„Brzi uspon aplikacija za druženje i zasnovanih na veštačkoj inteligenciji – poput CHAI, Character.AI, Nomi, Replika – stvorio je nova digitalna društvena okruženja.“ Ovako započinje najnovija studija organizacije Common Sense Media, koja je tokom aprila i maja istraživala kako američki tinejdžeri koriste AI kao virtuelne prijatelje i pratioce sa kojima razgovaraju o svom danu, aktivnostima, osećanjima, kreirajući i prilagođavajući ove AI alate prema svojim osobinama, interesovanjima ili karakteru.
Istraživanje je pokazalo da više od polovine ispitanika koristi ove aplikacije kao svoje društvo/pratioce redovno nekoliko puta mesečno, a svaki deseti tinejdžer čak svakog dana. Svaki treći koristi veštačku inteligenciju kao pratioce i pomoć za različite oblike komunikacije i društvenih aktivnosti, uključujući vežbanje razgovora, emocionalnu podršku, prijateljstvo ili romantične interakcije. Preko 80 odsto tinejdžera u ovom istraživanju kaže da provode više vremena sa pravim prijateljima, nego sa digitalnim. Iako polovina ispitanika navodi da nema poverenja u AI „prijatelje“, na pitanje „zašto volite da koristite ove alate?“, odgovori su bili – uvek su dostupni kada mi je potreban neko sa kim bih razgovarao/la, ne osuđuju me, mogu da im kažem sve ono što ne bih rekao/la porodici i prijateljima, pomažu mi da se osećam manje usamljeno.
Posebno zabrinjavajući je podatak da četvrtina tinejdžera deli svoje privatne podatke, najčešće nesvesni da to čine, kao i potencijalnih posledica. Tako izveštaj CSM navodi da trenutni ugovori o uslovima korišćenja usluge daju platformama široka, često trajna prava na lične podatke koji se dele tokom interakcija, ilustrujući to primerom aplikacije Character.AI koja od korisnika pribavlja „neekskluzivnu, globalnu, besplatnu, prenosivu, trajnu, neopozivu licencu za kopiranje, prikazivanje, izvođenje, prenos, skladištenje, modifikovanje, komercijalizaciju i na drugi način korišćenje sadržaja za bilo koju svrhu“. Šta izveštaj govori o kvalitetu međusobnih odnosa tinejdžera, kvalitetu njihove komunikacije i potencijalnim rizicima? Sve je snažniji zamah ka daljoj izolaciji i dubljem jazu u njihovim stvarnim društvenim vezama, jer AI pruža bezbednu površnost bez rizika socijalnog odbacivanja. Visok procenat upotrebe, a nizak stepen poverenja ukazuju na komunikaciju koja je plitka, bez dubljeg kvaliteta, ali i na sveprisutan ritual digitalne socijalne interakcije. Okretanjevirtuelnim „partnerima“ za osetljive teme govori da raste otpor prema kritičkom dijalogu koji karakterišu međuljudske odnose.
To potencijalno slabi sposobnost tinejdžera da se nose s konfliktima i emocionalnom složenošću pravih prijateljstava ili porodice. Interakcije sa AI ne zahtevaju emocionalnu investiciju, često su automatizovane i predvidljive, tako da se u ovim slučajevima dešava pseudokomunikacija, ne pravi razgovor. Česta i laka interakcija između tinejdžera i AI alata može stvoriti osećaj povezanosti, ali to je neobavezujući tip bliskosti. Komunikacija postaje dekorativna, bez istinskog razumevanja, razmene ili emotivne dimenzije koja se gradi u svakodnevnim, komplikovanim, nesavršenim, ali stvarnim ljudskim odnosima. U budućnosti, sve ovo bi moglo da dovede do slabljenja socijalnih veština, gubljenja sposobnosti za empatiju, rešavanja konfliktnih situacija ili uočavanja i razumevanja emocionalnih signala kod ljudi. Konačno, konstantno dobijanje validacije i prilagođenih, poželjnih odgovora AI „prijatelja“ može stvoriti zabludu – uverenje da za lične stavove postoji društvena podrška, dok se zapravo dobija algoritamska simulacija.