Beli
Bora čisti nokte nožem sedeći u prikolici kamiona, na vrećama punim perja, koje
je tek kupio negde u blatnjavoj vojvođanskoj ravnici. Odjednom, iz čista mira,
raspara jednu vreću, ustane i smejući se počne rukama da izbacuje perje iz
kamiona koje se vrti u vazduhu i pada kao sneg na put koji ostaje iza njega.
Sve je zavejano Borinim perjem, raskalašno i bezobrazno, samo zato jer se njemu
tako hoće.
Nije
perje samo obično perje, ono je muškost Belog Bore, koju on ima u izobilju u
svojim belim pantalonama i rasipa je tek tako, iz radosti života, snage i
mladosti. Ovu sekvencu iz „Skupljača perja“ Saše Petrovića opisaće do tančina
kao jednu od najerotičnijih u kinematografiji bivše Jugoslavije režiser,
montažer i teoretičar filma Marko Babac u emisiji „Agape“. Iako u njoj nema
direktne erotike, ova metafora, inspirisana Bunjuelovom „Viridijanom“,
uzbudljivija je od mnogih golih tela u našem filmu.
Kasnije,
izborivši se da završi prvi deo „Seoba“, Petrović je ponovo krenuo istim
erotskim putem, prikazujući dugo umiranje gospođe Dafine onako kako ga je
opisao Crnjanski. Preljubu, trudnoću, pobačaj i sepsu neverne žene Vuka
Isakovića Crnjanski je pisao na takav način da mi je u jednom razgovoru o našoj
književnosti književna kritičarka Ljiljana Šop doslovce rekla: „Ima više
erotike kad Dafina krvari nego u svim našim romanima zajedno.“
„Skupljači
perja“ ili „Sreo sam i srećne Cigane“, kako su ga preveli u svetu po stihu
pesme „Ðelem, đelem“, pojavio se 1967. i zapalio domaću i evropsku publiku ne
samo surovim viđenjem života prečanskih Cigana već i erotskom poetikom. Kad
Bekim Fehmiju iz sve snage udari šakama po srči na stolu i, opet smejući se,
krvavim rukama dodiruje Oliveru Vučo, koja mu peva na uvo, to je ista radost
kojom se živi život, ma bio i bedan. Cigančicu Tisu siluju kamiondžije, strpaju
je u hladnjaču i izbace pored puta, odakle će je pokupiti seoski strvinar na
svojim taljigama. Dok im beba umire, Bora i Tisa gužvaju se u budžaku. Ljubav i
smrt, smeh i suze, sve je to život i uzimaš kako dolazi.
Privatna
arhiva, Poster za film Skupljači PerjaFoto: Privatna arhiva, Poster za film
Skupljači Perja
EROTIKA
U DIMIJAMA
Dok
su Holivudom suvereno vladale erotske zvezde Garbo, Ditrih, Teda Bara i druge
planetarne lepotice, fabrika snova im je već dvadesetih godina prošlog veka
propisala kodeks koga su se svi, do Evrope i istočnih kinematografija, morali
da pridržavaju. Doneli su tzv. Hejsov zakon iz 1934, koji je ograničavao dve
velike holivudske filmske teme: kriminal i seks i držali se nekoliko postulata.
Prvo,
zločin se ne isplati, mora da bude kažnjen. Drugo, nema revanša na zločin jer
nasilje rađa nasilje. Treće, opis kriminalne akcije ne sme da bude previše
detaljan da ne bi bio poučan. Četvrto, ljubavne scene, čak i među bračnim
parovima nikad ne smeju da budu u krevetu. Ili mogu, ali nema dodira, mogu samo
da pričaju. Ako muškarac poljubi ženu u krevetu, on mora da ima jednu nogu na
podu. Poljubac ne sme da bude otvorenih usta. Peto, ljubavne scene moraju da
budu po dobrom ukusu, vrlo diskretne.
Kodeks
je zvanično važio do 1966. godine. Samo su ga dva filma prekršila – „Van
zakona“ Hauarda Hjuza sa Dženifer Džouns 1946. i „Mesec je plav“ Ota Premindžera,
koji je govorio o drogi. Droga je takođe bila zabranjena tema.
