Moja prva biblioteka i ja razišli smo se negde u jesen 1991: ja sam otišao, ne znajući još pouzdano da odlazim zauvek, a ona je ostala tamo, u Aleji Viktora Bubnja 3, stan 136, kat XIII. Moglo je biti i drugačije, ali bilo je tako, i tu pomoći nema. U mojoj prvoj biblioteci bilo je oho-ho knjiga Mome Kapora, i sve su bile bar po jedared pročitane, pozajmljivane okolo, ispodvlačene: Foliranti, Provincijalac, Ada, Beleške jedne Ane, Od sedam do tri, Una, I druge priče, Off… Plus ona knjiga u kojoj je Laki Pisac, kaogod Henri Miler, pisao o knjigama svog života, dakle, takođe o jednoj ličnoj biblioteci, ali od one nematerijalne sorte, one koju nosiš u sebi pa ti je niko ne može uzeti, niti se ikako možete rastaviti dok si živ.
Od tada, od tog pravog jesenjeg, takoreći žanr-rastanka, rodila se i raste moja druga, nadam se i poslednja lična biblioteka. U njoj tih knjiga nema, kao što nema i mnogih drugih kojih je u prvoj bilo. Nedavno sam, ima tome godinu ili dve, u antikvarnom odeljenju jedne beogradske knjižare naleteo na Kaporovog Provincijalca, ono izvorno izdanje Biblioteke Hit, onakvo kakvo sam nekad imao. Da, tada sam shvatio: kod kuće, u svom Drugom Životu, imam sve knjige Mome Kapora koje, najblaže rečeno, ne volim, i ni jednu jedinu knjigu Mome Kapora koju volim; a volim sve knjige koje sam nekada voleo, jer ne znam kako se to, dođavola, prestaju voleti knjige, kao da one mogu biti odgovorne za moguće potonje nepodopštine svog pisca. I onda sam kupio tog Provincijalca i odneo ga kući, da imam u Drugoj biblioteci bar jednog Kapora iz Prve, možda i ne zarad njega, pisca, nego zarad mene, čitaoca: kao malu potvrdu da sam i dalje onaj koji sam bio Onda. Iz nekog razloga mi je to bilo važno; razumeće oni koji shvataju. I rešio sam da tog Provincijalca čim prije iznova pročitam, da vidim hoću li osećati nešto, šta god to značilo. Ali to, naravno, nisam učinio, nisam dospeo, obuzet dnevnim obavezama i strastima. Trebalo je da umre njen pisac, pa da je se napokon latim. Otvorio sam je juče, oko deset pre podne; zaklopio sam je, pročitanu do kraja, oko tri poslepodne. Šta je stalo između? Šta je videlo oko jednog neuporedivo iskusnijeg, prefriganijeg, a valjda i ciničnijeg čitaoca od onoga koji je tu knjigu prvi put čitao, pre nekih hiljadu manje devetsto šezdeset i sedam-osam godina? I to čitaoca koji se sa piscem razišao, temeljito da temeljitije ne može biti, u jednoj fundamentalno važnoj stvari života i smrti, časti i sramote?
Da, sve je tu, i dalje. Možda malo iskrzano i precvetalo, s aromom jedne već poodavne epohe, ali ipak. Sve ono zbog čega je Kapora sedamdesetih i osamdesetih voleo onaj bolji deo jedne nestale, ubijene i strvinarski razvučene zemlje. Onaj smisao za detalj, onaj nekako šansonjerski gvint da se uđe pod kožu bezbrojnim ovisnicima jednog sentimentalnog vaspitanja. Ona bogomdana veština da se uoče i opišu, da prodišu naše Line Koen pre nego što ih i sretnemo, pa kada ih sretnemo, znaćemo odmah da su to one; a svako u životu ima jednu samo svoju Linu Koen, inače je džaba živeo. I ona ganutljivost je tu, dakako, odlično je to uočio komšija Bazdulj. Ih, nije da nije bilo “boljih” pisaca, naravno da jeste, to je odviše lako dokazati i sasvim besmisleno dokazivati, ali ima taj neki peti, deveti ili šesto osamdeseti element koji je samo Kapor mogao i umeo uneti u naše osećanje sveta. Eto, žao mi je što ću razočarati usukane, a odocnele moralizatore i bezalatne mlatitelje sasušenih gloginja (ma, serem – nije mi žao; baš me briga za njih), ali sve je tu, i dalje, “svemu uprkos”. Čemu uprkos? Svemu. Svemu onome o čemu sam pisao dosta puta, vaktile, i čemu nemam ništa da dodam, ali bogme ni da oduzmem. Svemu što je pisac govorio i činio, a vala i pisao, od onog vremena kada smo se moja prva biblioteka i ja nevoljko razišli. Tada je, negde u to doba, pisac rešio da pripadne nekim drugim i drugačijim čitaocima; ovakvi kao ja više nisu zadovoljavali njegove kriterijume. Valjda sam zato bio tako posebno ljut na njega, zato što sam se osećao ostavljenim; ta, sigurno se nisam mogao ljutiti na đoge i noge, jer sa njima i njihovim knjigama nikada ništa delio nisam.
