Joe Strummer, foto: Strummerville, Director’s Notes
„Da li da ostanem ili da odem?“
Džo Stramer je rođen 21. avgusta 1952. godine u Ankari kao Džon
Grejam Melor (John Graham Mellor). Njegov otac Ronald je tamo radio u
diplomatskoj službi, ali se zbog prirode posla često selio u druge
države. Tako je Melor provodio detinjstvo u Meksiku, Zapadnoj Nemačkoj i
Egiptu, pa je sa starijim bratom Dejvidom poslat u Englesku na
školovanje.
Najpre je pohađao privatnu internatsku školu u Sariju – Stramer je o
tom iskustvu kasnije izjavio: „Ostao sam sâm i otišao u tu školu gde su
debeli bogataši slali svoju debelu bogatu decu“. Mrzeo je način
vaspitanja i ostale metode koje su bile primenjivane u toj školi. Nakon
toga je upisao prestižnu londonsku Centralnu školu za umetnost i dizajn.
Ipak, Džon je bio buntovnik i nije trpeo autoritete. U prvom redu, nije
cenio očevu karijeru i doživljavao je kao „godine klanjanja“. Nije se
tu radilo samo o generacijskom jazu i različitim pogledima na svet –
Džon se bunio i protiv politika srednje klase, čiji je predstavnik bio
upravo njegov otac.
Rok muzika je privlačila Džona, tako da je slušao pesme različitih
izvođača, kao što su Beach Boys, Litl Ričard (Little Richard), Čak Beri
(Chuck Berry), Bob Dilan (Bob Dylan) i Vudi Gatri (Woody Guthrie).
Međutim, jedan događaj je zauvek promenio Vudija Melora (to je bio
Džonov prvi nadimak). Njegov stariji brat Dejvid bio je član fašističke
partije Nacionalni front, u svojoj sobi je držao slike Hitlera i kukaste
krstove, a pored toga se bavio i okultizmom. Jednog julskog dana 1970.
godine, Dejvid je izvršio samoubistvo, predoziravši se tabletama
aspirina. Taj događaj, uključujući i sukob sa ocem, na neki način je
odredio dalji put Vudija Melora.
Prekinuvši školovanje, Melor se otisnuo u sviračke vode. Godine 1974.
formirao je grupu the 101ers, nazvanu po adresi skvota u kojem je
živeo. Uz to, Melor je usvojio i umetničko ime Džo Stramer (od glagola to strum
– drndati), insistirajući da ga prijatelji tako zovu. Gitarista krajnje
neobičnog stila sviranja, Stramer se sa 101ersima probijao na
londonskoj muzičkoj sceni. To je zapalo za oko menadžeru i producentu
Berniju Roudsu (Bernie Rhodes) koji je Stramera spojio sa gitaristom
Mikom Džounsom (Mick Jones) i basistom Polom Simononom (Paul Simonon)
kako bi osnovali novu grupu, kojoj se pridružio i bubnjar Teri Čajms
(Terry Chimes), koga je kasnije zamenio Niki „Toper“ Hedon (Nicky
“Topper” Headon). Tako je 1976. godine nastao The Clash.
Kriza na Ostrvu
Sredinom sedamdesetih godina, Engleska je prolazila kroz
društveno-ekonomsku i političku krizu – potresali su je rastuća
nezaposlenost i siromaštvo. Velika Britanija se suočila sa sopstvenom
energetskom krizom, što se može dovesti u vezu sa embargom država
članica OAPEC-a (Organizacija arapskih zemalja izvoznica nafte) na izvoz
nafte 1973. godine u zemlje koje su podržavale Izrael u Jomkipurskom
ratu. Naime, konzervativna vlada Edvarda Hita (Edward Heath) je u
periodu od 1973. do 1974. godine uvela meru poznatu kao „Trodnevna
nedelja“, kako bi pokušala da uštedi električnu energiju, čija je
proizvodnja bila ozbiljno ograničena zbog štrajkova rudara i
železničara.
