Davor Dujmović je bio jedna od najsjajnijih zvezda domaće glumačke
scene, a najpoznatiji je po ulozi Perhana u filmu “Dom za vešanje”. Na
današnji dan 1999. godine izvršio je samoubistvo vešanjem. Imao je 30
godina.
Dujmović je bio talenat kakav se retko viđa, a u svet filma ušao je potpuno slučajno.
Rođen je u Sarajevu, u siromašnoj porodici. Želeo je da svira klavir.
„Bili smo siromašni, nisam imao instrument, ali je moja mama
poznavala čistačicu u školi koja mi je noću otključavala učionicu i ja
sam tu vežbao“, pričao je Davor o svom iskustvu u muzičkoj školi.
Kao dečak imao je običaj da posle nastave svrati kod svog oca koji je tada radio na pijaci Markale.
Desilo se da je svratio na sok u obližnji restoran, baš kad su tu
došli Emir Kusturica i njegov asistent, Ćiro Mandić. Pozvali su ga na
audiciju za film “Otac na službenom putu” i na probnom snimanju se
pokazalo da je savršen za ulogu.
Posle filma “Otac na službenom putu”, koji je nagrađen Zlatnom
palmom u Kanu, odlučio je da upiše filmsku akademiju. Nije mu uspelo i
kasnije više nije ni pokušavao.
– U šali kažem da bih išao na Akademiju pod uslovom da predajem.
Mislim da nije bilo potrebe, jer sam mislio da se glumom bavim dok se ne
zasitim, dok se publika i kamera ne zasite mene. Ja u stvari nikad
nisam imao nameru da budem glumac – priznao je jednom prilikom.
S nepunih 18 godina Davor je postao glavni glumac u sledećem filmu Emira Kusturice, “Dom za vešanje”.
– Perhan je došao kao sudbina da dobijem glavnu ulogu posle filma
“Otac na službenom putu”. Perhan je kult nečeg ciganskog i biće to još
dvesta godina – rekao je u jednom intervjuu.
Ta uloga donela mu je titulu jednog od pet najboljih glumaca u
Evropi, a on i njegova partnerka u filmu (Azra) Sinolička Trpkova
proglašeni su za najbolji glumački par u bivšoj Jugoslaviji. Nadimak
Perhan ostao mu je zauvek.
Poredili su ga s Dastinom Hofmanom i činilo se da mu se smeši svetska karijera, ali… Tu bajka dobija tužan obrt.
Početkom devedesetih Davor se navukao na heroin. Pokušavao je da se leči u nekoliko navrata, ali bezuspešno.
– Ono što donosi heroin ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju. U
početku je bilo “ja sam mal’ pa sam radoznal”, ali radoznalost se u
ovom slučaju plaća zavisnošću – govorio je.
Rat ga je zatekao u Sarajevu, odakle odlazi u Beograd. U tom periodu snimio je još nekoliko filmova, od kojih je najpoznatiji “Underground”, nedavno proglašen za najbolji film na Balkanu. Po završetku rata seli se u Banjaluku, a zatim u Sloveniju, kod devojke. U to vreme borio se s jakom depresijom i alkoholizmom.
Znao je da kaže: “Čekam da se zemljina kugla smiri”.
Nije dočekao – 31. maja 1999. godine se obesio u Novom Mestu.