Momčilo Momo Kapor bio je godište mog oca Sretena. Ima ona životna dob, otprilike tinejdžerska, kad ti tvoj otac ni u čemu nije dobar, i šta god da čini, čini pogrešno. Bilo mi je, u toj magarećoj dobi, neverovatno da su Kapor i moj otac vršnjaci: Momo u džinsu, u džezu, u vinu, u Njujorku, u urbanom light veltšmercu jedne nove i drugačije osećajnosti, a moj otac u oficirskoj uniformi, ili u bezličnom civilnom odelu, tako običan i svakodnevan. Rodili su se zajedno, a živeli odvojeno: njihovi svetovi kao da se nisu dodirivali. A kad bismo se nešto zakačili – uglavnom na bolnu temu šta će biti sa mnom – moj bi dobri i divni ćale ponekad nemoćno znao reći eh, taj tvoj Momo Kapor, kao da je odnekud baš u tom svom ispisniku-dekadentu video koren moje neizbežne propasti i zastranjenja. Proći će od tada možda i tuce godina, doći će Mračna Vremena, i ja ću se zateći usred jedne od onih besmislenih sinovsko-očevskih “političkih” prepirki, pa ću jednom reći ocu eh, taj tvoj Momo Kapor. Jer, Momo je u međuvremenu nekako promenio stranu, i više nije bio moj, naprotiv, vratio se svetu očeva, a i to samo u tranziciji ka mitologizovanom svetu dedova, pradedova… I tako do Postanja.
Nakon mog poslednjeg teksta o njegovim Nevoljenim knjigama, Kapor mi je uvijeno replicirao u NIN-u jednom ne mnogo smislenom filipikom, ne spominjući mi doduše odioznog imena, ali crtajući nešto nalik na moj portret – u njegovu crtačku veštinu bar niko ne sumnja – i nazivajući me, ako dobro pamtim, hodajućim grobljem hamburgera. Smejao sam se slatko toj malo detinjasto povređenoj uvredi, hamburgere uopšte ne jedem, ali to što taj pokušaj uvrede sadrži valjda ionako nisu oni pravi hamburgeri, od mesa, nego su kanda neki isfantazirani ideološki hamburgeri, koji baš lepo idu u paru sa ideološkom koka-kolom, mada onu pravu, s mehurićima, takođe ne pijem. Naprosto, tako je taj i tadašnji Momo, kroz tu vrstu koprene, video jednog svog nekadašnjeg čitaoca, onako isto kako su njega samog nekada davno, u jednom strašno bivšem životu, videli ždanovčići-komesarčići jednog smešnog, ali i opasnog drvenog jezika: kao agenta mrskih imperijalističkih snaga…
Onaj Džojsov sneg koji prekriva žive i mrtve prekriće i Kaporov grob, kao i grobove svih nas; nema tu ni poente ni utehe. Učinjeno se ne da ispraviti, pokvareno i zatrovano ne da se vratiti u prvobitno stanje. Ali ja ću ipak nastojati da malo-pomalo u moju Drugu biblioteku naselim Folirante, Unu, Adu, Anu, Od sedam do tri i ostale davne stanovnike mog sveta, i to isključivo u njihovim izvornim izdanjima. Ne znam je li to sentiment, ili dug, ili šta je? I ako je dug, onda prema kome – piscu ili sebi samom? Ili je sve to možda najpre zbog Line Koen? Nema toga što čovek neće učiniti zbog Line Koen, je li tako, Pišče?
Tekst preuzet sa prijateljskog portala www.vreme.com