Opšti izbori koji su bili raspisani za februar 1974. godine, kako bi
konzervativci dobili mandat za izglasavanje novih nepopularnih mera,
rezultirali su zamrznutim parlamentom – Konzervativna stranka je uzela
najveći deo glasova, ali je izgubila većinu, dok su laburisti dobili
najviše mesta u Donjem domu. Režim uobičajene radne nedelje vraćen je 8.
marta, ali su ostala ograničenja u korišćenju električne energije.
Drugi opšti izbori održani su u oktobru 1974. godine i na njima su
pobedili laburisti. Ipak, ni oni nisu mogli da se u potpunosti izbore sa
krizom.
Društvene prilike su bile izrazito nepovoljne, što je prouzrokovalo
jačanje rasizma, ksenofobije i policijske brutalnosti. Englesku omladinu
preplavila su osećanja besa i frustracije, kao i sve dublja izolacija.
Za većinu mladih, izlaz iz takve situacije postao je pank rok. Kao
muzički žanr, pank je podrazumevao kratke i brze pesme sa jednostavnim
aranžmanima („tri akorda“), nekonvencionalnim vokalima i neuvijenim
političkim porukama. Isto tako, pank je bio i način života i oblačenja
kojim se izražavao bunt protiv krutih pravila koja je postavljalo
društvo. Ako su tih godina The Sex Pistols slali poruku mladima da „nema
budućnosti“, The Clash se profilisao kao glas nade. Pritom, pank više
nije bio striktno „belački“ žanr, jer su, zahvaljujući Strameru, ubačeni
i rege uticaji. Iako je bio svestan da se muzikom ništa nije moglo
suštinski promeniti, Stramer je jednom prilikom izjavio: „Rok ne menja
ništa. Ali nakon što sam to rekao – a to govorim samo zato što želim da
znate da nemam iluzije ni o čemu, zar ne – rekavši to, i dalje želim da
pokušam da promenim stvari“.
„London zove“
O čemu je to pevao Džo Stramer kao frontmen grupe The Clash? Već od
prvog singla „White Riot“ i debitantskog albuma „The Clash“ iz 1977.
godine, Stramer je direktnim porukama širio glas istine i zalagao se za
pravdu. U pesmi „I'm So Bored with the U.S.A.“, on kritikuje
imperijalističku politiku Sjedinjenih Američkih Država i njenu popularnu
kulturu (radi se o televizijskim detektivskim serijama „Starski i Hač“ i
„Kodžak“), dok u „Career Opportunities“ komentariše ekonomsku i
političku situaciju u Engleskoj, aludirajući na nedostatak privlačnih
radnih mesta za mlade. London je u predstavi grupe The Clash mračan, siv
i dosadan grad, na šta upućuju stihovi pesme „London’s Burning“, koju
su napisali Stramer i Mik Džouns. Album „The Clash“ je postigao veliki
uspeh kod kritičara, a samu grupu je lansirao u vrh muzičkih top-lista.
Razlog prevashodno leži u činjenici da su pesme izrazito konkretne, da
nema nikakvih metafora u stihovima i da su obojene socijalnim realizmom.
Politički gledano, The Clash je pripadao levici, bez obzira na
tadašnje optužbe da se „prodao establišmentu“ zato što je imao potpisan
ugovor sa diskografskom kućom CBS Records. Taj politički stav su oni
artikulisali na čuvenom koncertu u londonskom Viktorija parku 30. aprila
1978. godine, u sklopu kampanje pokreta “Rok protiv rasizma” (Rock
Against Racism). Ovaj pokret je nastao sa ciljem da se muzika iskoristi
za borbu protiv rasizma i uspona krajnje desnice, oličene u fašističkom
Nacionalnom frontu. The Clash je upozoravao na opasnosti koje dolaze sa
krajnje desnice u distopijskoj pesmi „English Civil War“, koja se nalazi
na drugom albumu „Give ‘Em Enough Rope“ iz 1978. godine. Zapravo,
Stramer i Džouns su preradili pesmu iz Američkog građanskog rata koja se
zove „When Johnny Comes Marching Home“, dajući joj novo značenje u
kontekstu engleske političke scene. I ostale pesme na albumu su
obogaćene socijalnim temama, ali osećanje koje provejava je uglavnom
pesimistično.
