Nakon rata Crnjanski počinje da živi život putnika. Radio
je u diplomatskim predstavništvima u Berlinu, Rimu, Lisabonu i Londonu. U
Londonu se dugo zadržao jer nije hteo da se vrati domovini –
komunističkoj Jugoslaviji, čiji režim nije podržavao. Godine 1965. se
ipak vraća u Jugoslaviju gde i umire 12 godina kasnije.
Ivo Andrić je jednom prilkom rekao: „Od svih nas jedino je
Crnjanski rođeni pisac.“ Ovaj opis sasvim sigurno odgovara Crnjanskom,
njegov stil izražavanja je uvek bio drugačiji i autentičan,
sumatraistički…
Dela po kojima se Crnjanski pamti su Dnevnik o Čarnojeviću,
Seobe, Druga knjiga Seoba, Lirika Itake, Ljubav u Toskani.
Portal “Kultiviši se” je izdvojio neke od mnogobrojnih citata Miloša Crnjanskog koji nam govore o životu, ljudima, noćima i zvezdama.
– Nemа utehe među ljudimа, iаko neki kаžu dа je u Bogu, а neki u pivu.
– Ne, ne postoji nikakva zajednica ljudi. Priča je to. Postoji samo samoća čoveka.
– Cela naša zemlja sastavljena je od komada prošlosti.
Daleko je od mene i sama pomisao da bi trebalo na toj prošlosti stati.
Daleko od toga.
– U budućnost treba gledati. U budućnost treba ići. U budućnost gledaju i idu svi srećniji narodi.
– Ležaću po ceo dan u travi i gledaću u nebo. Svaki dan će
imati novu boju. I te boje umiriće moje oči, a ja sam sav miran, kad mi
se smire oči.
– Čovek koji manje živi, a više misli, postaje sve hladniji
i, kao neki kristal, tvrđi. Postaje irealan. Propušta svetlost i ona se u
njemu lomi kao u nekoj prizmi. A poneki pesnik od toga poludi.
– Nisam nikad iskao da me iko prati, uvek sam iš’o s mojim srcem ludim.
– A kad se pogleda ovako u noć? Kad se stane, evo ovde, u
mrak, na vratima? Kad se pogledaju sva polja u mesečini? Sva ona brda u
daljini… grad, krovovi… tamo oblaci… sazvežđa… to nebo puno svetlosti?
Kad se pred tim ućuti? Je li i onda kao da prolazimo bezumno… bez
smisla… je li moguće da je sve to jedna bezdana praznina?
– Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim, prekrstim ruke, nad
oblacima belim, ali, polako, sad već jasno slutim da umirem, i ja, sa
duhom potamnelim, teškim, neveselim.
– Mogao bih u Danskoj, i u Švedskoj, i u Norveškoj, da
živim. Pa i na Islandu. Svuda ima dobrih ljudi. Jedan drugi glas u meni,
na to, dovikuje mi da se varam. I, da sreće nema van onog mesta, gde
smo proveli detinjstvo i gde smo se rodili.
– Ja nisam više željan da me ko voli, nego da svi zavole lišće.
– Najposle meni nikog nije žao, najmanje sebe. Mi treba da nestanemo, mi nismo za život, mi smo za smrt.
Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi.
– Budite mi svedoci pred Bogom i ovom pustoši da su sve stvari šarene, lepe, osim čoveka.
– Voleti nikad nije besmisleno.
– Nigde na svetu ne govori se o nama tako ružno kao kod nas.
Što je gore, nigde na svetu ne dozvoljava se tako olako drugome da to
čini kao kod nas.
Izvor:
kultivisise.rs