EXIT se seli kod Sfinge. Tako kaže vest. Dogovorili su se, spremaju novi EXIT, još veći i bolji, ovaj put u Egiptu. To se u domaćim (i stranim) opozicionim/nezavisnim medijima (oni strani nisu ni opozicioni ni nezavisni, oni su samo mediji, normalni) pre vidi kao kazna za „neposlušni“ festival, nego kao sledeći korak na jednom manje-više običnom i uglavnom uzlaznom poslovnom putu. Samo su počeci EXIT-a bili neobični i pobunjenički, sve ostalo – čisti poslovni mainstream. Mislim, tako to izgleda kada se gleda spolja: pametni ljudi vodili su EXIT tako da postane jedan od najuspešnijih festivala na svetu (ili u Evropi, kako se već uzme). To da je najbolji ne kažem ja, to govore priznanja koja je festival dobio.
Samo, jedna je stvar biti najbolji, a nešto sasvim drugo biti pobunjenik. Može to ići zajedno, naravno, ali s EXIT-om stvari ne stoje tako: jeste možda najbolji, ali je sasvim sigurno daleko od bilo kakvog buntovništva. Izuzev na samom svom početku, i to one prve, ili kako sam festival kaže, nulte godine. Možda je zato i ne broje kao prvu, nego baš kao nultu, kao izuzetak, dok je prva deo niza, poslovnog kontinuiteta koji će se sad protegnuti do Egipta. A i ta nulta, kada se pogleda narednih 25, više se sada pokazuje kao „danak“ duhu vremena inače poslovno orijentisanih osnivača i organizatora festivala. Ako vam je najveći deo publike u protestu, kao te 2000, logično je da im i festival prodate kao protest, zar ne.
Pri tom se zaboravlja, ta 2000. jeste bila pobunjenička, ali u Novom Sadu je na vlasti već tada (od 1997) bila – kako se s vremenom uvrežilo da ih zovemo, bez obzira da l’ su na vlasti ili ne – opozicija. Pa je i te nulte godine festival u stvari bio naslonjen (ako ne baš direktno finansijski, onda na razne druge i posredne načine) na vlast – istina, lokalnu i „opozicionu“, ali ipak vlast. Od prve, to jest 2001. godine promeniće se, to jest umnožiće se samo nivoi vlasti na koje se festival naslanjao i odakle je dobijao, na najrazličitije načine, finansijsku i drugu pomoć. Tako je bilo sve do ove, 2025. godine, kada izostaje novac od države, s njenih raznih nivoa, zbog čega festival odlučuje da – promeni državu. Nimalo pobunjenički, reklo bi se.
Čitalac bi pomislio – sve isto kao Novak Đoković, na primer. Eto, i on je Beograd zamenio za Atinu. Greška. Nema nikakve sličnosti između Đokovića i EXIT-a. Đoković se nikada nije prodavao kao buntovnik i revolucionar. Kako ranije, tako i sad – njegova, na terenu, razigrana referenca na simbole i gestove otpora u Srbiji tek je njegov lični stav. Niti on o tome priča niti time maše uokolo, van terena, kao što ne očekuje ni nagradu za to. A pogotovo ne očekuje da mu se za to plati. Drugo je EXIT: novac je tu od početka na prvom mestu. Pa ako za novac treba da se prodaje angažman, buntovništvo i revolucionarstvo, neka ide, jer sve je to samo posao.
Kod Đokovića je u prvom planu ono što i treba da bude – on je najbolji teniser ikada. U drugom planu, takođe prikladno, stoje njegovi stavovi o… o čemu god, pa i o (moguće je da je čitalac prvo pomislio na vakcinu, ali mi ćemo ovde ipak reći) politici, domaćoj, stranoj… kojoj god. Kod EXIT-a je obrnuto: u prvom planu je angažman, a u drugom planu novac, to jest komercijalni uspeh. Samo što je to lažna slika, što je još jedna razlika između Đokovića i EXIT-a: prvi ne laže. Svrha ovog poređenja nije da se nešto kaže (i) o Đokoviću, nego da se skrene pažnja na to da EXIT nikada, izuzev možda te nulte godine, nije bio naspram vlasti, kao festival buntovništva, otpora… čega god. Naprotiv, bio je to uglavnom festival vlasti, s ciljem da zaradi.