Odlučujuću prekretnicu u političkom, društvenom i ekonomskom razvoju
Velike Britanije predstavljao je dolazak konzervativne političarke
Margaret Tačer (Margaret Thatcher) na vlast 1979. godine. Njena
destruktivna neoliberalna politika je svakako uticala i na Stramera i
grupu The Clash. Pre dolaska Tačerove na vlast, Stramer je napisao lični
manifest za nedeljni muzički list „New Musical Express“ u kojem je
pozvao na ponovno ujedinjenje Irske i kritikovao politiku
konzervativaca. The Clash je iste 1979. godine objavio legendarni album
„London Calling“. Naslovna numera je u određenom smislu nastavak pesme
„English Civil War“ – Stramer nam nudi distopijsku viziju Londona,
pokazuje strah od ekološke katastrofe, komentariše društveno-ekonomske
prilike. I druge pesme su politički obojene, poput „Spanish Bombs“ (u
kojoj Stramer, između ostalog, hvali herojsku borbu učesnika Španskog
građanskog rata) ili „Clampdown“ (kojom Stramer kritikuje kapitalizam i
poziva mlade ljude da se bore protiv sistema). Ta kritika je posebno
oličena u stihovima kao što su „Obori zid jer će vlada da padne/Kako
možeš to da odbiješ?/Dopusti besu da dobije svojih pet minuta, gnev može
da bude moćan/Znaš li da možeš da ga upotrebiš?“ ili „Ljudi u fabrici
su stari i lukavi/Ništa ne duguješ, dečko, beži/To su najbolje godine
tvog života koje žele da ukradu“. „London Calling“ je s pravom proglašen
za jedan od najboljih albuma svih vremena, kritičari su ga naširoko
hvalili i na neki način je označavao vrhunac muzičke karijere Džoa
Stramera i grupe The Clash.
„Pravo u pakao“
U decembru 1980. godine izašao je „Sandinista!“, trostruki album
grupe The Clash koji sadrži čak 36 pesama, sa po 6 pesama na svakoj
strani! Ovakav potez grupe izgledao je megalomanski. Ipak, Stramer i
ekipa su bili još radikalniji u političkoj kritici. Naziv albuma odnosi
se na Sandinistički front nacionalnog oslobođenja (Frente Sandinista de
Liberación Nacional) koji je vodio revolucionarnu borbu u Nikaragvi
protiv režima predsednika Anastazija Somoze (Anastasio Somoza Debayle).
Sa albuma bismo izdvojili pesme „The Call Up“, „The Equaliser“ i
„Washington Bullets“. Pesma „The Call Up“, koja je i danas aktuelna,
govori protiv mobilizacije i ubijanja zarad ostvarivanja ciljeva
vladajućih struktura (proročki je stih „Možda želim da vidim pšenična
polja preko Kijeva dole do mora“). „The Equaliser“ je pesma u kojoj
Stramer peva o klasnim nejednakostima („Vidi auto, vidi kuću/Vidi
basnoslovni nakit/Vidi svet koji si podigao na svojim čeličnim
ramenima/Vidi svet, ali on nije tvoj…) i poziva na pobunu („I sve dok
humanizovati ne znači izjednačiti/Spusti oruđe za rad/Svako lice sa
svake strane/Baci oruđe“). Antiimperijalističkom numerom „Washington
Bullets“ Stramer ne samo da kritikuje poteze Sjedinjenih Država („Ti
vašingtonski meci žele Kastra mrtvog/Za Kastra je boja…/To će vam
doneti prskanje olova“), nego i Moskvu i Peking, čije je akcije takođe
smatrao imperijalističkim („I ako nađeš avganistanskog pobunjenika/Da su
ga moskovski meci promašili/Pitaj ga šta misli o glasanju za
komunistu…/Pitaj Dalaj Lamu u brdima Tibeta/Koliko su monaha dobili
Kinezi?/U ratom razorenoj močvari zaustavi svakog plaćenika/I proveri
britanske metke u njegovoj oružarnici“).
