Dakle, jednima je dobra , drugima loša, dok će velika većina reći da tehnologija sama po sebi nije ni dobra ni loša, već neutralna, jer smo mi ti koji biramo na koji način je koristimo. Tehnologija nije neutralna, to je zabluda jer ona je moć na zemlji, a za tu moć se nešto moralo žrtvovati (pitati Fausta). Kad se zapitamo kolika bi bila moć kompanija, kapitala i vojski sveta , bez tehnologije, shvatimo koliko je taj uticaj značajan i koliko je tehnološki sistem neodvojiv od sistema globalne moći i kapitala. Moć korporacija i kapitala izvire iz tehnologije kojom raspolažu. Oni koji raspolažu naprednom tehnologijom prirodno diktiraju trendove njenog razvoja, a da li su u stanju da ih kontrolišu sasvim je drugo pitanje.
“Postalo je zastrašujuće očigledno da je naša tehnologija nadmašila našu ( ljudsku) prirodu”
Albert Ajnštajn
Države, vlade (čak razvijenih zemalja) , globalne interesne grupe i poslovni lobiji su i sami sve češće u nemilosti tehnologije. Uzmimo primer EU koja se poslednjih 15 godina iz etičkih razloga suprotstavlja genetski modifikovanoj hrani. Od ove godine EU menja zakonsku regulativu i korak po korak ide ka potpunom uvodjenju GMO i izjednačavanju GM sa prirodnom hranom . Prvo je odobreno eksperimentalno uzgajanje GM krompira za stočnu ishranu, sada se već se najavljuje prepuštanje odluke zemljama članicama da li žele genetski modifikovane useve na svojim poljima i trpezama. Razlog za iznenadjujući zaokret u politici se ne krije, EU otvoreno priznaje da je na to primorana zbog nedopustivog tehnološkog zaostajanja za SAD, Kinom, pa čak i Brazilom i Indijom na polju biotehnologije.
Tehnološki imperativ je tako za svega deset godina slomio otpor, nadvladao političku volju i etička načela veoma moćne zajednice država.
Kako se onda odnositi prema tehnološkoj stihiji koja se manifestuje i kao jedino pouzdano sredstvo koje nam pruža sigurnost ,mir i koja nas štiti u neizvesnom, ponekad neprijateljskom svetu u kom smo se našli, a takodje i kao otudjena sila koja nas gura ka ambisu iza tačke bez povratka?
Imamo jednako puno razloga da slavimo i proklinjemo kako onog uplašenog i usamljenog pretka iz doba paleolita tako i usamljenog i odvažnog astronauta na kosmičkim putovanjima što su nas postavili pred ovakvu dilemu . I tehnoutopisti i transhumanisti baš kao i novi ludisti i anarho-primitivisti imaju puno argumenata u odbranu svojih uverenja.
Tehnološki optimisti za svaki problem nude isključivo tehnološka rešenja koja indukuju nove i često još veće probleme dok primitivisti zagovaraju konačno odbacivanje tehnološkog i ekonomskog sistema u celosti kao jedini spasonosni put. I zaista, neki od problema će biti tehnološki zaobidjeni i preskočeni (pre nego rešeni). Recimo jednog lepog dana će biti uspotavljen globalni sistem klimatskog inženjeringa koji će jednom zauvek rešiti problem viška CO2 u atmosferi i podariti nam nešto lepog vremena.
Naravno teško bi bilo predvideti na koji način će osetljiv klimatski sistem odreagovati na ovu složenu ljudsku intervenciju ali za razmišljanje neće biti vremena, kad hirovi klimatskog poremećaja postanu nepodnošljivi. I biotehnologija ima gotova „rešenja“ za globalno zagrevanje u vidu genetski-modifikovanih biljaka otpornih na ekstremne klimatske uslove, jedna prednost a milion fatalnih nedostataka o kojima je na ovom blogu već bilo reči . Nanotehnologija u svojim zavodljivim obećanjima ide i dalje, jednog lepog dana će sve ekološke brljotine biti ispravljene na molekularnom nivou (!) . Po njihovom shvatanju tehnološka revolucija je nastavak, prečica prirodnog toka evolucije koja vodi čoveka ka transhumanim perspektivama. Rešenja su iza ugla, ali samo u naučno-popularnim programima. Realnost poprima ozbiljne sive tonove, i uvek je dobro plasirati malo ružičastih perspektiva.
