Preveo je na desetine knjiga, pored
ostalih prevodio je Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud,
Isaka Baševisa Singera, Tomasa Pinčona, Sema Šeparda, Keril Čerčil i
Džejsona Šermana. Dobitnik je svih najvažnijih književnih priznanja u
zemlji i aktuelni je dobitnik nagrade “Isidora Sekulić” za poslednji
roman Životinjsko carstvo. Svoje sudove o politici i nedavnoj prošlosti
nikada nije iznosio, pa je čaršija umela da pročešljava i uzduž i
popreko njegove romane u kojima je i politike i jugoslovenske istorije
uvek bilo koliko voliš, ne bi li mu našla nešto što mu se “omaklo”. A on
je, dabome, ostavljao tragove svuda, namerno ili slučajno, svejedno, s
najboljim mogućim alibijem koji pisac ima – da to, na kraju krajeva, i
nije on, već njegov izmišljeni lik koji pripoveda, i s kojim on nema
ništa, ili ima onoliko koliko glumac ima s ulogom koju tumači na
pozornici svako veče.
“Ja se nadam da je tako, jer ako bude
drugačije, onda teško meni”, kaže Albahari u intervjuu za “Vreme”.
Jedino se otvoreno zalaže za legalizaciju kanabisa, ali i tada samo kao
“čovek David Albahari, ne kao pisac”: “Ne mogu da uložim svoj
spisateljski renome u odbranu nekog stava”, kaže.
Nedavno ste u ”Cvijeti
Zuzorić” govorili o knjizi Emila Habibija Opsimista:Čudnovati nestanak
Srećka Nesrećkovića koju je s arapskog preveo Srpko Leštarić. Reč je o
jednom od najboljih romana napisanih na arapskom jeziku,objavljenom
1974. Zbivanja u romanu smeštena su u Izrael 1948. i slikaju prvenstveno
težak život Palestinaca po ustanovljavanju izraelske države. Šta vas je
privuklo ovom romanu?
Privukla me je postmodernost tog romana,
iako je napisan mnogo godina pre stvarnog prodora postmodernizma u
svetsku književnost, a ne verujem ni da je postmodernizam u pravom
smislu reči prodro u arapsku književnost. Međutim, kao i svi veliki
pisci, ovaj je autor pronašao neku formu koja samo njemu odgovara, a ta
forma se poklopila sa nekim zahtevima postmodernizma, dakle, sa
parodiranjem raznih stilova, pisaca, sa korišćenjem citata ne samo iz
arapske nego iz svetske književnosti, tu svega ima, pogotovo iz
francuske i engleske književnosti, ali i iz svetih spisa i hebrejskih i
arapskih. On je stvorio jedno delo koje na gorkohumoran satiričan način
prikazuje život onih Palestinaca koji su posle osnivanja države Izrael
1948, odlučili da ostanu tu da žive i postanu, praktično, građani
Izraela. A Habibi je otišao i korak dalje, ne samo da je postao građanin
Izraela, nego je učestvovao i u osnivanju Komunističke partije Izraela,
bio je jedan od njenih kandidata na izborima i proveo dvadeset godina u
najvišem organu države Izrael, u Knesetu. Komunistička partija je dosta
dugo bila jedina partija Izraela koja je imala mešovito članstvo, bilo
je među njima i Arapa i Jevreja. Kasnije se to promenilo, sada je tamo
više mešovitih partija. Habibi je uređivao novine Komunističke partije
Izraela i u njihovom kulturnom dodatku počeo je da trenira svoje
pisanje. A počeo je da piše kada ga je jedan izraelski političar izazvao
rekavši: Pa vi Palestinci kao narod i ne postojite, jer nemate svoju
književnost.
Objavio je nekoliko romana, drama,
esejističkih knjiga i sve vreme je ostao veran svom poreklu, pripadnosti
palestinskom narodu i, kako je on sam rekao, nikad nije napustio Haifu,
što stoji i na njegovom nadgrobnom spomeniku. Roman slika tešku
poziciju Palestinca koji se odluči da živi u Izraelu, koga unapred
doživljavaju kao krivca, svako sumnja u njega. Izraelac sumnja u njega
da on kao Palestinac neće biti veran izraelskim načelima demokratije, a
Palestinci u izgnanstvu smatraju da ih je on izdao zato što je ostao u
Izraelu, i zato što se zalaže za mirno rešenje sukoba između Palestinaca
i Izraelaca. A to, nažalost, nije popularan stav, ni među Palestincima
ni u dobrom delu Izraela.