Od
1966, dolaskom televizije, Holivud uvodi ono što sada imamo – rejting do 18
godina. Kriminal i seks nadiru.
Jugoslovenska
kinematografija klasičnog filma, držeći se Hejsovog zakona ili zakona partije,
radila je melodrame smeštene u sumrak Otomanske imperije, načinjući polako
puritanizam i idiličnost naših prvih predratnih filmova „S verom u boga“,
„Nevinost bez zaštite“ i neprikosnovenu poratnu „Slavicu“.
Po
pripovetkama Bore Stankovića snimljeni su već 1948. „Sofka“ Radoša Novakovića
sa Verom Gregović i 1953. „Ciganka“ Vojislava Nanovića sa Selmom Karlovac. U
„Sofki“ prvi put vidimo senku gole žene u ritualnom predbračnom kupanju u
hamamu. Scenario za film „Hanka“ iz 1955. pisao je Isak Samokovlija, a režiser
Slavko Vorkapić ide korak dalje snimajući bradavicu dojke, ali na mrtvoj
junakinji. Sledeće godine Vladimir Pogačić ekranizuje „Anikina vremena“, prema
pripoveci Iva Andrića, sa Milenom Dapčević kao Anikom, dok Branko Bauer sa
koscenaristom Arsenom Diklićem režira „Ne okreći se, sine“, u kome se prvi put
pojavljuje naga ženska figura u partizanskom filmu sa Lilom Andres Vukotić.
Pahulja u dimijama i prigušenoj strasti brzo se pretvorila u lavinu dolaskom
„crnog talasa“. Ogolili su ljudsko telo kao što su ogolili komunizam. Otvorena
je velika zona seksa u kojoj su neki doživeli svetsku slavu, a neki svoje
filmove prikazali jednom, najviše dva puta.
Privatna
arhiva, Olivera Katarina – Scena iz filma Skupljači perjaFoto: Privatna arhiva,
Olivera Katarina – Scena iz filma Skupljači perja
CRNA
MAČKA CRNOG TALASA
Milan
Vlajčić, veliki filmski kritičar i publicista, čija je kultna serija emisija
„Karika koja nedostaje“ iz 1978, prikazivanjem svetskih filmova sa erotskom
tematikom na državnoj televiziji praznila ulice subotom uveče, podseća da su
crnotalasovci nastradali ne zbog toga što su ogoljeno prikazivali seks, već što
su ogoljeno prikazivali društvo. Govoreći za Njuzvik, Vlajčić kaže: „Savez
komunista je obećavao bolji život, a oni su taj život prikazali sa mračnije
strane, u provinciji, na smetlištima, među ljudima koji su pokazali da nemaju
prava zanimanja, već su odmetnici na neki način. Puriša Ðorđević ima divne
ljubavne scene. U filmu „Jutro“ Ljubiša Samardžić stalno saleće devojčicu Nedu
Arnerić pitanjem „Kad ćeš da mi daš“… Ta sloboda, iako poetska, bila je
šokantna.
Prvi
naš film gde se hrabrije nešto vidi je Makavejevljev „Čovek nije tica“ iz 1963,
gde junakinju koju igra Eva Ras proganja pijani Stole Aranđelović, šiba je,
maltretira. Iako se film bavi bračnim odnosima, pojavljuje se i tema koja je
bila neugodna za režim: hipnoza. Naime, pojavljuje se hupnotizer Roko, koji
hipnotiše radničke mase, što uznemirava partijske rukovodioce tog doba.