Neo-primitivisti poput Ted Kaczynski-a i njegovi anarho-sledbenici jedino rešenje vide u obračunu sa tehnološkim sistemom, pre nego sa političkim ili ekonomskim. Ted Kaczyinski je napustio univerzitet i svoju uspešnu karijeru matematičara (IQ 167) i odlučio da se povuče u divljinu i osamu u trenutku kada je shvatio kuda civilizacija srlja podstaknuta dramatičnim tehnološkim progresom. Sticajem okolonsti i njegova divljina je zahvaćena ubrzanim razvojem i u trenutku kada je zatekao buldožere koji su promenili opis njegovog omiljenog pejzaža krenuo u rat sa tehnološkom civilizacijom još davne 1978.godine. On tada otpočinje seriju uradi-sam terorističkih napada u vidu paket bombi upućenih na adrese naučnih institucija i avio-kompanija. 3 žrtve i 23 ranjene osobe je bilans njegovih napada koji su trajali čitavih 15 godina.
1995. godine je uspeo FBI da uceni da će prestati sa napadima ukoliko se u vodećim dnevnim listovima u celosti objavi njegov esej (od 35000 reči!) poznatiji kao Unabomber Manifesto u kome obrazlaže svoje motive i poglede na svet . Na osnovu teksta je identifikovan i uhapšen, nakon toga i osudjen na doživotnu robiju bez mogućnosti pomilovanja. Ipak, njegove ideje nisu ostale bez odjeka u javnosti jer sam tekst odaje intelektualno briljantnu ličnost pre nego psihopatu i masovnog ubicu. Njegove reči sada zvuče još stvarnije nego u vreme kada su napisane i objavljene, za razliku od njegovih metoda i postupaka.
Evo uvoda u Unabomber Manifesto koji skicira radikalno drugačiji pogled na industrijsko-tehnološku revoluciju:
,, Industrijska revolucija i njene posledice su propast za ljudski rod. Očekivani životni vek jeste produžen nama koji živimo u razvijenim zemljama, ali je društvo destabilizovano, život je postao isprazan, a ljudska bića podvrdgnuta poniženjima, koja prouzrokuju širenje duševne patnje ( u Trećem svetu i fizičke, takodje). Životnoj sredini je pričinjena ozbiljna šteta. Nastavak razvoja tehnologije će situaciju samo pogoršati. Sasvim izvesno će ljudska bića biti izložena još većim poniženjima a životnoj sredini pričinjena još veća šteta. Vrlo verovatno će dovesti do još većeg društvenog razaranja i duševne patnje, a može dovesti i do fizičke patnje čak i u razvijenim zemljama.
Industrijsko-tehnološki sistem može preživeti ili krahirati. Ako preživi, mogućno je da će dostići nizak duševne i fizičke patnje, ali tek nakon što prodje kroz dug i veoma bolan period prilagodjavanja i isključivo po cenu trajnog svodjenja ljudskih bića i ostalih živih organizama na nivo tehničkih proizvoda i prostih zupčanika u socijalnoj mašineriji. Šta više, ako sistem preživi, posledice će biti neizbežne. Ne postoji način da se sistem reformiše ili prilagodi na način da zaštiti ljude od gubitka dostojanstva i autonomije.
Ako sistem doživi krah, posledice će takodje biti veoma bolne. Ali što se sistem snažnije razvija to će i posledice sloma biti kobnije, otuda je bolje da propadne ranije, pre nego kasnije.