Habibi, kako već rekoste, komunista i
Palestinac u Knesetu, poreklom iz hrišćanske porodice, razlikovao se od
vrlo glasnog palestinskog mišljenja i po tome što nije stavljao znak
jednakosti između jevrejskog holokausta i nepravde učinjene
Palestincima, ali je bio protiv isto tako glasnih Izraelaca po kojima su
Palestinci isto što i nacisti. Habibi je govorio: “One stravične
nevolje koje je nacistička zver nanela Jevrejima ne treba meriti samo sa
šest miliona ljudi ubijenih u koncentracionim logorima i logorima
smrti: treba ih meriti i užasnom cenom koju je jevrejski narod platio
udaljavajući se od veličanstvene jevrejske tradicije i opasnošću da se
uništi ono što se zove jevrejskim ‘srcem’.”Gde je granična linija u
poimanju zločina koja se ne može i ne sme preći?
Ne znam da li je lako dati jedinstven
odgovor na sva ta pitanja, na različit oblik situacija koje dovode do
postavljanja tog pitanja. Postoje neke situacije koje ne možemo da
shvatimo jer se ne nalazimo u njima, tako da ja ne pokušavam da
odgovorim na pitanja koja nemam u svom iskustvu. To bi bila sfera
nagađanja. Mnogi Izraelci, dok se čitav svet protivi stvaranju novih
zidova, vide u podizanju zidova makar privremeno rešenje za neki
kvalitetniji život, sa više mira i manje opasnosti od nesretnih
samoubica koje idu na svoje rušilačke i smrtonosne zadatke.
Da li je genocid u 21. veku, kao
reč – devalviran? Seča platana u Bulevaru je pre neku godinu
nazivana ”genocidom”, ali se danas s pažnjom broji koliko je puta ta reč
upotrebljena u britanskoj rezoluciji, spisak medijskih ”Hitlera” se
udesetostručio poslednjih godina, takozvana politika genocida postala je
važnija od samih žrtava.
Možda se reč genocid upotrebljava
pogrešno u nekoj situaciji, ali mi smo isto toliko navikli da jezik
upotrebljavamo na pogrešan način da se možda više i ne pitamo kako je
upotrebljena koja reč, tačno ili pogrešno. Za mene je genocid teška reč i
teško se odlučujem da je upotrebim, ali mislim da ona ne zavisi od
broja žrtava, ona zavisi od toga ko je bio žrtva. I čemu ta žrtva. U
nekoj tragičnoj igri reči, ako neko ubije poslednjeg preostalog
Indijanca nekog plemena, on jeste izvršio genocid celog jednog naroda
iako je ubio samo jednog čoveka. Ali ubistvom tog jednog čoveka uništena
je celokupna ogromna istorija tog plemena jer je on bio poslednji
nosilac i poslednji pripadnik te istorije, njen poslednji čuvar. Zato je
svejedno je li ubijen jedan čovek ili hiljadu ljudi. Zločin je za mene
uvek isti. Možda ne može da se kaže da je genocid svako ubistvo, ali bih
ja najradije baš tako rekao.
Ne može se, izgleda, ni u pisanju ni u
životu pobeći od krvavih tema istorije,politike, naslovnih uloga žrtve i
zločinca, od kontrolnih punktova, granica,zaraćenih strana, ratova?
Nekada sam verovao da je moguće pobeći
od svega toga. Mada i danas mislim da je moguće stvoriti veliku
književnost pišući o malim stvarima, ali ranije ili kasnije pisac dolazi
do toga, shvata da najveća književnost zahteva zbivanja na najvišem
nivou. Mada to nije opet pošteno prema piscima kao što je, recimo, Beket
koji se nije trudio da imenuje bilo šta u svetu koji ga okružuje, nego
je pisao o jednom sasvim zatvorenom svetu, ali svetu koji je prepun
simbola napaćenog čoveka, čoveka koga razdire napredak civilizacije, ili
čoveka koji mora da se pomiri sa time da svoj život mora da deli sa
drugima, onako kako drugi to od njega zahtevaju. Sve do odlaska u
Kanadu, verovao sam da postmodernizam ne treba da ima ništa od onoga što
je imala moderna literatura koja se zasnivala na prikazivanju velikih
tema. Postmodernizam je za mene bio poigravanje pojedinca u njegovoj
sobi dok je svet napolju ma kakav, ovakav ili onakav, to se njega baš
uopšte nije ticalo. Međutim, što sam se više udaljavao odavde, shvatao
sam da to nije dovoljno. Bežao sam od ratova, a rat je stigao mene. Kao
tema.
