Prikaz serije „Untamed“, Netflix, 2025.
Neka mi čitalac ne zameri na ovom pokušaju duhovitosti. Dakle, šta se dobije kada se ukrste TV serije „Twin Peaks“ i „Virgin River“? „Untamed“, naravno. Dok ne stignemo do „Untamed“, da objasnimo „šalu“ (jeste, skroz sam uprskao). Čitaocu ne treba govoriti šta je televizijski klasik Davida Lyncha iz 1990/1991, ali za „Virgin River“ sumnjam da je čuo. E pa, to je verzija „Payton Place“ za 21. vek. Ta Netflixova vrlo uspešna, višesezonska sapunica smeštena je u krajolik sličan krajoliku iz Lynchove serije, i u njoj, reklo bi se, iz minuta u minut (ludo je spora priča) pratimo spletke, podlosti i nešto ozbiljnije gadosti u životima glavnih junaka.
Da ne znamo hronologiju, mogli bismo pomisliti da je Lynch snimio svoju – ne znam kako to drugačije da kažem – odu zlu da bi gledaocima „Virgin River“ pokazao šta to zaista znači biti zao. Po narativnoj elaboraciji teme zla, Lynchovoj seriji se verovatno najviše približio HBO-ov „The Outsider“, niz od 10 epizoda urađenih prema istoimenom romanu Stevena Kinga prikazan 2020. Nedavno dakle „The Outsider“, a ovih dana „Untamed“, priča smeštena u sličan prirodni i socijalni milje kao i „Twin Peaks“, ali i „Virgin River“, sa kojim još nema razloga da se pozdravimo u ovom tekstu. Čitalac je primetio, ne kažem krimi serija „Untamed“, kako se inače najavljuje i reklamira. Ne kažem, jer za mene to nije krimi serija, baš kao što to (mnogo očiglednije) nije bio ni „Twin Peaks“.
Krimi zapleti, a u „Untamed“ ih imamo čak tri, tu služe samo kao narativni pogoni da se ispriča nešto drugo, a ne da se otkrije zločinac i zadovolji pravda. A ta centralna priča je o gubitku – dakle o gubitku deteta. U tom smislu, „Twin Peaks“ i „Outsider“ odlaze polako u off, jer obe tematizuju samo zlo i njegovu ipak nepojmljivu, u obe priče onostranu prirodu. U „Untamed“, kao i u „Virgin River“, sad završavamo i s tom pričom, sve je u domenu – ljudskosti. S tim što „Untamed“ ima tu jaku pretenziju da pokaže šta to zaista znači i da li se uopšte i kako može živeti pošto se izgubi dete. Glavni junaci „Untamed“ uronjeni su u svoje svakodnevice, ne da bi u njima živeli, nego da bi pobegli od stvarnosti gubitka.
I u vezi s tim, još jedna referenca na još jedan klasik – „Minority Report“ („Suvišni izveštaj“). Prema priči Philipa K. Dicka, seća se toga čitalac odlično, Spielberg i Cruise su 2002. napravili izvanredan sf, koji bi na prvi pogled takođe mogao da se vidi kao krimi priča, ali to, naravno, nije. I to je zapravo priča o gubitku deteta i pokušaju da se izađe na kraj s tako nepodnošljivim gubitkom. Pokrenuće Spielberg i Cruise i 2005. kosmičke mehanizme i sudariti svetove u još jednom filmu „Rat svetova“ da bi rekli nešto važno o roditeljstvu, očinstvu posebno, ali nisu tu bili ni blizu dubokih uvida do kojih su stigli u „Minority Report“. „Minority Report“ i „Untamed“ mogu se dakle gledati i čitati kao paralelne priče na istu temu, s približno istim zaključcima. Vratićemo se na to.
Da završimo ovde s referencama: nije neobično da se u pričama o roditeljstvu i njegovim strahovima, a pogotovo najvećem strahu od svih, progovori u alegorijama. Dva filma „A Quiet Place“ („Tiho mesto“) (da ne provociramo previše i ne kažemo da je roditeljski horor prethodnik „A Quiet Place“ ni manje ni više nego „Alien“) odlični su horori, ali im cilj uopšte nije da publiku prestrave, iako im to polazi za rukom, već da artikulišu strahove u vezi sa roditeljstvom: brigom o deci (prvi film) i njihovom odrastanju (drugi film), na takav način da o tome ipak budemo u stanju da razmislimo, a ne da od same strašne pomisli na to bez glave pobegnemo. Slično u „Untamed“, dobićemo scene svojstvene hororu, i one će se udenuti u niz kadrova i scena u čijem je središtu porodična drama jedne od sporednih junakinja u priči.