Živojina
Pavlovića, autora ostvarenja „Kad budem mrtav i beo“, „Zaseda“ i „Crveno
klasje“ i drugih, u kojima nema milosti prema društvu, ni prema ljubavi, ni
seksu, dr Milan Ranković u svojoj knjizi „Seksualnost na filmu i pornografija“
nazvao je „pionirom brutalizovanja seksualnosti u jugoslovenskom filmu“. Prema
sopstvenim rečima, Pavlović je scene seksa tretirao kao iskarikirane i odbojne,
jer tako u životu izgledaju svima osim onima koji vode ljubav. O erosu, a samim
tim i tanatosu, govorio je sledećim rečima: „Ja neću estetizaciju. U tim
situacijama nema estetike. To je goli život, praštanje čulnosti, doticanje sa
smrću. Zašto onda tako i ne napraviti?“
Džimi
Barka, uloga kojom je Dragan Nikolić ušao na velika vrata u naš film, mladić iz
provincije, obara ženske gde stigne. Čuvena je sekvenca kad Džimi upada u voz i
zatiče poštarku koju igra Dara Čalenić. Ona jurne na njega, i on, šta će…
Antologijska je i njegova scena sa Ružicom Sokić, gde mu ona stavlja svoju
dojku u usta. „Meni je Ružica rekla da je bilo neprijatno, cela ekipa okolo,
nije se mnogo videlo iako je do pojasa bila naga. To su velike erotske scene,
jedva su prošle cenzuru“, kaže Vlajčić. U „Zasedi“, gde vidimo prvi dan mira,
dok četnici jure partizane, a partizani četnike, Severin Bijelić izvodi više
puta citirani partizanski seks u kukuruzu. Ive, igra ga Ivica Vidović, na kraju
kaže videći pljačke i silovanja: „Jebem vam tu revoluciju“… Pavlović je
toliko voleo ovaj film da u njegovom kasnijem „Crvenom klasju“ seljaci sede i
gledaju „Zasedu“ na televiziji.
Njegova
televizijska serija „Pesma“, po romanu Oskara Daviča, prikazala je Ljubu Tadića
u ulozi Vekovića koji pralju, Miru Banjac, nosi u korpi za veš, a njihovo
animalno vođenje ljubavi nadmašilo je i samog reditelja.
Screenshot,
Ljubavni slučajFoto: Screenshot, Ljubavni slučaj
Dušan
Makavejev nije bio toliko brutalan, više se igrao erotikom kao metaforom. Autor
filmova „Čovek nije tica“, „Nevinost bez zaštite, „WR: misterije organizma“,
„Montenegro“, „Manifesto“, „Koka-kola kid“, „Sweet Movies“ i drugih, za buduće
generacije ostavio je testamentarni film „Ljubavni slučaj ili tragedija
službenice PTT“ iz 1967, koji govori o ljubavi dvoje mladih, sa tragičnim i
neočekivanim krajem. Film će biti upamćen po dve potpuno različite erotske
scene: crnoj mački koja se umiva i spava na zadnjici Eve Ras i razvlačenju
jufke za pitu. Njujork tajms je film opisao rečima: „Nova zvezda ukazala se na
istoku, njeno ime je čistota erotike… Eva Ras je simbol jednostavne lepote
savremene evropske žene!“ Leksikon filma univerziteta Oksford na naslovnoj
strani ima ovu fotografiju.
Sećajući
se snimanja, Eva Ras danas kaže za Njuzvik: „Ekipa filma je danima lovila crne
mačke, zatim bi ih jednu po jednu puštala kroz vrata u sobu gde sam gola ležala
na krevetu, a Makavejev pod krevetom, i mamio ulovljene mačke viršlama i
presnim pilećim nogicama. Ali nijedna jedina nikako nije htela da sarađuje sa
nama, mačke ne žele da budu glumice. Frktale su i režale. Petog dana
bezuspešnog snimanja, mačka koju je valjda Svevišnji poslao skočila je na
krevet, onjušila moje lice, popela mi se na leđa i odšetala do nage zadnjice,
tu se ugnezdila i zaspala. Ta scena je postigla svetski uspeh, svi su osetili
da to nije režija i gluma, nego da je sam Gospod umešao svoje prste. Nema
reditelja koji bi to mogao da izrežira, to Bog daje ili ne daje.
Makavejev
se uvek ljutio kad bih pričala o tome, postali smo krvni neprijatelji, između
ostalog, i zbog naših različitih sećanja na snimanje tog filma. Smatram da sam
mu učinila uslugu, što su na kraju pokazali i dokazali njegovi filmovi u kojima
ja nisam igrala. Nijedan njegov film nije dostigao svetsku slavu, ne računajući
‘Misterije organizma’, koji je intelektualno drkadžijski film i koji nema
nikakve veze s kinematografijom“, kaže Eva.
