Iako svetski priznata kao pionir i jedna od najznačajnijih protagonista performans umetnosti, Marina Abramović prvi put sada ima priliku da približi svoju umetnost ruskoj publici.
Retrospektiva pod nazivom „Umetnik je prisutan” prenesena je iz Njujorka (prošle godine predstavljena u Muzeju moderne umetnosti– MOMA) u moskovsku „Garažu” poštujući osnovni princip prikazivanja opusa umetnice – kombinovan je pristup umetnosti performansa kao događanju uživo sa tradicionalnim istorijsko-umetničkim prikazom radova umetnice. Ruski performeri, koji su učestvovali u Marininim specijalnim radionicama pre same izložbe, nastupaju u smenama tokom celog trajanja izložbe, kao što je to bio slučaj i u Njujorku.
Kombinacija živih, nagih tela usred ovakve atmosfere prijatan je otklon od očekivanog doživljaja ulaska u galerijski prostor. Marinin i Ulajev čuveni performans iz 1977. „Imponderabilija” u kome je dvoje nagih umetnika stajalo na vratima muzeja, sada je postavljen unutar galerije pored koje se nalazi i grejalica da se performeri ne prehlade.
Izložba u Moskvi prati hronologiju prisutnu i na njujorškoj izložbi počevši od prvih solo serija performansa – čuvenih Ritam serija iz sedamdesetih godina prošlog veka. Ono što razlikuje postavku u Moskvi jesu novi printovi poznatih crno-belih fotografija koje plene svojom veličinom i ekspresivnošću prikazanih radnji. Potom se izložba nastavlja tako što u jednoj izuzetno velikoj odaji prikazuje video-zapise performansa iz kasnih sedamdesetih godina sa Ulajem, kao i Marinin rad posle Ulaja: dvokanalnu video-instalaciju koja je prerađena ove godine „TheGreatWallWalk” 1988/2010. i čuvenu instalaciju „Balkan Barok” (1997). Izložba pored drugih radova iz devedesetih prikazuje i instalaciju performansa „House with the ocean”,napravljenu specijalno za MOMA 2002. godine.
Ogroman prostor Garaže, muzeja čija je direktorka Daša Žukova, životna partnerka Romana Abramoviča, dozvolio je izložbi da omogući instalacijama umetnice da „dišu”, što nije bilo moguće u ograničenom prostoru MOMA. Ne bi se reklo da je ovo spora izložba, ali moglo bi se reći da je elegantna i meditativna. Mnogi radovi, koji su u drugačijem kontekstu bili pre svega krik pobune, ovde imaju naglašenu metafizičku dimenziju. Iako se izložba završava biografskom odajom, veličanjem neiscrpne energije umetnice, radovi koji su najupečatljiviji, kao signali za čitanje izložbe, jesu oni koji se odnose na smrtnost i naš odnos prema njoj. Ovo nije turobna izložba, samo se čini da je šokantnost zamenjena dubokom promišljenošću razloga zbog kojih umetnica stvara. Tako su na portretu koji je Marina Abramović odabrala da bude naslovna fotografija ispisane reči: „Duh, u bilo kojem stanju, ne gori”. Ova retrospektiva, za razliku od njujorške, nije praćena sa 600 sati performansa. U Moskvi je ovaj performans prikazan izuzetno kompleksnom video-instalacijom koja beleži svakog učesnika performansa „Umetnik je prisutan” – njih preko 1.500 koji su sedeli preko puta Marine, kao i svakim minutom Marininog prisustva sa druge strane.
Otvaranje izložbe i ovaj put u Moskvi nije podsećalo na svečana otvaranja – umetnica je želela da se obrati svima koji su učestvovali u stvaranju izložbe i pojedinačno zahvali svakom poimence – od 40 performera do svih ljudi odgovornih za ovaj poduhvat. Tako da je i njen govor bio jedna vrsta performansa.
Specijalno za Moskvu, umetnica se upušta u novi eksperiment susreta sa publikom u novom kontekstu.
Eksperimentalni karakter same izložbe potcrtan je premijerom nove performans instalacije – nazvane „Merenje magije uzajamnog pogleda”. Ova instalacija je nastala kao rezultat saradnje umetnice sa timom američkih i ruskih naučnika.
Posetioci moskovske Garaže se pozivaju da učestvuju u eksperimentu koji beleži aktivnosti mozga dok dvoje učesnika gleda netremice jedno drugog u oči. Za umetnicu, ovo je vežba koja stavlja naglasak na emocionalnu interakciju.
Rezultati beleški moždane aktivnosti učesnika, za umetnicu će biti možda jedan od načina da se odgonetne misterija značaja prisustva „licem u lice” i pokaže da je magiju moguće zabeležiti, a nekako i ponoviti. Možda je to i cilj cele ponovljene retrospektive, kao prema taoističkom diktatu – umreti a smrtnost izbeći.
Tekst je preuzet iz Politike