DO sada znan javnosti kao vrsni prevodilac nobelovaca Žozea Saramaga na srpski i Ive Andrića na portugalski jezik, Dejan Tiago Stanković oprobao se i u sopstvenom pisanju. Pred nama je knjiga priča “Odakle sam bila, više nisam” (izdavač “Geopoetika”), nastala kao zbir dvodecenijskog iskustva provedenog u Lisabonu, koja je za kratko vreme doživela drugo izdanje.
Od dvadeset objavljenih priča, šest je prvobitno napisano na portugalskom pa prevedeno, kako autor kaže, na “maternji jezik”. Stanković, rođeni Beograđanin, za prvu autorsku knjigu je iznenađujuće sigurnom rukom i šarmantnom literarnom oslobođenošću ispisao storije iz viševekovne istorije kao i sadašnjeg doba prestonice Portugala, nekada svetske sile.
* Podnaslov knjige je “Lisabonske priče”. Na koji način je taj grad, prošli i sadašnji, bio inspiracija?
– U Lisabonu sam već godinama. Čak i danas u Lisabonu budem većinu vremena. To je drevna i lepa varoš, načičkana na sedam bregova uz široku reku, i ne verujem da sam mogao naći zgodniju pozornicu da na nju postavim svoje junake. I mada, tako ja mislim, ljudske sudbine i osećanja svuda na svetu nalikuju jedna na druga, većina ovih mojih, ipak, ne bi mogla da se odigra nigde osim u Lisabonu.
DŽEJMS BOND I CRNJANSKI U ZAVODLjIVOJ priči “007 u Tužnom raju”, koju nazivate “embrionom romana”, čitaocima golicate maštu povezujući Crnjanskog, Egziperija, Zazu Gabor, Duška Popova i Ijana Fleminga koji je, po Popovu, modelirao Džejmsa Bonda. Kako ste došli do ove priče i da li će iz embriona nastati roman? – Za sve su odgovorni Crnjanski i Dučić. Oni su u Lisabon dospeli u aprilu 1941. specijalnim vozom, jedan iz Rima, drugi iz Madrida, kao diplomate kapitulirale kraljevine Jugoslavije i vlade u Londonu. Lisabonska luka je bila kapija za Ameriku i slobodu, mnogi su tuda prošli, ali se retko ko zadržao. Čitao sam o njihovom boravku, o toj čudnoj ambasadi, da bih polagano počeo da otkrivam priče o drugim zanimljivim ljudima, poznatima i nepoznatima, sve jednu lepšu od druge, ali sve u najavi, nijedna kompletna. Tako to biva u bilo koje ratno vreme, kad se događaju velike stvari, one sitne, lične se brišu. Zato je informacija malo, a opet dovoljno da vas potaknu na zamišljanje i, ako ste konfabulator, na dopričavanje. A za roman, kad bude, ako bude, javiću na vreme.
* U pričama pravite skok iz imperijalne prošlosti u građansku realnost Lisabona. Koliko je taj raspon vidljiv u svakodnevici lisabonskih ulica?
– Vidljivo je da na tom mestu ljudi žive odvajkada i neprekidno. Vidi se i da se tu vekovima gomilalo i trošilo bogatstvo, da je grad donedavno bio prestonica prekomorske imperije i da se u međuvremenu pretvorio u glavni grad male, ne bogate, ali napredne zemlje, onakve kakva bi možda bila naša da se razvijala kako treba. Lisabon je, hoću da kažem, lep takav kakav je, šarolik. Tu moderan i beo, tamo barokan i ružičast, ovde ofucan, dronjav, tamo nov i od poliranog čelika, ovde raskošan, tamo siromašan, tu Evropa, tamo Magreb, Afrika. Prastar, istovremeno se i kruni i osipa, i rađa se iz praha. I svi su slojevi vidljivi, nijedan trag nije potpuno izbrisan, jer tamo sve traje prirodno. Lisabon je grad blagosloven vekovima mira.
* Čemu na tome mogu da zahvale, samo sreći?
– Zasluge se pripisuju zaštitniku grada, svetom Vikentiju, čije su mošti u katedrali, i njegovom saradniku na tom projektu, svetome Anti, po rođenju Lisaboncu. Oni su, jedan po službenoj dužnosti, a drugi iz entuzijazma, do sada izvrsno radili posao očuvanja grada. Taj grad, osim nekoliko zemljotresa, niko nije rušio.