Što
se tiče razvlačenja jufke, Rasova kaže da je nije pravila prividno, površno,
kao na filmu, već kao u životu, a pošto je poreklom Mađarica iz Vojvodine, tamo
su sve devojke umele svojoj ljubavi da naprave pitu. „Nije moja veština u toj
sceni toliko fascinantna, koliko je za divljenje Makavejev, koji je hteo da tu
pitu unese u filmsku umetnost, posvetio joj ogroman prostor. Publika minutima
gleda kako od gomile brašna nastaje pita, kako je zaljubljeni u sreći i
ogromnoj ljubavi jedu i kroz prozor pljuckaju koštice. Da je u filmu samo
erotska scena gde se naga junakinja izležava sa mačkom, to ne bi bilo ništa za
pamćenje i oduševljavanje. Ali pravljenje pite je muzika, simfonija ljubavi,
zbog toga je ovaj film remek-delo a ne mikrobudžetni film. Toliko sam se
trudila oko te uloge da i sada, posle 60 godina, mogu da kažem da je zbog toga
bila uspešna, bogata, mnogoznačna, odvojila se od moje zadnjice, prevazišla je
lepotu nagog tela i pevala o lepoti čovekovog života na zemlji“.
Dok
je Makavejev bio slavljen širom Evrope, trojica reditelja crnog talasa imali su
zlu sudbinu. Diplomski studentski film Lazara Stojanovića „Plastični Isus“, gde
se Tomislav Gotovac prvi put pojavljuje potpuno nag, bunkerisan je od 1971. do
1990. zbog izjednačavanja Tita sa Hitlerom i Pavelićem. „Maškarada“ Boštjana
Hladnika iz iste godine bila je toliko puna hipi seksa, sa gledanjem pornića u
pozadini, da je zabranjena za prikazivanje. Da nije bilo ovog filma, Slovenci
ne bi ni čuli za seksualnu revoluciju, pisala je osamdesetih Mladina. Najzad,
te fatalne 1971. Jovan Joca Jovanović pušta film „Mlad i zdrav kao ruža“,
godarovski, sniman kamerom iz ruke, gde Dragan Nikolić, obučen u englesku
zastavu, bez ikakvog, a kamoli komunističkog morala, pravi fatalnu spregu
seksa, kriminala i državne bezbednosti. „Pravde ima samo u filmovima“, kaže na
kraju filma.“Ja sam vaša budućnost.“ Ovo remek-delo nije zvanično ni zabranjeno
ni bunkerisano, ali je prikazano samo dva puta, na festivalu u Puli i
Studentskom kulturnom centru. Od 2006. ponovo je u opticaju. Da se malo
podsetimo kako Stevan, aka Dragan Nikolić, lovi devojke ispred Beograđanke.
„Šta
radi najbolja karoserija u Beogradu?“
„Ništa,
skidam se, striptizujem.“
„Bolje
da se skidaš na sceni nego u krevetu. Živela umetnost!“
„Živeo
krevet!“
A
na panou iza njih piše: „Živeo jugoslovenski standard!“
PALJENJE
ŠIBICA U MRAKU
Erupcija
seksualnih sloboda u svetu od kraja sedamdesetih na dalje prenela se i na film,
pa i na jugoslovensku kinematografiju. Cenzura je popuštala, predala se pred
navalom erotike i opadanjem Titove moći i njegove bliske smrti. U Srbiji
dominiraju Miloš Radivojević filmovima „Kvar“, „Dečko koji obećava“ i „Una“,
kao i Srđan Karanović sa „Vremenom sporta i razonode“. Bili su to urbani
filmovi s urbanim seksom, na ivici otuđenja „modernog i usamljenog pojedinca“.
