Bila je 1973. godina i prezenteri Liv Ulman i Rodžer Mur objavili su
da je Marlon Brando osvojio Oskara za najboljeg glumca zahvaljujući
svojoj ulozi Vita Korleonea u filmu “Kum”. Međutim, na pozornici se nije
pojavio glumac već mlada indijanska glumica Sačin Litlfeder.
Ona se na pozornici pojavila u tradicionalnoj haljini američkog
indijanskog plemena Apača, plemena kojem su pripadali njeni preci.
Dvorana, oduševljena činjenicom da je upravo Brando osvojio Oskara,
utihnula je. Moglo se čuti tek komešanje.
15 stranica govora
Sačin Litlfeder
je tad bila poprilično nepoznata glumica te predsednica udruženja za
poboljšanje imidža američkih Indijanaca. Bila je veoma aktivna u borbi
za prava američkih Indijanaca. Sačin Litlfeder je u ruci nosila 15
stranica govora koji je Brando napisao, ali na pozornici nije smela da
ostane duže od 60 sekundi.
“Večeras predstavljam Marlona Branda
koji me zamolio da vam kažem kako on ne može da prihvati ovu nagradu, a
razlog koji navodi jeste tretman američkih Indijanaca danas na filmu”,
rekla je.
Brandu je najviše smetalo što su se Indijanci u to doba na filmu prikazivali u negativnom kontekstu.
Marlon Brando je tek treći čovek u istoriji koji je odbio Oskara. Prvi
je to učinio scenarista Dadli Nikols 1935. godine, zatim Džordž C. Skot
1971. godine te dve godine kasnije Brando.
Ceo govor
U nastavku možete pročitati čitav govor:
Dvesta
godina govorili smo Indijancima da se bore za svoju zemlju, život,
porodicu i pravo na slobodu. Govorili smo im: ‘Spustite svoje oružje,
prijatelji, i ostaćemo zajedno. Samo ako spustite oružje, prijatelji,
možemo govoriti o miru i dogovoru koji će biti dobar za vas.’
Nakon
što su spustili oružje, pogubili smo ih. Lagali smo ih. Izgnali smo ih s
njihove zemlje. Naterali smo ih izgladnjivanjem na potpisivanje
prevarantskoga sporazuma, ugovora za koji smo znali da ga se nećemo
pridržavati. Pretvorili smo ih u prosjake na kontinentu kojem su dali
život, koliko dugo život postoji.
A prema svim
interpretacijama istorije, s koje god strane pogledamo, koliko god
uvrnute, nismo učinili ništa dobro za njih. Nezakonito smo postupali,
nismo bili pravedni. Ne treba da nas čudi da, što se njih tiče, ne
moramo da vratimo njihove ljude, niti živimo u skladu s dogovorima.
Nama
je dato prirodno pravo da napadamo prava drugih, otimamo njihovo
vlasništvo i uzimamo njihove živote, dok oni brane svoju zemlju i
slobodu; dato nam je pravo da njihove vrline prikazujemo kao zločine, a
naše razvrate kao vrline.
No, postoji jedna stvar koja
je iznad ove perverzije, a to je ogromna presuda istorije koja će nas
sigurno osuditi. Ali brinemo li mi o tome? Kakav je to šizofreni moral
koji nam dozvoljava da celim svetom prenosimo poruku da živimo po datim
obavezama, kada svaka stranica istorije govori suprotno, kada su svi
žedni, gladni i kada su ponižavajući dani i noći poslednjih 100 godina
života američkih Indijanaca tome potpuno protivrečni?
Čini
se da je poštovanje principa i ljubavi prema susedima postalo
disfunkcionalno u ovoj zemlji te da je sve što smo učinili, sve što smo
postigli našom moći, zapravo samo ubijanje nade u novostvorenim državama
u ovome svetu, prijateljskim i neprijateljskim. To je nehumano i
dokazuje da ne živimo prema dogovorima koje smo sklopili.
Možda
sebi u ovom trenutku govorite – kakve to veze ima s dodelom Oskara?
Zašto je ova žena ovde, upropašćuje naše veče, upliće se u naše živote
stvarima koje nas se ne tiču i koje nisu naša briga? Traći naše vreme i
novac te upada u naše domove.
Mislim da je odgovor na
ova neizgovorena pitanja činjenica da je upravo društvo pokretne slike
odgovorno za degradiranje Indijanaca i ismevanje njihovog karaktera kao
svako drugi, opisujući ih kao divljake, opasne i zle divljake.
Dovoljno
je teško deci da odrastaju u ovakvom svetu. Kada indijanska deca
gledaju televiziju i filmove te kada vide kako se njihova rasa prikazuje
na filmovima, njihovi umovi ostaju povređeni na načine na koje ne
možemo ni da zamislimo.
U poslednje vreme bilo je
nekoliko laskavih pomaka u ispravljanju ove situacije, ali prelaskavih i
premalo ih je bilo. Stoga kao član ove profesije i kao građanin SAD ne
mogu večeras da primim ovu nagradu. Mislim da je dodeljivanje i primanje
nagrada u ovom trenutku u ovoj državi neprilično sve dok se stanje
američkih Indijanaca u zemlji drastično ne promeni. Ako već ne čuvamo
našu braću, ne moramo biti njihovi pogubitelji.
Došao
bih ovde večeras kako bih vam to direktno rekao, no osećao sam da će
možda više koristiti ako odem u Wounded Knee, da pomognem uspostavljanju
mira koji bi bio nečastan sve dok reke bude tekle i trava rasla.
Nadam
se da oni koji slušaju neće na ovo gledati kao nepriličan upad, već kao
na pošten pokušaj usmeravanja pažnje na pitanje koje vrlo dobro može
odrediti ima li ova zemlja pravo da kaže od ovog trenutka nadalje da
veruje u neotuđiva prava svih da ostanu slobodni i nezavisni na zemlji
koja je poduprla njihov život dalje nego što seže pamćenje.
Hvala vam svima na dobroti i pristojnosti prema gospođici Litlfeder.
Hvala svima i laku noć!”
Index