Glumica Ljiljana Blagojević posle duže pauze priprema novi pozorišni lik: ulogu majke u komadu „Nesporazum” Albera Kamija, koji će u režiji mladog Veljka Mićunovića biti premijerno izveden početkom decembra na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu.
Kamijeva drama „Nesporazum” progovara o otuđenju, raspadu komunikacije, porodice. Važite za probirljivog umetnika. Šta je presudilo da prihvatite ulogu Majke?
Alber Kami je nobelovac koji se ne igra tako često u našim pozorištima. Jako težak zalogaj kako za reditelja, tako i za glumca. Sve na prvi pogled deluje lako, pitko i lepo. Međutim, kada poželite to da prenesete na scenski jezik shvatite koliko je teško i koliko je puno zamki. Ono što je poruka, suština ovog dela, pored toga što ste rekli, jeste: imamo li pravo da zarad lične sreće oduzmemo nekome život, odnosno, dokle idu naše slobode u ostvarivanju ličnih zadovoljstava. Postoji nešto mimo mržnje i nesreće, a to je ljubav! Ali, to se obično shvati kasno: posle kobne i nepopravljive greške.
Delo je napisano četrdesetih godina prošlog veka, a autor je već tada naslutio da Evropa nije najbolje mesto za življenje?
Neverovatno je koliko je drama „Nesporazum” aktuelna. To i jeste ono što čini umetničko delo svevremenim: kada prođe toliko godina i kada to sito koje se zove vreme proveri umetničku vrednost. Neverovatno je koliko drama ima sličnosti sa nama ovde. Neverovatno je koliko Kami ima tačnu definiciju te njegove i naše Evrope. A prošlo je toliko godina. Dirljiva je ta čežnja majke i ćerke da odu negde u tople krajeve gde ima sunca, gde sunce sve sprži, da pobegnu od te bede, nemaštine, tuge i nesreće. Potresno je koliko je sve tačno i, nažalost, prepoznatljivo.
Gluma nije estrada nego kultura. Da li se osećate kao zvezda, odnosno da li je prošlo vreme diva? Ko su danas medijske zvezde?
Danas nas ubeđuju da je elita nešto drugo. Ne glumci, ne umetnici, književnici, intelektualci… Ovde se elita meri po debljini novčanika. E, to, ipak, nije elita, već sloj bogatih ljudi koji ne mora da se razume u kulturu, ni da voli kulturu, što ne znači da je njihova deca neće voleti jer će biti školovana po dobrim školama u svetu, u koje naša deca sigurno neće moći da odu. Ovde ne vidim umetnika, onako kako živi, ni na istoku, ni na zapadu. Bila sam jedne godine u Moskvi kada je umrla jedna njihova poznata glumica i pored kovčega je stajao ministar za kulturu i primao saučešće. To je delovalo dostojanstveno, otmeno, videlo se da je ona umetnik tog naroda, cenjena i voljena ličnost. Videla sam i Šeron Stoun, u Kanu, kako ide sa obezbeđenjem. Ovde niti zvezde idu sa bodi-gardovima, niti ministar stoji pored odra. Ostaje da citiram čuvenu rečenice Svetog Save: „Mi smo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku”. Ovde je sve specifično, posebno. Redovno gledate „zvezde”, poznate glumice kako idu na pijacu, razgledaju izloge, voze se gradskim autobusima. Čeznu za nacionalnom penzijom da ne preturaju po kontejnerima kada zanemoćaju. Možda mlađe generacije sada žive neke druge živote i pokušavaju da naprave nove kodekse i odnose, ali ovo društvo vam to ne dozvoljava. Melje vas i pokazuje: pa niste vi baš elita, zna se ko je! Inače, znam da je nekultura skuplja od bilo koje kulture. Ali ovde nas neprestano uče da je potrebno kupovati socijalni mir, a ono što ostane biće za kulturu. Žao mi je što je tako. Zato imamo đubrišta pored autoputa, nervozne vozače koji trube. Najmanje se pažnje poklanja kulturi, ekologiji, građanskom obrazovanju.
Poznati ste i kao akter slučaja „sekretarka protiv srpskog novinarstva” u vreme kada ste bili gradski sekretar za kulturu. Kako doživljavate aktuelnu političku scenu, budući da ste u izvesnom trenutku bili njen akter?
Da, između ostalog i po tome, ako tako želite. Živimo teško vreme: mala bara puno krokodila. U trendu je, moderna je mentalna prostitucija. Da se podilazi, da se radujemo stvarima koje ne razumemo. Sve je tranziciono i sve se lomi na mladom čoveku koji neće da bude vojnik partije, već svoj. I tu je problem. Teraju vas da budete deo čopora, vojnik partije, da pripadate. Po mogućnosti vladajuće partije. A umetnik po prirodi stvari mora da bude individualac i da kritikuje, a ne da klima glavom. Od državnog angažmana nisam profitirala. Bila sam očajna što je period mog rada koji je bio okrenut za dobro profesije neko zloupotrebio za povratak na političku scenu. Na meni se lomilo koplje, jer nisam bila član nijedne stranke. Kao takva sam bila najslabija karika u lancu. Možda sa ovim godinama to ne bih uradila. A možda i bih. Ne znam, niti volim da razmišljam o nečemu što je prošlo. Nikada nisam razmišljala o ljubavima koje su završene. One su verovatno kao takve bile potrebne tom delu života.
U međuvremenu ste osnovali producentsku kuću „AveSerbia”. Pitanje, koje posebno ne volite, glasi: „Zašto opet radite sa mužem (dramskim piscem Sinišom Kovačevićem)?” Zašto?
Zato što je Siniša renesansni intelektualac i ako ne bih sarađivala sa njim značilo bi da ne cenim to što on radi. Osnovali smo producentsku kuću. Da. Teško dolazimo do posla jer nismo blizu vatre i ta vatra nas jako retko ogreje. Čak i kada dođemo do posla, potpisujemo najnepovoljnije ugovore. Moj suprug je celog života bio politički angažovan, kako lično, tako i kroz svoja umetnička dela, zbog čega smo imali velike probleme da njegove drame ugledaju svetlost dana. Džaba vam lep konj ako je u štali, ako ga niko ne vidi. Preživeli smo mnoge udare, najsurovije. Mi jesmo model porodice koja se nije raspala, ali nije bilo lako sve to izdržati.
Da li je i dalje vaša deviza: „Izdrži do kraja, sve mora da se završi”. Odnosno „Sve ima prirodni život i kraj”?
Apsolutno da! Sve ima svoj početak i kraj. Ljubav, prijateljstvo, mržnja, nesreća… Negde me taj bolesni optimizam drži da verujem da posle sedam kišnih godina dolazi sedam sunčanih. To vas uči i život. Ko može da vas ubedi da ovo što živimo 2011. neće biti potpuno drugačije 2018. godine? U tome i jeste lepota života. Nada! I zato je besmislena mržnja, revanšizam, žigosanje. Život je kratak i umesto da se različitosti neguju i podrazumevaju, jer božja bašta ima svašta, mi smatramo da su različitosti nedopustive i kažnjavamo ih. Teraju nas da budemo svi pod istim šinjelom, kaputom, a to nije dobro ni za njih ni za nas.
Tekst je preuzet iz Politike