Kratak odgovor na vaše pitanje umesto
ovog opširnog bio bi da, hteo to pisac ili ne, u delu moraju da, iz neke
daljine, u pozadini, dopiru buka i bes nekog ratnog sukoba i nekog
ljudskog nerazumevanja.
Sa svojim odlaskom u Kanadu, 1994, i
raspadom zemlje u kojoj ste dotad živeli, postali ste popularan
pisac. Bili ste najčitaniji pisac u bibliotekama u Srbiji, ali niste
bili ovde. Tako se nekako dogodilo da ste živeli u Kanadi, a svoju
publiku ste ostavili u Srbiji. Paradoksalna situacija?
To o čemu govorite nije moja krivica, po
odlasku u Kanadu nisam prestao da budem postmodernistički pisac, ali
sam počeo da pišem druge teme. Mamac se srećno poklopio s tim, govorio
je o odlasku nekog iz Srbije u vreme kad je to bila najznačajnija tema
ovde, odlasci ljudi iz Srbije i drugih krajeva bivše Jugoslavije. Potom
rat koji se tu odvijao, koji je takođe tema Mamca, i porodična priča –
lik majke… Sve se to srećno poklopilo u marketinškom smislu, čitaoci
vole da to čitaju, posebno ženski deo publike. Inače mislim da su žene i
ovde, kao i u svetu, brojniji čitaoci. Možda je bilo i boljih romana od
tog u to vreme, ali Mamac je objedinio tih nekoliko važnih momenata. To
je roman koji sam napisao u dahu. Samo sam zaronio, kad sam izronio,
roman je bio gotov. Nikome nije smetalo što je taj roman napisan u
jednom pasusu, na 150 strana. Nadam se da se ta popularnost neće
izmeniti sad kad sam ponovo ovde.
Kažete da u Mamcu taj jedan pasus
nikome nije smetao. A kome sada smeta
vaše ”jednopasusno” pripovedanje? Da li imate zahteve izdavača da, kako
maločas rekoste, pišete roman klasično, s poglavljima, dijalozima, novim
pasusima, kako biste olakšali čitaocima posao?
Izdavači mi to ovde nikad nisu tražili,
ali ja sam ovde doskoro imao samo jednog izdavača, Stubove kulture, oni
su izdavali moje knjige onako kao su ih dobijali, uz uobičajene lekturu i
korekturu teksta, ali bez zahteva da menjam formu teksta. Međutim, kad
su Pijavice prevedene na neke jezike, to je roman od 350 strana, u
jednom pasusu, neki izdavači u svetu su tražili da tekst bude podeljen
na poglavlja pa sam to radio za neko nemačko izdanje čini mi se, u
dvadeset poglavlja, jedno drugo izdanje u petnaest. Kad je američki
izdavač čuo da je to sve u jednom pasusu napisano, onda je on to sve
vratio kako je bilo. Ali moram da priznam da je čitanje 350 strana u
pasusu veoma naporno, zahtevno za čitaoce. Mislim da sam na 350 strana
uspeo da napravim priču koja je držala pažnju čitaocima, a taj jedan
pasus sam voleo upravo zato što je on neka vrsta mamca za čitaoce,
uvlači vas u to svoje crnilo, u potpuni mrak od teksta; čitalac je tu
svetlost koja osvetljava tekst iznutra da bi mogao da ide dalje. Da
prati priču koja se događa. Tako ja zamišljam svog čitaoca: sa fenjerom u
ruci dok se probija kroz mrak teksta do drugog kraja tunela. Ako
zatvori knjigu, onda se desi ono što mnogi moji čitaoci kažu: Ne znam
gde da je otvorim. Ne znam zašto ne koriste obeleživače, ali možda neki
nisu navikli da ih koriste.
Mada ni ja ne znam gde se šta nalazi u
toj knjizi. Ljudi obično misle da pisac pamti sve što je napisao. Kako
možete da znate šta ste sve napisali?
Pamtite li naslove bar?
Da, nadam se da ih pamtim, ali bolje da
ne proveravam. Pitam se zna li Bob Dilan sve pesme koje je napisao. To
bih ga pitao kad bih ga sreo, ali mi on na to ne bi odgovorio.
Kada ste vi i na koji način postali svesni svog jevrejskog identiteta?
Postao sam ga svestan u drugom razredu
osnovne škole kad nas je prozivao jedan učitelj, na početku časa. Počeo
je od mene, uvek sam bio prvi u dnevniku što je, kad ste u školi, pomalo
stresno. Pročitao je “Albahari, David”, a potom pitao: “Šta si ti?”
