Venecuela nikada nije bila ekonomski uzor drugim državama,
međutim, kada je Hugo Čavez preuzeo dužnost predsednika 1999., bogatstvo od
nafte je nestalo brzo.
Inflacija je postala stalni problem, a 1996. dostigla je čak
100%. Ekonomija nije puno rasla, a gotovo polovina stanovništva je živela ispod
granice siromaštva. Jedan politolog je čak izjavio da se zemlja raspada, piše u
svojoj analizi Blumberg.
Ipak, pre njega, Venecuela je zahvaljujući nafti bila jedna
od bogatijih država u Latinskoj Americi, a i finansije vlade su bile u
podnošljivo dobrom stanju.
Takva je otprilike bila situacija za Čaveza u prvih šest ili sedam godina na
vlasti. Davao je gomilu novca siromašnima i učinio mnogo stvari koje su
izluđivale sindikate i poslovne lidere matice. Čak ga je 2002. godine šef
trgovinske komore zamenio kao predsednika, no ovaj pokušaj je propao nakon
svega dva dana. U 2005. godini stanovništvo je imalo najveći bruto doprinos po
glavi u Latinskoj Americi i bez problema su plaćali svoje račune. Čavezove
pristalice su čak uspevale da pronađu neke pokazatelje da siromaštvo i
pothranjenost opadaju.
Danas, nakon njega, ekonomija Venecuele je u katastrofalnom stanju. Vlada je
već u decembru prestala objavljivati redovnu ekonomsku statistike, ali je
jedan zvaničnik izjavio za Blumberg da je godišnja stopa inflacije dostigla
neverovatnih 150%. No, najnovija procena, projekta koji vodi Stev Hanke govori
da je inflacija zapravo 808%. Nestašica hrane je postala ogroman problem,
bankrot se čini neizbežnim, a ni potpuni ekonomski kolaps nije nemoguć.
Do 2014. godine Venecuela je skliznula na peto mesto po BDP-u po glavi
stanovnika u Latinskoj Americi, iza Čilea, Kube, Urugvaja i Paname, dok bi
Meksiko i Brazil ove godine mogli bolje proći, bez obzira na svoje ekonomske
probleme, a čak i susedna Kolumbija vidljivo napreduje.
Šta se zapravo dogodilo u Venecueli između 2005. i danas?
Imajte na umu da je razilaženje između prihoda i rashoda u Venecueli počelo još
mnogo pre kolapsa cene nafte prošlog leta. Kada je cena nafte dostigla svoj
vrhunac u julu 2008. godine, prihodi vlade, od kojih 40 odsto dolazi direktno
od nafte – već su opadali, piše Blumberg. Glavni problem je bila venecuelska
proizvodnja nafte, koja je pala sa 3,3 milona barela dnevno u 2006. godini na
2,7 miliona u 2011, a u 2014. je i dalje bila na 2,7 miliona.
Venecueli ne ponestaje nafte, to dokazuju rezerve koje su naglo skočile od
2000. godine, kada su geolozi doznali više o teškoj sirovini u Orinoko pojasu.
Ali, da se ta nafta upotrebi, potrebno je mnogo resursa i stručnosti, a obe ove
komponente nedostaju kompanijama koje su u državnom vlasništvu. Petroleos de
Venecuela, kaska sa proizvodnjom otkako je Čavez pokrenuo neku vrstu
neprijateljskog preuzimanja u 2000. godini. Nakon štrajka izbačeno je 18.000
radnika i direktora, što je 40% radne snage kompanije. Onda su počele zahtevne
kontrole zajedničkog ulaganja PDVSA sa stranim naftnim kompanijama, a po svemu
se čini da je ciljao na alokaciju resursa njegove nacije, te se može zaključiti
da je on otežao plaćanje poreza PDVSA-u.
Državna potrošnja je jedno vreme bila pod kontrolom zahvaljujući poreskim
prihodima, no od 2010. godine potrošnja počinje rasti. Tokom svojih poslednjih
godina, Čavez, koji je umro od raka u 2013. godine, je zajedno sa svojim
novoizabranim naslednikom Nicolasom Madurom, živeo u rasipništvu.
Procenjuje se da je ovogodišnji deficit budžeta 24%, što naravno nije nečuveno
za zemlje izvoznice nafte tokom pada cena – deficit Saudijske Arabije je ove
godine 20%. Ali razlika između Saudijske Arabije i Venecuele je što ona štedi
tokom vrhunca, dok Venecuela ima hronični deficit od više od 10%, piše
Blumberg.
2005. godine, Čaves je svoj pristup vođenju države nazvao “Socijalizam 21.
veka”. Ali, za ostatak sveta to je više ličilo na ono što je politolog
Teri Lin Karl nazvao “petrolizam” – stanje kada je potrošnja novca od
nafte glavna svrha i cilj vlade, pa čak i onda kada novac polako nestaje. Ovaj
pristup rezultirao je nemogućom situacijom u zemlji. Da bi mogli da plate
svoje račune, vlada je pozajmila 45 milijardi dolara od Kine.
Čavez više nije tu, ali je očigledno da je ovo njegova kriza. Preuzeo je zemlju
koja se nekako držala i pretvorio je u državu koja je na dobrom putu da postane
izgubljen slučaj. Naravno, ima i gorih vrsta vladara od njega, a to su oni koji
su masakrirali svoje ljude ili doveli svoje nacije u bezizlazne ratove. Ali što
se tiče osnovnih makroekonomskih upravljanja, Hugo Čavez je zasigurno jedan od
najgorih vođa koje je sve ikada vidio, zaključuje se u tekstu Blmberga.