Eva Braun se pre 4 godine okupila u svom originalnom sastavu, istom onom u kom je izdala prva dva albuma početkom ‘90-ih, „Prisluškivanja“ i „Pop Music“. Dakle tu su i Goran Vasović, i Petar Pjer Dolinka, i Milan Glavaški, i Ljuba Rajić i Goran Obradović. Da je kojim slučajem Srbija svet, njihov povratnički album bi se nestrpljivo čekao ispred prodavnica diskova i prodao bi se u ogromnom tiražu.
Pošto Srbija sa svetom ipak ima zajedničko samo prvo slovo, vi tako prvi album koji je Eva Braun snimila u originalnoj postavi posle 16 godina, možete skinuti potpuno džabe i potpuno legalno sa interneta. Iako se napolju oko muzike okreću mnogo veće pare nego ovde, nema sumnje da su ovdašnji muzičari skapirali ono što većina anglo-amerikanaca ne želi da shvati – da se u današnje „rapidshare“ vreme pare ne zarađuju na tiražu albuma, već na broju prodatih ulaznica za koncert. Možda nismo svet, ali definitivno imamo svoje momente.
„Playback“ je najavljivan za prošlu jesen, pa je izlazak odložen za mart tekuće godine, a svetlost dana je konačno ugledao 1. juna putem Exit sajta, dok će fizički primerak objaviti kuća „Odličan hrčak“. Sudeći po onome šta čujemo na njemu, to višemesečno čekanje se itekako isplatilo.
Bez obzira što su albumi „Heart Core“ i „Everest“ imali nekoliko više nego pristojnih pesama, nemoguće je oteti se utisku da im je nešto falilo. Iako je bio prisutan kao autor, na njima nismo čuli Pjera Dolinku, koji po mom skromnom mišljenju, poseduje jedan od najoriginalnijih glasova koji je pevao na srpskom jeziku. Još manje od Pjera je bio prisutan Milan, čija bučna gitara čini muziku Eve Braun mnogo manje strejt. Upravo je ta različitost u senzibilitetima Vasketa, Pjera i Milana najveća vrednost Eve Braun, i ti njihovi sitni kontrasti su najviše nedostajali na prethodna dva albuma. Dakle „Playback“ nema taj problem. Kada bolje razmislim, nisam siguran da „Playback“ ima ikakav problem.
U 74 minuta, smešteno je 19 pop pesama među kojima je tako teško pronaći omiljenu. Kažem teško, jer ne mogu da se odlučim između bar sedam-osam numera. Prva pesma koja odmah ulazi u uvo je nesuđeni drugi singl „Posle tebe“ koja podseća na mešavinu benda Spearmint i Josha Rousea, a poseban šmek joj daje desetosekundni ‘a la J.Mascis solo na gitari’. Svi koji žale za radiom B92 iz ’90-ih, sigurno će se pronaći u Dolinkinim stihovima „Grad je bio isti / loše prazne pesme su na listi / naše omiljene stanice“ u pesmi „Izgubljeni vikend“, dok muzički sve liči na nikad objavljenu jazzy baladu grupe Style Council. „Okreni moj broj“ je pravi gitarski indie pop hit, koji uživo zvuči još raspojasanije nego na albumu, dok je aktuelni spot-singl „Istra“ idealan za vožnju jadranskom magistralom u nekom starom „spačeku“. Duvači koje čujemo u pomenutoj „Istri“ kao i u „Dugom oproštaju“ su pun pogodak – tako su jednostavni, nenametljivi, kao neki začin, a opet tako efektni. Nisam čuo tako dobro iskorišćene duvače u domaćoj pop muzici još od pesme „Brian Wilson“.
„Popmoderna“ je pop srednjeg tempa i zvuči kao spoj nekog britanskog benda sa grupom Wilco, dok je balada „Tako je čudno, zar ne“ nešto najromantičnije što su ovi Bečejci snimili. Jedna od najubedljivijih pesama na albumu je bučno-melanholična „U izgnanstvu“, čije ime je očigledan omaž albumu „Exile on the Main Street“. Najduža numera se zove „Kamene ruže“ (traje pet i po minuta) i malo mi je krivo što na albumu ne čujemo ono ‘noisy’ finale koje podseća na Velvet Underground a koje je prisutno u koncertnoj verziji. Dokaz da je moguće samo na akustičnoj gitari odsvirati i otpevati baladu na srpskom jeziku a da pri tom ne zvuči ljigavo je pesma „Kišobranima“ (možda bi joj bolje pristajao naziv „Mary Poppins“), u kojoj Pjer priča bajku o propadanju sa stilom.
Produkcijski i aranžerski, „Playback“ se komotno može takmičiti sa albumima sličnog žanra koji su snimljeni u inostranstvu. Snimiti ploču po takvim standardima u zemlji u kojoj Čolin lik vreba iz svake trafike, u kojoj Gile pravi dilove sa mobilnim operaterima ne bi li posle 30 godina bavljenja muzikom zaradio kakvu-takvu platu, u zemlji u kojoj ima više post-rock nego pop bendova, je najblaže rečeno hrabrost. Kad uz to dodamo neizvesnost kada će i za koga taj album biti objavljen, kao i odluku grupe da ga plasira besplatno preko neta, dolazimo do jedinog mogućeg zaključka, a to je da je Evi Braun muzika bitnija od svega. I to se čuje u svakoj pesmi na ploči „Playback“.
Ne sećam se kada sam poslednji put svirao „vazdušne gitare“ i pevao na maternjem jeziku. Još mi je teže da se setim kada sam poslednji put napisao prikaz nekog domaćeg albuma. A to bi sve mnogo više trebalo da govori o Evi Braun i albumu „Playback“, nego o meni.