“Jevrejin”, rekoh. On zaćuti, pa će: “Zar vas još ima živih?” Nisam prvo
razumeo šta je hteo da mi kaže. Bilo mi je sedam godina, ranije sam
krenuo u školu, do mene još nije doprla ideja o ratu. U to vreme smo
pevali borbene pesme, postajali smo pioniri, znali smo da potičemo od
partizana i to je sve. Nismo znali ništa više, posebno ne o žrtvama
Jevreja u Drugom svetskom ratu.
Nije on to pitao zlonamerno. Otelo mu
se. Čovek je znao šta je bilo. Posle sam počeo da shvatam da sam nešto
drugo, da sam drugačiji od drugih, drugačiji od većine, mada su u mom
razredu bile dve devojčice jevrejskog porekla, bila su i deca nemačkog
porekla, hrvatskog porekla, mađarskog, i naravno srpskog, uvek smo bili
mali mešanci u Zemunu. Oduvek je tu bilo puno različitih nacionalnosti,
samo se to među nama decom nije znalo, nismo se bavili time. Ja ne znam
kada su i kako ta druga deca počinjala da shvataju da su drugačija. Ali
ja sam tada počeo da razumem da sam drugačiji. Posebno kad smo počeli da
idemo na letovanja sa jevrejskom zajednicom, imali smo jevrejsko
odmaralište na moru, tu smo učili da pevamo pesme na hebrejskom, učili o
Izraelu, imali smo male kampove za tumačenje svega onoga što nismo
mogli da dobijemo u školi, jer u školi nije bilo vremena za to, učile su
se druge stvari. Nije tada postojala verska nastava, nismo mogli da se,
recimo, izjasnimo hoćemo li da slušamo jevrejski veronauk. Kako sam
rastao, raslo je i saznanje o mom identitetu. Uvek da sam nešto drugo,
da me ljudi doživljavaju kao nekog drugog. I, čim čuju moje ime i
prezime, da me svrstavaju u nešto drugo.
Jednom ste kazali kako ste rasli u
senci nekoliko porodičnih praznina:detinjstvo bez rodbine, porodične
fotografije dece i ljudi kojih nema. I da ste odrastali s mišlju da je
četvoro dece moralo da nastrada da biste se rodili vi i vaša sestra, jer
su vaši roditelji pre vas dvoje imali decu koja su stradala kao žrtve
nacizma u Drugom svetskom ratu.
Da, to je sve bio deo porodične
edukacije ko si i šta si. S vremenom, moja žeđ za saznanjem i više od
toga je rasla, i ja sam počinjao da razumem da je identitet nešto što
vas čini drugačijim od drugih ljudi. Nije, naravno, to tačno, identitet
vas čini sličnim drugim ljudima, sve zavisi od toga koju prednost
stavite u taj identitet.
Za Danila Kiša jevrejstvo je bilo ”uznemirujuća različitost”, a za vas?
Za mene je to bila dobrodošla
različitost. Ne znam zašto bi me uznemiravala. Ali, Kiš nije voleo to
nacionalno određivanje, koliko znam on je uvek govorio da je samo pisac,
nije voleo ni da je jugoslovenski, ni da je jevrejski ni da je
evropski, voleo je da je samo pisac. Što je možda i najtačnija
definicija pisca. Jer, pisac kada piše, mora da bude slobodan i od svog
identiteta. On je kao glumac, on se stalno presvlači u neke tuđe
kostime, menja uloge.
Za kojim svojim identitetima ste tragali? Šta vi danas želite da vas određuje?
Kao dete hipi generacije uvek sam želeo da budem zen-budista.
Dete cveća?
Postoji cvetna moć koja je jača od svih
ostalih moći. Zaista, baveći se istočnjačkom mišlju i filozofijom, hteo
sam da budem zen-budista. Imam jednu naivnu misao da kad bi svi ljudi
bili zen-budisti, vladao bi mir u svetu. Mada su se i u zen-budizmu
javljale sekte koje su se suprotstavljale jedna drugoj, ali to nikada
nije dovodilo do ratova. Ako je zen-budizam način života koji vas vodi
do toga da shvatite smisao, kao što kaže Suzuki, teoretičar zen-budizma,
kada se dostigne satori, ili prosvetljenje, što je cilj zen budizma,
onda se shvati suština sveta i čovek počinje da se smeje iz sveg srca.
