Prošlo je samo nekoliko dana od kada je Detroit, najveći grad u državi Mičigen, objavio bankrot, a gradski krizni menadžer Kevin Or najavio da će, ako zatreba, i dela detroitskog Instituta za umjetnost, koja ulaze u šest najboljih kolekcija u SAD i vrede više milijardi dolara, morati da se iznesu na aukciju. Tako bi, navodno, prodajom djela Renoara, Brojgela, Van Goga ili Matisa bio isplaćen deo gradskog duga u iznosu od 18 milijardi dolara. Iako je, kako prenose svjetski mediji, sud odbio zahtev za bankrot kao neustavan, već je razmatrana ideja da li bi u ovoj vanrednoj situaciji prodaja umetničkih djela bila legalna. Or je objasnio da sve što je vrijedno može da se nađe na aukciji, i da od toga neće biti pošteđeni čak ni zoološki vrt kao ni stari automobili. Uslijedila je reakcija Američkog saveza muzeja gde je istaknuto da dela mogu biti prodata samo za unapređenje „misije muzeja” ali ne i za operativne troškove, kao što je ovde slučaj.
U međuvremenu, i poznata privatna Korkoran galerija u prestonici SAD, osnovana 1869, ponudila je nekoliko ćilima i tepiha persijske umetnosti, iz svog depoa, njujorškoj aukcijskoj kući „Sadebi”. Njihov kustos je obrazložio prodaju rekavši da galerija želi da se više usredsredi na savremenu umetnost, dizajn i američku umetnost, a tepih je prodat za 33,7 miliona dolara, što je trostruko više od prethodnog aukcijskog rekorda za tepih.
Dejan Popović, direktor naše najstarije aukcijske kuće „Madl’ art”, naglašava da ukoliko je neka kolekcija muzeja vlasništvo grada, grad kao osnivač muzeja ima pravo da proda gradsku imovinu i namiri svoju kasu, i tu, kako dodaje, on ne vidi nešta ilegalno.
– Kod nas su, pak, kolekcije još u socijalizmu proglašene za nacionalno blago i muzeji ne mogu da otuđe djela iako poseduju duplikate ili neke manje vredne eksponate. Naši muzeju nisu prodavali dela, već obratno, kupovali su ih od aukcijskih kuća, kao što su činili Muzej grada Beograda ili Muzej primenjene umetnosti. Poslednjih šest godina od naše aukcijske kuće muzeji nisu ništa kupili – kaže Popović.
Kako dodaje, ako darodavac muzeju pokloni neko delo, ni njega muzej ne može da proda ukoliko je u ugovoru naznačeno da je delo neotuđivo ili je samo muzeju pozajmljeno, za izlaganje, na ograničeni ili neograničeni period.
Kada su bankrotirale banke (Beobanka, Investbanka, Jugobanka), koje su kupovale slike poznatih autora, država je prodala ta dela da bi namirila poverioce, i to nije išlo preko aukcijskih kuća nego je dat oglas u novinama i dela su išla na licitaciju.
Popović dodaje da kupci često čekaju baš ekonomsku krizu kako bi pale cene umetnina, i primećuje da su vrednosti dela manje poznatih autora danas prepolovljene, a poznatih (Dobrović, Šejka, Ljubica Cuca Sokić, Nadežda Petrović), čije je slike „Madl’ art” kupio od privatnih kolekcionara, snižene su za trećinu.
Zoran Erić, kustos Muzeja savremene umetnosti, ističe da u situaciji kada se dogodi bankrot, verovatno sve mora da ide „na doboš”, ali navodi da kod nas nikada nije prodat eksponat iz muzeja, kao i da kada su propale neke naše firme, primat za kupovinu slika imali su muzeji. Erić navodi da je Stedelijk muzej u Amsterdamu, delom subvencionisana ustanova od države, odstranio neka dela iz svoje kolekcije tako što je eksponate razvrstao u četiri kategorije i najslabija kategorija predmeta je prodata; zbirka je pročišćena, depoi oslobođeni a potom su kupljeni novi eksponati.
– Postoji mogućnost da muzeji pozajme djelo nekoj ustanovi na 30 ili 100 godina, kao što je Narodni muzej pozajmio Meštrovićevu „Veliku udovicu” Muzeju savremene umetnosti. Predsedništvo Srbije takođe od nas pozajmljuje reprezentativna dela, a mi to činimo i kada su izložbe u pitanju – u Zagrebu, Parizu. Muzeju savremene umetnosti nuđeno je i mnogo dela na poklon i mi primamo svega dva-tri poklona godišnje jer nisu ni svi pokloni za muzej – kaže Erić.
Direktorka privatnog Muzeja Cepter Ivana Simeonović-Ćelić kaže da se dešavalo da Muzej Cepter proda djelo nekog umetnika, uz njegovu pismenu saglasnost, pošto je kasnije nabavljeno vrhunsko djelo istog tog autora.
–Trudimo se da imamo rad svakog umetnika iz druge polovine 20. veka i početka novog milenijuma, a ne da sakupljamo previše dela od istog autora – kaže Ivana Simeonović-Ćelić dodajući da privatne muzeje ništa ne sprečava da kolekcije koje su sami kupili, ukoliko su prisiljeni ili to žele, kasnije i prodaju.