Mi se, otuda, zalažemo za revoluciju protiv industrijskog sistema. Ova revolucija može ali i ne mora podrazumevati upotrebu nasilja, može biti nagla ali i relativno postepena tokom nekoliko decenija. Mi to ne možemo predvideti. Ono što možemo je da grubo skiciramo postupke koje treba da preduzmu svi oni koji mrze industrijski sistem za pripremu revolucije protiv ovakve društvene forme. To neće biti politička revolucija. Njen cilj nije svrgavanje vlada već ekonomske i tehnološke osnove savremenog društva.
U ovom manifestu skrećemo pažnju na samo neke od negativnih razvoja dogadjaja izraslih iz tehnološko industrijskog sistema. Neke druge tek spominjemo ili uopšte ne uzimamo u razmatranje. Iz praktičnih razloga mi ograničavamo diskusiju na oblasti kojim se ne posvećuje dovoljno pažnje u javnosti ili one u kojima smatramo da imamo šta novo da dodamo. Na primer, obzirom da postoje razvijeni pokreti za zaštitu životne sredine i divljeg sveta, malo pažnje ćemo posvetiti degradaciji životne sredine ili uništavanju divlje prirode, iako smatramo da su ove teme od najvišeg značaja…
Iako u zatvorskoj ćeliji, Ted Kaczynski je u junu ove godine podstaknut tehno-ekološkim katastrofama i dogadjajima izdao knjigu Tehnological Slavery u cilju podsećanja javnosti da se njegova predvidjanja i strepnje u velikoj meri ostvaruju. Naravno,anarho-primitivisti nisu usamljeni u otporu prema tehnološkim izazovima. Pod sve većim pritiskom posledica tehnološkog života nastaju brojni pokreti koji zagovaraju drugačiji životni stil i otklon od zavodljivih mogućnosti tehnosfere i povratak u prirodno okruženje. U permakulturi se izučavaju mogućnosti harmoničnog odnosa čovek – priroda, uz upotrebu tehnologija i znanja koja imaju demokratski, oslobadjajući potencijal prema pojedincu a pritom ne ugrožavaju, već pospešuju prirodnu sredinu. Bill Mollison, osnivač permakulture kaže da ako nestanu svi univerziteti, još uvek ćemo moći da počnemo da učimo iz početka, ali nestanu li sve šume više nećemo imati odakle da učimo. Sve je snažnije izražena i čežnja za povratkom u prirodu i očaravanje jednostavnim stvarima i životnim stilom nasuprot uživanju u novim tehnološkim dostignućima koje je sve teže ispratiti. Na mnogo načina pojedinci iskazuju svoj stav i rezervu prema izazovu postindustrijskog društva, ali to još uvek ostaje u okvirma tihe revolucije i individualnog čina.”
Da li nas tehnologija oslobadja ili čini zavisnim? Postoji li treći put?
Paradoksalno, dok naš životni stil postaje jednostavniji zahvaljujući svakodnevnoj upotrebi tehnologije, naša se ukupna društvena realnost dramatično usložnjava. Život bez tehnologije je danas gotovo nezamisliv, utkani smo u tehnološki milje i zavisimo od njega. Tehnološki sistem je nadrastao prirodu, on je naša nova priroda i više ne služi nama, već se služi nama , životom i prirodom kao resursom za samoodržanje . Tehnologija poprima karakter nezajažljive zveri koja uprkos svoj lepoti i zavodljivosti otkriva i svoje drugačije lice.
Ipak, nije svaka tehnologija totalitarna, postoje i tehnologije koje nose demokratski, oslobadjajući potencijal. Svaka tehnologija koja zahteva snažne centralizovane društvene strukture koje imaju neograničnen pristup prirodnim resursima i kapitalu su totalitarne prirode i opslužuju masu, nasuprot njima demokratizujući potencijal imaju tehnologije koje decentralizuju društvenu moć i služe pojedincu.
Na kraju, postoji mnogo problema koji ne zahtevaju tehničko ili tehnološko rešenje iako za njima po pravilu posežemo. Zaboravljamo da postoje i drugi aspekti u našim životima, izvan materjalnih. Jedinstveni i neponovljivi, ljudski.