Smeh kao vrhunac onoga što želite da postignete u životu čini mi se
mnogo uzbudljivijim od raznih drugih religija koje vrednuju ili se
pozivaju na mrtve, pobijene, postradale… Taj smeh mi deluje mnogo lepše,
to je smeh čistog srca, to nije podsmeh. To je radost. Čisto srce je
najviše što možete da poželite.
Često ste spominjali rokenrol kao svoje važno odredište.
Nekom se desi rokenrol. Nekome Brams, nekome Tom Vejts.
Pre dve godine ste napisali sa Žarkom
Radakovićem Knjigu o muzici, u”Književnoj reči” ste nekad davno pisali
za rubriku koja se zvala ”Rok i književnost”, pa, Uhvati ritam, zbornik
tekstova koji ste uredili s Mihajlom Pantićem, ima tome četvrt veka, a
još dalje Fras u šupi, projekat s Orgazmom…Šta sad slušate? Šta je
muzika za vas?
Sada, kao i ranije slušam, mnogo toga,
ne mogu da kažem sve, ali mislim da je slušanje samo jednog vida muzike,
bilo da je to klasika, džez, bluz, rokenrol – sputavanje. Volim da
čujem dobar džez fjužn i dobar klasičan rokenrol, ali ne volim da slušam
samo ono što je nekada bilo. Znam ljude koji slušaju samo muziku
sedamdesetih, ili muziku osamdesetih, ili devedesete, nije važno, mislim
da je to sputavanje slobode ličnosti i slobode duha. Ako slušate nešto
što je, ne mogu da kažem prevaziđeno jer u rok muzici sve živi
paralelno, ali ako slušate samo jednu vrstu muzike, to je isto kao da
čitate jednu vrstu literature.
Ruske klasike, recimo, i ništa drugo.
Ili sestre Bronte i gotovo. Od toga duh
ne može da se hrani. Nema čime da se hrani. Za mene je najlepša muzika –
kad bih birao samo jedan pravac – rege. Ali nikada nisam slušao
ekskluzivno rege i ništa drugo. Trenutno volim i ono što nazivaju
“amerikana”, neku novu akustičarsku folk muziku koja dolazi iz Amerike.
Ali ako stvarno hoću da mi dan lepo počne, prvo slušam rege, kao sunce
koje izlazi na Istoku.
Ako je rokenrol bio i ostao nekakva kategorija mladosti, šta čini mladog pisca?
Kako možete da kažete da je rokenrol
ostao simbol mladosti, pa pogledajte te “mlade ljude”, Mika Džegera,
Kita Ričardsa, Toma Vejtsa…
Pa da, baš na njih i mislim, dovoljno
je da budete roker, popušite dva džointa u životu i zauvek ćete ostati
mladi. Važi li to i za pisce?
Pre svega, treba više od dva džointa. To
je jedno pravilo, mada ne mora ni da bude stalno pravilo, zahtev koji
svako treba da ispuni. Svako može da se odluči za šta hoće, to je
sloboda izbora. Rokenrol je povezan sa mladošću zato što čovek stvara
najbolju originalnu muziku kad je mlad. Svi besovi, sav gnev, ljubav
koju oseća, izlaze tada na najbolji mogući način. Tada je slobodan da
uradi ono što je neophodno – da sruši ono što je bilo pre, da uspostavi
neke nove kategorije. Rokenrol je upravo to, rušenje i razaranje
prethodnog. Ali kad dođu neke godine, svima nam predstoji bluz. Srećom,
postoji bluz, jer da ga nema, rokenrol nikad ne bi mogao da se završi.
Kad idete na koncert rokenrola pa treba da ponesete stoličicu, bolje da
zaboravite na koncert.
Šta je još obeležilo vaše odrastanje u hladnoratovskim vremenima u Jugoslaviji, pored rokenrola kao nosioca popkulturnog modela?
Ako mislite na šezdesete i sedamdesete
godine, izuzev rokenrola, to je bila literatura. Bio sam neprobirljiv
čitalac, moglo bi se reći čitao sam sve što mi je dolazilo do ruku, od
stripa do postmoderne. I filmovi. To je bio poseban uticaj: Čovek koji
je ubio Liberti Valansa, Godzila, morsko čudovište… uvek sam sve svoje
priče zamišljao kao filmove. Da me ne shvatite pogrešno, ne da bi se od
tih priča pravili filmovi, nego sam ih ja dok sam ih pisao, u sebi
doživljavao kao filmove, mogao sam da ih ispričam po kadrovima.
U tom smislu je za vas bio značajan i Puriša Đorđević, proveli ste neko vreme u njegovoj filmskoj ekipi?