Što bi se kao njegov sporedni (možda čak i nenamerni) cilj mogle pokazati pacifikacija pobune i legitimizacija tekućih vlasti (ondašnjih „opozicionih“, kao i ovih današnjih, recimo kroz jednogodišnju priredbu Novog Sada kao evropske prestonice kulture), to EXIT-u po svemu sudeći nije smetalo. Bilo je tako i sada već davne 2012, kada se s vrha festivala sklonilo, to jest iz kompanije izašlo (tako se to zove, kompanija, a privredna grana je – festivalska industrija) par ljudi, jer je tada nova vlast povukla novac za festival. Samo što su iz redova vlasti potom hitno stigla obećanja da će na račun festivala i dalje stizati državni novac. Započet uz nešto trvenja, taj odnos između festivala i te vlasti s vremenom se razvio u prisnu saradnju (ljubav bi bila prejaka reč).
I ne bismo se ovde time bavili, jer to zaslužuje tek usputnu napomenu, recimo, kao u tekstu Aleksandra Matkovića, da pobunjeni žitelji Novog Sada nisu rešili da iskoriste EXIT i Varadinski most za promociju svojih ciljeva, namera, poruka. Treba odmah reći, nema apsolutno ničeg lošeg u radu i zarađivanju. EXIT je posao. Ako ga neko dobro radi i postiže uspehe, a sa željom da zaradi, to je u redu. A što se uspeha tiče, i pohvalno. To što se pri tom lažno predstavlja kao (i politička, ne samo kulturna) alternativa, opozicija… šta god, nije kažnjivo zakonom. Ako se to radi u svrhe propagande, neka bude tako.
Nama to može biti sumnjivo, neprivlačno, ali nema razloga da se nad tim zgražamo. Nisu ni prvi ni poslednji. Uostalom, u prirodi je popularne kulture da apsorbuje i komercijalizuje (može se reći i komodifikuje), pa tako i pacifikuje politički i društveni aktivizam (utoliko više ukoliko je on uspešan i raširen). Vratićemo se na to.
Ali, ako neko tu lažnu sliku prihvati kao istinitu i na njoj hoće da gradi predstavu o sebi i svojoj pobuni, to jeste loše. Ili, da tako kažemo, nepromišljeno i promašeno. Jer kad istinu naslonite na laž, dobijete laž. Da su pobunjeni žitelji Novog Sada zaista hteli da pošalju verodostojnu poruku koja će odjeknuti „širom sveta“, umesto da šetaju s posetiocima EXIT-a i guraju im transparente (s prevodima!) pod nos, trebalo je naprosto da zatvore Varadinski most da njime niko ne može da pređe, pa ni posetioci EXIT-a. Poruka bi bila – mi smo autentični pobunjenici, mi se zaista borimo za slobodu i jednakost, i nećemo svoje ciljeve prodati za šaku… čega god.
Nije moje da učim pameti pobunjenike iz Novog Sada. Sasvim je moguće da oni sve znaju bolje od mene. Zato za kraj načelni zaključak o popularnoj kulturi, jer EXIT je to – popularna kultura u svom punom otelovljenju. Dakle, popularna kultura uvek ima dvosmislen učinak – jedan je očuvanje postojećih odnosa moći (iliti statusa quo); drugi – njihovo podrivanje. Koji će njen smisao prevagnuti, ne zavisi isključivo, pa ni najvećim delom, od samih dela ili manifestacija popularne kulture, već od publike i načina na koji ta publika razume i koristi u daljoj komunikaciji ta dela i manifestacije. Kada izađu na Varadinski most, pobunjenici iz Novog Sada morali bi imati jasnu predstavu o tome šta je (njima) EXIT i šta bi oni da poruče.
Selidbom u Egipat, šta nam tačno EXIT kaže? Neka bude da je istinita lažna slika o EXIT-ovom buntovništvu. Da li premeštanjem pod okrilje sfinge EXIT hoće da poruči da je vreme uspešnog buntovništva u Srbiji prošlo? Šta god da je EXIT-ova poruka, iskrena ili tek u komercijalne svrhe, isto bi morali da se pitaju i pobunjeni žitelji Novog Sada: kada stanu uz EXIT, da li staju i uz poruku da je pobuna u Srbiji nemoguća i da se uspešan može biti samo uz državni novac i pod okriljem vlasti? Da sam na njihovom mestu, ja bih most zatvorio i blokirao posetioce EXIT-a. Što važi za pobunjene žitelje Novog Sada, trebalo bi da važi i za studente i za njihovu posebnu binu na EXIT-u.
Umesto u okviru festivala, trebalo je da studenti binu podignu izvan njega, na pobunjeničkoj blokadi Varadinskog mosta. Ili da binom tu blokadu naprave, kad to već nisu uradili pobunjeni Novosađani. Ovako, binu i pobunu – i poruku koja ide uz njih – apsorbuje festival. Samo što umesto poruke koju selidbom šalje festival, studenti i pobunjeni žitelji Srbije valjda treba i hoće svima da kažu da je pobuna i neophodna i moguća i da će – uspeti.