Bez obzira na veliki uspeh albuma, atmosfera u grupi je bila loša. To
se pre svega odrazilo na ponašanje bubnjara Topera Hedona, koji se odao
konzumaciji narkotika. Ipak, njegov angažman u grupi je bio nemerljiv,
kako zbog izvrsnog sviranja bubnjeva, tako i zbog stvaranja pesme „Rock
the Casbah“, koja se našla na petom albumu „Combat Rock“ iz 1982.
godine. Hedon je bio odgovoran za muzički aranžman, dok je Stramer
napisao tekst pesme, koja se bavi zabranom zapadne popularne muzike u
zemlji kojom vlada bliskoistočni kralj (jasne su aluzije na zabrane u
Iranu posle revolucije). Pesmom „Know Your Rights“, Stramer iznosi tri
osnovna prava koja bi trebalo da uživaju pre svega siromašni i
obespravljeni: 1. pravo da ne budeš ubijen, 2. pravo na hranu, novac i
ličnu bezbednost, 3. pravo na slobodu govora. Tema je aktuelna, pogotovo
ako govorimo o političkoj situaciji u Srbiji i najavi donošenja opasnog
zakona o MUP-u, kojim bi prava navedena u pesmi bila ograničena ili
ukinuta. Možda najupečatljivija numera na albumu je „Straight to Hell“ u
kojoj Stramer peva ne samo o nepravdi, otuđenju i nezaposlenosti
radnika u tačerovskoj Engleskoj, nego i o deci američkih vojnika i
Vijetnamki koja su odbačena od strane očeva koji su napustili Vijetnam.
Pored toga, stihovi „To može biti bilo gde, najverovatnije može biti
bilo koja granica/Bilo koja hemisfera“ nam kažu da su tlačenje
siromašnih, rasizam i nasilje univerzalni problem. Komercijalni uspeh
albuma „Combat Rock“ nije zaustavio faktički raspad The Clasha, jer su i
Toper Hedon (zbog zavisnosti od narkotika) i gitarista Mik Džouns
izbačeni iz grupe. Šesti i poslednji album „Cut the Crap“ iz 1985.
godine ne zavređuje pažnju, jer je u muzičkom smislu veoma loš. Izuzetak
jedino predstavlja pesma „This Is England“ u kojoj Stramer oštro
kritikuje različite aspekte politike Margaret Tačer kao što su rasizam,
rastuća nezaposlenost, nacionalizam, policijska korumpiranost i
Folklandski rat. Možemo reći da je ovo „labudova pesma“ grupe The Clash.
Budućnost je neizvesna
Nakon raspada grupe, Stramer je bio solo igrač i okušao se u
stvaranju filmske muzike. Pošto je od mladosti bio pod uticajem
različitih kultura, Stramer je te uticaje vešto uklopio u muzički svet.
To je bilo vidljivo ne samo u pesmama grupe The Clash, već i u pesmama
koje je snimao sa grupom The Mescaleros. Vredna pomena je pesma „Shaktar
Donetsk“ u kojoj su prisutni čak i uticaji makedonskog zvuka, a stihovi
govore o ekonomskom makedonskom izbeglici u Britaniji.
Stramer je svirao i radio neumorno do poslednjeg dana. Dana 22.
decembra 2002. godine, svet više nije bio isti. Džo Stramer je preminuo
od posledica srčanog udara, sa samo 50 godina. Poruke koje je širio
svojim pesmama su i danas veoma važne. Budućnost jeste neizvesna, ali mi
smo ti koji utičemo na nju svojim delima. U tom smislu, značajna je ova
Stramerova rečenica: „Ljudi mogu da promene šta god žele. A to znači
sve na svetu“. Ništa više, ništa manje.