Jeste, ja sam o tome govorio, on me je
vodio da gledam ceo proces nastanka filma i radeći sa njim tih nekoliko
godina shvatio sam da se film ne snima od početka do kraja, nego od
kraja do početka, takoreći, da se snimaju parčići koji se posle spajaju u
celinu. I da režiser zahvaljujući montažeru postiže to da ispriča film
onako kako on želi. Moje priče su posle toga nastajale kao filmovi, iz
fragmenata. To, naravno, podseća na tehniku kolaža i to u literaturi
nije ništa novo, Dos Pasos je koristio tu tehniku kada je pisao svoje
romane. Uvek kad mislite da ste u književnosti otkrili nešto novo, vi
ste samo potvrdili nešto staro, ili što kaže Borhes, svako ima svoje
pretke čak i kad ne zna za to. Uvek ćete pronaći u literaturi da je neko
nešto napisao što vi dugo smišljate da napišete. Nekad je i tragično
kad otkrijete tako nešto, ali je opet i lepo znati da imate dvojnika
koji misli kao i vi.
Za vaše spisateljsko odrastanje je bilo značajno i prijateljstvo sa Petrom Vujičićem?
Petar Vujičić je bio jedan od
najuticajnijih mojih prijatelja, pogotovo kad je reč o mom pristupu
književnosti. Dao mi je nekoliko vrlo jednostavnih pravila, iako se sam
nije bavio pisanjem, bio je veliki, veličanstveni prevodilac s poljskog i
sa drugih jezika. On mi je rekao, kad je pročitao moje prve priče: “A
zašto se ti trudiš da izmišljaš stvari, pogledaj svoju porodicu,
pogledaj ljude oko sebe, sedi i napiši nešto o tome.” To je bio najbolji
savet koji mi je neko dao. Tada sam naterao oca da mi ispriča život
naše porodice, majka mi je ispričala svoj život i ja sam od toga počeo
da pravim priče. I te su priče bile mnogo bolje od onih koje sam do tada
pisao. Pre toga sam, recimo, voleo da svojim likovima u pričama dajem
neka čudna imena, Zvrn, Šmrk… opisivao sam sudbine kojih nigde nema,
mislio sam da je ta različitost znak veličine u literaturi. Napravite
lik koji nigde ne postoji, to je za mene do tada bio putokaz, a u
stvari, treba napraviti lik koji svako može da prepozna i da prisloni uz
sebe, ako se dobro zagleda u sebe. Treba napraviti lik kao odelo koje
svako može da obuče.
Koristeći elemente iz porodične istorije, zapravo ste izmislili jednu sasvim drugu porodicu i njenu istoriju?
U tim pričama likovi su samo naizgled to
što ja tvrdim da jesu, kada je trebalo da se odlučim između stvarne
istorije i priče, uvek sam birao priču. U romanu Mamac, recimo, koji
mnogi smatraju mojom najautobiografskijom knjigom, najveći broj
porodičnih “podataka” koji se tamo iznose uopšte nisu tačni, ili su
modifikovani u odnosu na one koji su stvarno postojali ili su se
dogodili kao takvi. Ako je čak i upotrebljen neki detalj iz porodične
istorije, recimo “tada su se otac i majka posvađali zbog polomljene
činije sa čorbom”, vi tada niste znali šta je mislio otac, šta majka,
šta ostali prisutni, možete samo da nagađate, ne možete da znate tačnu
istorijsku sliku tog događaja, jer ne možete da budete svi ti učesnici u
događaju – istovremeno. A kada pišete, e onda možete da budete svi
ljudi koji su učestvovali u događaju, u stvari možete da radite šta
hoćete. Onda događaj podređujete priči, a to je daleko od stvarne
istorije. Za priču je možda važno da se roditelji posvađaju tako da se
više nikad ne pomire, a u stvarnosti nije bilo tako. Inače, to sa
činijom čorbe sam sad izmislio, to se mojoj majci nikad ne bi desilo.
Ili, moj pripovedač, recimo,
u Životinjskom carstvu govori o vremenu s kraja šezdesetih godina,
studentskim demonstracijama 1968. u Beogradu. Govori o tom periodu ne
kao o promenama, govori o demonstracijama koje nisu zahtevale promenu u
samom sistemu vladavine, nisu zahtevale prestanak funkcionisanja
partije, nego su predstavljale zahtev za poboljšanje partije. O tome se
kasnije mnogo raspravljalo. Moj pripovedač ne pretenduje na to da je to
istina, ali je to njegovo stanovište. On nagađa, moji pripovedači samo
nagađaju šta je bilo, kao što uostalom i ja nagađam, recimo o tome šta
se dešavalo 1968. Bio sam tad na fakultetu ali me to nije zanimalo.