To je dakle okvir za gledanje „Untamed“. A ono što ćemo videti, da se jednostavno prepričati. Glavni junak je rendžer u jednom od američkih nacionalnih parkova – igra ga izvanredno Eric Bana. U parku strada devojka. Rendžer posumnja da je reč o ubistvu a ne o slučajnoj smrti ili samoubistvu – i priča kreće. U tom svom prividno kriminalističkom vidu, priča će ispuniti svaki stereotip i očekivanje iskusnog gledaoca. I to neće ništa smetati, jer nas iznenađenja i otkrića čekaju u stvari na drugim nivoima priče. Uz jedan tako, reklo bi se, površan i nimalo originalan krimi zaplet – sve je tu, od droge, do korumpiranih policajaca i eksploatisanih starosedelaca – dobićemo, neočekivano, fino razvijene i zaokružene likove.
I to će biti prvi signal da pažnju usmerimo na paralelne, dakle na nekriminalističke zaplete. Ubrzo ćemo videti da se situacija, roditeljska, glavnog junaka, preslikava na više likova i tako, umnožavajući se, daje razne verzije jednog istog elementarnog odnosa. I jedan od kriminalističkih podzapleta neće biti tu da pojača napetost ili želju da se otkrije ubica, nego da jasno postavi moralnu dilemu pred kojom su se našli glavni junak i njegova žena posle gubitka deteta. Autori serije Mark L. Smith i Elle Smith uradili su to besprekorno: dobili smo dva moguća odgovora, i oba – jer jedino tako može biti – nisu ni blizu da zadovolje pravdu i donesu mir.
(Rekli smo bez referenci nadalje, pa zato ipak u zagradi, još jedna referenca: pošto smo pomenuli suprugu glavnog junaka – odlična je Rosemarie DeWitt u toj ulozi – mora se reći i to da je odnos njih dvoje, kao i njen odnos s novim mužem (eto nam „Virgin River“ u jednom višem, ozbiljnijem registru), dat s besprekornom merom i vrlo uverljivo. Što ne znači da su emocije prigušene i ostavljene u naznakama. Naprotiv, ko je gledao „Manchester by the sea“ (2016) tačno će znati o čemu govorim.)
To smo dobili u šest fino upakovanih epizoda, bez praznog hoda, bez egzibicija, s vrlo retkim suvišnim potcrtavanjima osobina i osećanja glavnih junaka. I kad je sve tako fino urađeno, nije bilo razloga ni da kraj razočara. Jeste, reći će iskusni gledalac krimi serija, i kraj je, kao i sve ostalo u krimi zapletima, bio očekivan, videli smo to već mnogo puta (i u „Minority Report“, kad smo već kod toga), pa će možda i zaključiti da su autori mogli više da se potrude. Ali, ruku na srce, već od sredine serije, autori nam signaliziraju šta će biti na kraju. Zašto bi to radili, ako je ideja bila da iznenade? Dakle, to nije bila namera.
Kao što se roditeljska situacija umnožava kroz priču kao odrazi u iskrivljenim ogledalima, tako se i glavni junak umnožava, to jest neke od njegovih osobina se ogledaju (i iskrivljuju) u likovima drugih junaka. U nekom – mitskom dakle – smislu, sve su to razne verzije glavnog junaka, njegovi dvojnici. Glavni junak ne može da krene dalje, to jest da nađe mir posle smrti deteta, pored ostalog i zato što sebe krivi za njegovu smrt. Racionalno, ništa dalje od istine – on ne može biti kriv. Ali, racionalno nije sve što imamo. U tom smislu, rasplet na samom kraju je zapravo svojevrsno mitsko odstranjivanje (ili kroćenje do tada neukrotivog) onog dela karaktera glavnog junaka koji je bio opterećen grižom savesti i krivicom za nešto za šta nije mogao biti kriv.
Tek kad se to dogodi, kada izađe na kraj s tom samonametnutom krivicom, junak (tobože, jer nema u seriji samozavaravanja) može da krene dalje. I kreće – to jest napušta mesto „zločina“. Odličan kraj, dobro motivisan, s uspostavljanjem lažnog osećanja novog spokoja. Ono što je bilo nesavladivo, neukroćeno dakle, nekako se umirilo i kako tako pripitomilo. Priča se da bismo mogli dobiti i drugu sezonu „Untamed“. To bi bila šteta, jer smo u ovih prvih šest epizoda dobili jednu dobru i dobro zaokruženu priču.
p.s.
Kritičari su seriju uglavnom ocenili negativno. Tako je ocenjujući, ipak priznaju i da je lepa za gledanje, te da su glumci odlični. Ali, eto, priča je predvidljiva, nema uzbuđenja. S druge strane, jedna nedavna takođe Netflixova serija „Dept. Q“ dobila je odlične ocene. I to s pravom: glumci u toj seriji izvrsni, dijalozi savršeni, zaplet nepredvidljiv (jer je loš, dodao bih ja), i do poslednje dve epizode u seriji – priča perfektna. I onda se sve raspadne u paramparčad. Ali, kritičari ne mare. I u pravu su, „Dept. Q“ je zaista pravljena da zabavi, čak i nasmeje. „Untamed“ je više od toga. Pošto odgledate „Dept. Q“ ništa vas neće boleti, glava ponajmanje. Sve je drugačije s „Untamed“.