* Koja bi bila razlika između Beograda i Lisabona?
– Kad smo već tu, počeću od sveca zaštitnika. Ja i ne znam ima li neki svetitelj zadužen za Beograd, ali ako ima, nije se baš pokazao. Beograd, je zato, mučenik, imao preterano zanimljivu istoriju i nijedna se generacija ne izvuče da ne uzme učešće u nekom džumbusu. Zato izgleda mlad. S druge strane, kako se kaže – u paklu je ekipa. Beograd je veselije mesto, ovde se mnogo više smejem. Imam s kim.
* Koliko je savremenom čoveku važna potraga za identitetom, o čemu se na različite načine pripoveda u početnoj i završnoj, naslovnoj priči, u kojoj je glavna junakinja jedna Romkinja sa naših strana?
– Ovo je, između ostalog, ako ne i pre svega, knjiga o (ne)prilagođenosti. Afrikanci kažu da je srećan onaj čovek koji živi gde mu je zarastao pupak. Mene, kao iseljenika, zanima vezanost čoveka za tlo. Ima nešto i u onoj latinskoj, “Gde ti je dobro, tu ti je domovina”, no nije ni to potpuna istina. I čovek, kao i presađena biljka, prvo “tuguje” da bi se, na kraju, primila na novom mestu.
* Koliko smo prilagodljivi?
– Onoliko koliko moramo. Najprilagodljiviji su Romi. Nemaju izbora. Njima je, valjda, mesto s koga su krenuli potpuno nebitno, toliko im je tamo bilo loše da ih ništa ne veže i svejedno im je gde su.
* Dodati portugalsko ime krštenom je prilagođavanje?
– Pre nekoliko godina trebalo je da putujem za Madrid. Tih dana španski kralj je ženio sina. Trebao mi je smeštaj. Okrenuo sam stotinu telefona, ali u hotelima, sobe ni od korova. Sve dok na jednom mestu nisam ostavio ime i prezime da me stave na listu čekanja. Nekoliko minuta kasnije hotel mi je smesta ponudio apartman po ceni sobe. Pomislili su da sam fudbaler. Sad možete zamisliti kako je to kada se u zemlji gde svi prate fudbal, neko zove kao ja.
* Zašto baš Tiago?
– Tiago Stanković je prezime moje dece, i samim tim, računam, mora da mi lepo stoji. To je uostalom samo umetničko ime, pod njim pišem, a pod pravim imenom rezervišem sobe.
* Strast prema pripovedanju izvire sa svake stranice ove knjige.
– Svi smo mi, na kraju krajeva, priče. A ja jako volim da pričam priče. Tu se ništa ne može. Tako je od kad sam progovorio. Stalno pričam u pričicama, kao pop kad propoveda. Kada sam primetio da sam svima dojadio, da su prijatelji počeli da me izbegavaju, odlučio sam da svoj nagon iživim na zdraviji način, pišući. Pa ko hoće čita, ko neće ne čita. I odlično je ispalo. Čita se.
* Vi ste i prevodilac. U čemu je ležao najveći izazov tokom prevođenja Saramaga na srpski i Andrića na portugalski?
– Ničega teškog tu nije bilo. Najlakše se prevode dobro napisana dela. A i imao sam sreću da mogu da biram. Prevodio sam samo ono što sam voleo da čitam. Jesam ja preveo nobelovce, zato što su mi njihova dela kao čitaocu bila draga, ali sam preveo, i na to sam posebno ponosan, i “Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihailovića, roman koji stoji rame uz rame s Andrićevom “Prokletom avlijom”. Iskreno, prevođenje je divan posao, ali zametan. Opasno se čovek naradi.
* Portugalskog nobelovca ste i poznavali?
– Priznajem, jesam. Priznajem i da bih vam sad, kako volim da pripovedam, najradije ispričao i gde i kako smo se družili, i šta mi je sve rekao, i kako sam se ja pred njim pravio pametan i duhovit, i kako se smejao na moje fazone, ali ću se uzdržati. Nepristojno je. Kad čovek prepričava kako se pajtao s velikanima izgleda da želi da se “ogrebe” o njihov ugled. Zato na ovo pitanje ulažem džokera. Ako ne izdržim, ispričaću u nekoj knjizi.