Kako je ‘68. prošla mimo vas za
razliku od mnogih vaših vršnjaka koji su učestvovali u
demonstracijama, i kasnije pravili političke karijere?
Zanimala me je ‘68. kao psihodelija, kao
deca cveća i rokenrol. Ali me političke demonstracije nisu ič zanimale.
Mnoge moje vršnjake jesu, mene nisu. Da li je to moja greška? Ne znam.
Nikome ne sporim pravo što su bili u tome, ja samo branim svoje pravo da
ne budem isti. Da mogu kroz sve da prođem na drugi način. Drugi su
pošli putem tih demonstracija, ja sam pošao putem nemešanja, ali ne i
nesvrstanosti. Bilo je nas koji smo tada najmanje pažnje posvećivali
političkoj stvarnosti. Nas se to nije ticalo. Znam da je sve to bilo
drugačije u zemljama Istočnog bloka, ali mi stvarno nismo živeli u
zemlji Istočnog bloka, živeli smo na nekom drugom mestu. Ako sam ja
svake godine mogao da idem u inostranstvo kad sam imao para, onda mi to
društvo nije smetalo. Nije to društvo bilo dovoljno destruktivno da bi
me izazvalo da ustanem protiv njega. To je bila neka vrsta
potkupljivanja, kao i krediti o kojima govorimo, ali to što se tada
nisam trudio da shvatim neke stvari to jeste bila moja krivica.
Na koji način danas razumete levicu i desnicu u književnosti, unutar pisanja?
Nisam siguran da li levica i desnica
uopšte mogu da postoje u samoj literaturi. Pisac treba da bude izvan i
iznad toga. Kao što je govorio jedan američki kritičar, pisac postoji
kao pisac samo dok stvara u svojoj radnoj sobi. Čim izađe na ulicu, on
više nije pisac, on je čovek kao i svi drugi. On može da se poziva na to
da je on pisac, ali to mu ništa ne znači. Ako ga izvedu pred streljački
vod, i on počne da viče: “Ja sam pisac, nisam ja za streljanje”, to ga
neće učiniti drugačijim od ostalih žrtava. On može da ponudi nekoj
partiji, vlasti, da bude njen službenik, da tako kažem, i da piše za tu
vlast, ali samo na osnovu toga on nikada neće moći da stvori veliko
delo. Svako delo, ne mora biti veliko, ali dobro delo, mora da izražava
sumnju prema svemu. Ako pišete s pozicija levice ili desnice vi onda
nemate sumnju, a ako ne sumnjate čemu onda pisanje? Onda je to pamflet,
letak. Kao što su mnoga dela napisana u socijalističkim režimima, upravo
to, čisti pamfleti. I na Zapadu ima mnogo takvih pamfleta. To nije
književnost. Mene kao pisca to nikada nije zanimalo. Što ne znači da u
svojim romanima ili pričama nisam pokušao da prikažem neke ljude koji su
ideološki – desničari ili levičari, ili već svejedno, šta god da su,
ali nikada nisam ja govorio umesto njih, svaki od tih likova govori za
sebe, ja nemam pravo da utičem na njih i odlučujem za njih, jer ni za
sebe ne znam gde sam, a ne za druge koje izmišljam u svojim pričama.
Prevodili ste
Singera, Apdajka, Pinčona, Grosmana, Nabokova, Sema Šeparda… Čini se da
je vaš prevodilački izbor upravo ono što vas zanima i u samom pisanju.
Da, tu ste u pravu, najviše sam prevodio
pisce, tu ne govorim samo o prevođenjima knjiga nego o prilozima za
književne časopise kojih je bilo više, nekada, u bivšoj Jugoslaviji. Ja
sam jedan od prvih koji je prevodio američki, australijski, engleski
postmodernizam, pisce postmodernističkog pravca Džona Barta, Roberta
Kuvera… Prevodio sam ih zato što su me opčinjavali kao autora.
Prevođenje je za pisca divan način učenja kako se piše. Kada prevodite
neki roman ili neku priču, vi morate da postanete taj čovek, taj pisac.
