Odspavali bi nekoliko sati, a onda bi usred noći ustali, upalili
sveću i naredna dva do tri sata bavili su se nekim mirnijim
aktivnostima. Čitali su knjige, pisali,
pušili, molili se, razgovarali… Kada bi završili svoje noćne posliće,
ondašnji ljudi bi se opet vratili na još jednu turu spavanja do
svitanja. Njihova noć, zajedno sa ovom pauzom, trajala je oko 12 sati.
Rodžer Ekirh, profesor istorije na Univerzitetu Virdžinija Tek, došao
je do ovog otkrića analizirajući brojne zapise kao što su sudska
dokumenta, dnevnici, knjige, notesi, pisma… Pronašao je više od 500
referenci koje potvrđuju taj običaj, a najčešće korišćeni termini iz
literature tog vremena bili su „prvi san“ i „drugi san“. Takav način
spavanja pominje se od Homerove Odiseje do spisa modernih plemena u
Nigeriji. Običaj se, prema Ekirhu, promenio kada su se pojavile ulična i
sobna rasveta.
No, ideja o dva sna, ispostaviće se, nije toliko neobična i
neprirodna i ima svoje utemeljenje u nauci. Psihijatar Tomas Ver sa
američkog Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje sproveo je studiju o
„fotoperiodičnosti“, ispitujući kako dužina obdanice utiče na period i
dužinu sna, nivoe hormona i ponašanje čoveka. Svoja saznanja pretočio je
u rad “U kratkoj fotoperiodici, ljudi su spavali dvofazno”, koji je
1992. godine objavio “Journal of Sleep Research”.
U Verovoj studiji koja je trajala četiri nedelje učestvovalo je
petnaest mlađih muškaraca iz okoline Vašingtona kojima je bilo uskraćeno
veštačko svetlo, nalik vremenima pre struje. Prebačeni su sa
uobičajenog ritma života 20. veka gde se budnost održava tokom 16 sati
na skraćeni dan sa samo deset sati obdanice, što se dešava u toku zime.
Oni su svake večeri tokom te četiri nedelje dolazili u laboratoriju gde
su provodili 14 sati u mraku, spavajući i opuštajući se što su više
mogli.
Desila se veoma zanimljiva stvar. U početku su ovi muškarci spavali
dugo, nadoknađivali su san koji im je nedostajao u burnom radnom životu.
Međutim, kada su se navikli na nove uslove, spavanje je poprimilo
zanimljiv šablon: spavali su tek sat duže nego ranije, ali je spavanje
bilo raspodeljeno u periodu od 12 sati. Spavali su najpre četiri do pet
sati dubokim snom, i isto toliko pred jutro uglavnom u REM fazi.
Između ta dva spavanja postojala je pauza od oko jednog ili dva sata.
To vreme provodili su potpuno budni, mirni i opušteni, a moždane
aktivnosti pokazale su stanje slično onom u meditaciji. Za svo to vreme,
meren im je nivo hormona prolaktina koji je inače u periodu sna
otprilike dvostruko viši nego u fazi budnosti. Tako visok nivo
prolaktina u budnom stanju objašnjavao je zašto su muškarci za vreme
pauze iznenađujuće mirni. Poznato je da je ovaj hormon kod žena zadužen
za lučenje mleka, tj. dojenje, ali istovremeno on nagoni životinje da se
odmaraju i ptice da leže na jajima.
Iako izgleda da je ljudima u prirodi da dvokratno spavaju u toku
noći, ne treba zaboraviti da se situacija ipak menja tokom letnjih
meseci kada su noći kraće i kada je dvokratno spavanje gotovo nemoguće.
Tekst: Marija Đurić
—
*Po motivima teksta, od istog autora, prvobitno objavljenog na portalu Elementarijum