Hrvatska je napravila erotsku i političku revoluciju filmovima Lordana
Zafranovića „Okupacija u 26 slika“ i „Pad Italije“, u kojima simbioza seksa i
zločina podiže lestvicu estetike. Suptilni Rajko Grlić zatravio je mnoge
senzualnim „Samo jednom se ljubi“, tragičnom pričom o ljubavi revolucionara i balerine,
i slatko-ironičnom „Šteficom Cvek u raljama života“, čiji se citati koriste i
danas. Bosna i Hercegovina dala je buduću rediteljsku zvezdu Emira Kusturicu i
njegove nagrađene filmove „Sjećaš li se, Doli Bel“ i „Otac na službenom putu“,
a Crna Gora besmrtnog Živka Nikolića sa dotad neviđenim opisom crnogorskog
erotskog mentaliteta u „Čudu neviđenom“, „Lepoti poroka“ i „Jovani Lukinoj“.
Nema
ljubitelja filma na ovim prostorima koji nije gledao ove filmove i ne pamti
kultne scene koje više nikad nisu ponovljene. Kad kurtizana Pina u „Okupaciji“
pokaže dojku kroz prozor, a onda izvodi striptiz u punom sjaju i lepoti tela
Tanje Bošković, ovi kadrovi biju mrtvu trku sa kadrovima odsecanja dojki i
zabijanja eksera u glavu ustaša u krvavom autobusu koji kruži prelepim
krajolikom. U „Padu Italije“ poraz se najavljuje duvanjem u ženske gaćice.
Lordan
Zafranović u kraćem telefonskom razgovoru za Njuzvik iz Praga kaže: „Razbili
smo lažnu predodžbu erotike.“ Zafranović se više osvrće na svoje rane filmove
„Nedjelja“ i „Muke po Mati“, u kojima se vidi nihilizam svih vrednosti ranog
jugoslovenskog socijalizma i sa uživanjem govori o festivalu iz 1971. GEF, gde
je svojevremeno pozvan da učestvuje pornografskim filmom i gde je glavna
nagrada bio glineni falus. Najerotičnija glumica mu je Neda Arnerić, koja je
igrala u njegovom filmu „Haloa, praznik kurvi“, a od glumaca se opredelio za
Franu Lasića.
Tri
godine nakon što je Zafranović viskontijevski i malaparteovski dodirnuo eros i
tanatos, u mraku, sobi bez struje, Miki Manojlović pali šibicu za šibicom i deo
po deo otkriva nago vitko telo Vladice Milosavljević, koja pokušava da se
pokrije rukama. „Koji je danas dan?“, pita njena junakinja Beba glavnog junaka
Tomislava. Igraju karte u krevetu. „Nikad te neću naučiti da igraš remi“, kaže
mu ona. Sobarica skuplja hrpu prljavih tanjira i Tomislav za njom zaključava
vrata. Jasno je da iz te sobe par danima nije izlazio. Iako „Samo jednom se
ljubi“ ima eksplicitne erotske scene, detalji poput ovih čine ga još
erotičnijim.
Potpuno
je drugačija erotika „Štefice Cvek“, gde u antologijskim scenama Bata
Živojinović pre bilo kakvog seksa želi da se dobro najede, pa uzimajući pile
kaže bucmastoj Štefi: „Ovako ću da te čerečim. A posle ću da te karam“. Gde
pukne? Pukne kad upita: „Gde mi je žvaka? Da je nisam progutao?!“ I završi:
„Uostalom, doći ću drugi put“. Postoji i druga scena gde Štefi dolazi Miki
Manojlović, natmuren, depresivan, legne preko nje. Pitanje je da li išta biva
ili on to sam u gaćama obavi, toliko je nabijeno dvosmislenim erotskim
sugestijama. Posle ustane i ode. Da ne govorimo o Radetu Šerbedžiji koji
ispijajući čašicu za čašicom priča o svojoj nevernoj ženi i na kraju balade –
zaspi. Dok Štefica o svakome od njih misli: „Kak je velik! Kak je lijep! Kak je
pametan!“
Rajko
Grlić spontano objašnjava za Njuzvik da li sve ove scene danas doživljava na
isti način kao kad ih je snimao. Kaže da se ljudi koji rade filmove uglavnom ne
bave i ne sude o njihovim estetskim vrednostima, jer su komadi života, a svoj
život čovek ne sudi. „Pamtim ih kao ugodu ili neugodu, kao nešto drago ili
nešto u čemu je bilo puno muke i što, najčešće bezuspješno, pokušavam
zaboraviti. Tako mi jedino ostaje da pričam o nakanama s kojim sam ih radio.“
Erotika
u ta dva filma trebala je imati ima vrlo različitu ulogu. U „Samo jednom se
ljubi“ eros je bitni element priče. „On je zamišljen kao polje slobode između
dvije porijekom i svjetonazorom vrlo različite, gotovo suprostavljene osobe.