Sa pričom je lakše jer je kratka pa ne morate toliko da se trudite, ali
kada prevodite neki roman Sola Beloua, vi morate da se trudite da
mislite kao Sol Belou. Iako ga ne poznajete, i ne znate kako on misli,
morate da se potrudite da svoju misao prilagodite njegovoj. Zato sam i
voleo prevođenje. Kao i u pisanju, volim da se igram glumca, da menjam
uloge, da se prerušim, da budem neko drugi. To vam ostavlja mogućnost da
sakrijete šta ste doista, a onda vam se na kraju desi da zaboravite šta
ste doista i onda nastanu problemi.
Zašto ste ostali u srpskom jeziku? Zašto niste pisali na engleskom? Sami ste preveli roman Cink?
Preveo sam Cink na engleski jer u tom
trenutku nije bilo prevodioca da prevede taj roman, uradio sam to sam uz
asistenciju nekih kanadskih prijatelja. Taj prevod nije spektakularno
dobar, ali nije ni loš. Ne bih se više usudio da prevodim na engleski.
Ja sam pisao i pišem na engleskom, ali tekstove koji zahtevaju drugi
način mišljenja od onog koji je potreban kad se pišu kratke priče. Kad
se pišu kratke priče, ne smete, ili da govorim samo u svoje ime, ja ne
smem da pišem izmišljene priče sa unapred gotovim krajem, kratka priča
nastaje u trenutku i u svakom trenutku se nanovo otvara i zatvara, vi
beležite to otvaranje i zatvaranje i od toga nastaje tekst kratke priče.
Kada pišete esej, ili kraću ili dužu studiju, vi imate kostur tog
eseja; zna se kako prikaz mora da izgleda, imate strukturu koja vas tera
da mislite onako kako ta struktura zahteva. Ispriča se prvo sadržaj
knjige, kaže se nešto malo o romanu, pa sadržaj piščevih drugih dela i
to je to, pojednostavljeno govoreći. Kratka priča je nepredvidiva, ja u
toj nepredvidivosti ne mogu da mislim na engleskom nego na srpskom. Osim
toga, kao i drugi pisci koji su devedesetih otišli iz Srbije, nisam
imao problem kakav su imali oni koji su otišli posle Drugog svetskog
rata. Generacija pisaca koja je otišla devedesetih, imala je svoje
izdavače ovde, nismo morali da brinemo šta ćemo da radimo kad odemo
tamo, nismo morali da mislimo o tome kako ćemo se probiti na tržište na
stranom jeziku. Jer smo tamo stigli kao pisci koji su imali već
objavljene knjige iza sebe, desetak i više. Oni koji su tek počinjali
kao pisci, kao Saša Hemon, oni su mogli da naprave tu transformaciju na
engleski jezik. Koliko mi je poznato, Pištalo je ostao na srpskom, pa
Vlada Tasić, koji je odrastao na engleskom, piše i dalje na srpskom.
Međutim, pisanje na srpskom vas nije sputalo i ostavilo u zabranu slavistike.Kako se stiže do globalnog uspeha?
Nemam ja tu vrstu globalnog uspeha.
Kako kad uz vaše ime uvek stoji najprevođeniji srpski pisac?
Dva su načina da se govori o globalnom
uspehu, jedno je broj izdanja a drugo broj prevoda i mišljenje kritike.
Ja dobijam dobra mišljenja kritike, nekad i više od toga, to jeste
tačno, kada se moje delo pojavi u prevodu na neki veliki ili takozvani
mali jezik. Ali nisam globalni pisac u meri da se moje knjige prodaju u
stotinama hiljada primeraka. Pišem, međutim, literaturu koja je
nemilosrdna prema čitaocima – u jednom pasusu na dve stotine ili tri
stotine strana, to je smrt za čitaoca. U Evropi su navikli, ali u
Americi nemate šanse da prođete. Tamo imam osam prevedenih knjiga, ali
se uspeh u Americi meri brojem prodatih primeraka. U tom smislu i jesam i
nisam uspeli pisac. Ali se nadam da će knjiga koju sada pišem osvojiti i
one koje nisam dosad osvojio. I Životinjsko carstvo je mali ustupak
čitaocima, to je mala i zamršena knjiga za čitanje, ali je ipak napisana
nekim uobičajenim načinom pisanja, sem te igre sa fusnotama. Knjiga
koju sada radim i za koju se nadam da će biti prihvaćena, pisana je na
klasičan način, sa dijalozima, sa poglavljima, novim pasusima, onako
kako roman treba da izgleda, dosta je bilo tih postmodernističkih
zavrzlama.
Iz jednog daha.
A već sledeća će biti ponovo u jednom dahu, jer ne mogu da izdržim. Neću čak ni disati uopšte.
Razgovarala: Zora Drčelić