Dalibor Daničić stiže u Banjaluku: Kako ultramaraton i zajednica mijenjaju živote

Dr Dalibor Daničić, diplomirani profesor fizičkog vaspitanja i kondicioni trener, stiže u Banjaluku gdje će održati promociju svojih knjiga i podeliti svoja iskustva iz sveta ultramaratona. Daničić je 2013. godine osnovao pokret “Ultra Trkač Srbija”, kroz koji besplatno pruža podršku i pripreme ljudima koji žele da unaprede svoj fizički i mentalni potencijal. Njegov rad nije ograničen samo na treninge, već obuhvata i druge sadržaje koji inspirišu lični rast i razvoj. Njegova misija je da kroz sport i zajednicu pruži šansu svima da napreduju, ne samo fizički, već i duhovno.

U ovom intervjuu saznajemo više o njegovim motivima, iskustvima sa ultramaratonima i filozofiji života koju prenosi kroz svoj rad.

U subotu, 5. oktobra, sa početkom u 18 časova, održaće se promocija vaših knjiga „U cilju kraja nema“ i „Biće sve dobro“ u Studentskom kulturnom centru u kampusu Univerziteta u Banjaluci. Da li pišete jer volite ili jer osećate dug prema događajima koje ste proživeli?

- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -

    Od dugova imam nekih 300 evra i nadu da i ljudi kojima dugujem na sličan način doživljavaju Oče naš, naročito deo “kao što i mi opraštamo dužnicima svojim.”

    Osetim povremeno pritisak i želju da se zahvalim, pa je i pisanje momenat gde se prvog oslobađam – a kroz drugi zahvaljujem.

    Istrčali ste neke od najvećih svetskih ultramaratona koji su dugi preko 300 km uz visinske razlike veće od Himalaja. U čemu se razlikuje čovek na startu od čoveka koji završi takav jedan podvig?

    - TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -

      Prošao sam tri puta u sedam godina jednu od najbrutalnijih trka na svetu (Tor des Geants, oko 360 km dužine i nekih 30.000 m ukupne visine); takođe trku oko Mont Blanca kao drugi čovek iz Srbije koji je to uradio.

      A razlika je jedina u dobijenoj dijagnozi i tome da li ćemo istu sagledati.

      Šta to znači? Čovek koji je završio tu trku se nalazio i na startu, samo što čovek koji je bio na startu nije mogao da vidi svoje nedostatke i istine o sebi.

      Često se desi, tj. najčešće, da mi ne prepoznamo istost i pored toliko ukazanih razlika.

      Teško je, veće daljine prelaze duhovni ljudi “sedeći” u mestu, nego mi mlateći se po planinama, ali opet, nama neznavenima je verovatno jedini način da razmišljamo o duhu tek onda kada ostanemo bez daha.

      Osnivač ste jedne zajednice „Ultratrkač Srbija“ koja pruža besplatne treninge, ali što je još bitnije, i utočište svakome ko poželi da se kreće napred i naviše u svom životu. Koje je zlatno pravilo kojim se rukovodite?

        Poštujte sve druge članove. Jer dok ne naučimo kako se voli, poštovanje je dovoljno.

        Druga stvar, ne apsolutizuj sopstveno iskustvo. To je ono što nije pravilo, ali molim povremeno članove da to ne rade, jer na taj način nesvesno ubijamo ljude u pojam.

        Na svom kanalu „Građansko novinarstvo“ objavljujete intervjue sa duhovnicima, umetnicima i običnim ljudima neobične ličnosti. Koliko smo danas spremni da jedni druge saslušamo? Da li nas više odaju pitanja koja postavljamo od odgovora koje dajemo?

          Ja sam okružen ljudima koji slušaju i čujem da ima baš dosta takvih ljudi.

          Pitanja jesu znak poštovanja, konkretno mog prema sagovorniku.

          Ne znam da li govore o meni, ali o mom odnosu prema sagovorniku, zasigurno da.

          NAJNOVIJE

          Ostalo iz kategorije

          Najčitanije