Eros, taj dodir kože, taj taktilni svijet, tu je kao nešto što ukida granice
među ljudima. On ima magnetsku silu koja je jača i od racija i od svih klasnih
i ideoloških stega. U „Štefici Cvek u raljama života“ erotika je dio Štefinog
idealiziranog svijeta u kome vječno pjevaju ptice i vlada sveopća ljubav. Nažalost,
tri Štefina velika ljubavna sna, tri velika ljubavnika, tri velika erotomona na
kraju ostanu samo na riječima. Muškarci su tu neopisivi lažovi i šonje.
Obećavaju i ne realiziraju. Zato u toj erotici nema puno erosa, ali ima puno
slatkog kiča i nježnog poigravanja s klišeima“, kaže Grlić.
Na
pitanje Njuzvika kako se oseća dok radi sa glumcima erotske scene, reditelj
opravdava svoj drugi film. „To nije lako prepričati. To su dugi razgovori.
Ponekad intimni. Ali krajnje pojednostavljeno rečeno, u pripremama, u čitaćim
probama, govoreći o tim scenama više pažnje posvećujem glumicama jer one su u
tom trenutku nesigurne i ranjive. Muškarci su u toj fazi hrabri i odlučni.
Njima ništa neće biti teško. No, na samom snimanju po pravilu se to mijenja.
Glumice donesu odluku, zažmire i krenu u to kao u nelagodan, ali ipak vrlo
jasan glumački zadatak. Muškarci u tom trenutku, pred samo snimanje obično gube
onu hrabrost koju su do tog trenutka pokazivali i počnu biti nervozni i
nesigurni. To je valjda u našoj prirodi.“
A
Miki Manojlović, koji se nekako ispostavio kao akter mnogih erotskih scena, od
Grlića, preko Kusturičinog „Oca“ do francuskog „Mesara“, reklo bi se domaća
muška ikona erotike, u kratkom SMS ovako je napisao Njuzviku: „Ne sumnjam da će
sagovornici koje ste mi naveli objasniti erotiku na filmu i možda, ako budu
iskreni, mada sumnjam, sebe u istoj. Srdačno s aerodroma.“
VELIKI
ŽIVKO I ČETVORO LJUDI
Film
„Sjećaš li se, Doli Bel“ Emira Kusturice pamtiće se po tužnom seksu gde naivnu
mladu Ljiljanu Blagojević makro Šinter prodaje klincima za male pare, od kojih
se jedan u nju zaljubljuje. I dirljiva i erotična je scena gde ga ona uči
ljubavi: „Ne tako. Jezikom! Moraš šarati rukama svukuda“. Osvetnički seks
između Mire Furlan i Mikija Manojlovića, kada se cela priča vraća na prauzrok,
obeležiće „Oca na službenom putu“ i osvojiće Zlatnu palmu u Kanu.
Mira
Furlan, junakinja mnogih erotskih scena, odigrala je jednu od najlepših u
istoriji našeg filma, u „Lepoti poroka“ Živka Nikolića. U liku patrijarhalne
Crnogorke, sa kojom muž vodi ljubav prekrivajući joj oči maramom, sa dolaskom
nudizma upoznaje par koji će je osloboditi svih stega. Scena njih troje nagih,
na morskoj obali, uz dečački osmeh Alena Nurija i na gledaoce deluje kao zbacivanje
lanaca sa žena koje zbog neverstva ili starosti muževi ubijaju maljem, stavivši
im prvo pogaču na glavu.
U
„Čudu neviđenom“ otac Makarije zadiže mantiju i kaže: „Sad ću da ti pokažem
čudo neviđeno“, dok Savina Geršak vrluda po vrletima. Merima Isaković, golih
grudi kao u transu, pleše pred strašnim primercima ljudske ružnoće i tela i
duše kao Jovana Lukina, u istoimenom Nikolićevom filmu.
Milan
Vlajčić imao je štošta da kaže o velikom reditelju. „Ono što je Duško Kovačević
za srpsku satiričnu scenu i za srpski film, to je Živko Nikolić za Crnu Goru.
Njegovi filmovi su potpuno razaranje crnogorskog čojstva i junaštva, plemenskog
kodeksa navodno plemenitog odnosa prema ženi. Kad je Živko umro bio je 26.
avgust, pamtim to, dan kasnije javi mi se Rale Zelenović i kaže mi da će da
naprave u Kinoteci omaž Živku, gde ćemo da govorimo samo on i ja. Pristao sam i
dva dana kasnije on je to svuda objavio. Mi dođemo, kraj avgusta, došla udovica
sa troje dece, u dvorani nas četvoro. Sjajno smo govorili. Kasnije sretnem
jednog svog profesora, mog prijatelja i pitam ga: ‘Znaš da je umro Živko?’
‘Znam’, kaže. ‘Veliki Živko’. Pitam ga: ‘Kako ti kao društveni teoretičar
objašnjavaš to što je došlo četvoro ljudi na njegovu komemoraciju?’ Rekao mi
je: ‘Slušaj, on je ogadio Crnu Goru. Pola Beograda su Crnogorci. Oni ga u duši
mrze. Slomio je sve ono na čemu smo odrasli. Nije čudo da vas je bilo četvoro.’
A znao sam odgovor i pre nego što sam ga pitao.“
Kako
kaže Vlajčić, reditelj Miloš Radivojević je čovek njegove generacije i karijere
kao filmskog kritičara. „On je čovek izrazite estetike, neobičan. Njegovi
filmovi ‘Bes’ i ‘Testament’ dotiču onu najmračniju stranu ljudske egzistencije
i erotizma. S druge strane, posle filma ‘Una’ sa Sonjom Savić i Radetom
Šerbedžijom, izgleda da je pokojna Sonja izašla malo oštećena, kao da nije
uspela da preboli ono što se događa u filmu. Možda je nepristojno govoriti, ali
posle tog filma ona više nije bila ista.“
Podseća
me Milan Vlajčić i na opus Slobodana Šijana.
„Praveći
za tebe listu mojih najdražih filmova sa erotskim scenama, nezaobilazan je i
‘Ko to tamo peva’, naravno sa rečenicom ‘I tata bi, sine’. Ali tu je i onaj
divni trenutak kada pevač, Gaga Nikolić, kaže mladi: ‘Nisi ti za ovo, dete,
tebi treba muško, kao ja.’ A ona mu kaže: ‘E, brale, kasno je. Otpevala sam ja
svoje.’ Ponovo sam ga gledao sad kad je Gaga umro i knedla mi je stajala u
grlu.“
Najzad
dolazi najmlađa generacija autora koji otkrivaju seks njihovog doba, tzv.
vršnjački seks. Maja Miloš u filmu „Klip“ prikazuje kako jedni druge snimaju
mobilnim telefonima, bez ikakvih emocija. Ova generacija seks vidi kao narušenu
kategoriju uživanja, a ima ga malo.
O
„Srpskom filmu“ i seksu sa bebom nismo razgovarali da ne bismo filozofirali.
„Kod
nas je seks u najvećoj meri prinuda, nasilje izazvano socijalnim nasiljem.
Zanimljivo je da uglavnom ima kritičku funkciju, nije hedonistički. Nema
nekažnjenog seksa u našem filmu. To je znak da smo još uvek patrijarhalno
društvo. Kod Francuza, Engleza, Italijana sve to drugačije izgleda. Oni žive u
takozvanom propalom buržoaskom društvu, a mi do tog nivoa nismo stigli. Nemamo
buržoaziju“, kaže Vlajčić.
Kome
je do uživanja neće se baš napiti šampanjca od erotike u našim filmovima, ali
možemo se leba najesti. Crni talas koji se nadvio nad nama do te mere je
uništio erotiku svakodnevice da je svaki film eros, a svaki dan tanatos.
Piše Ljilja Jorgovanović
Izvornewsweek.rs