Zanimljivo je da je u tim smućenim vremenima uopšte potreban legitimitet vladaocima. Istina, legitimitet sumnjiv i siromašan, kao i samo vreme, kvaran i težak kao sami zločini, ali postoji nešto nasušnije u toj potrebi za legitimitetom suludih za njihove suludosti. Nazvao bih to prećutnim dogovorom tlačitelja i tlačenika u ime podnošljivosti zla, ali dogovorene tačke služe održanju psihičke stabilnosti samih mučitelja jer i njima je potrebna paradna zavesa milosrđa. Kakva nemoć moćnih! Kakvo prizivanje dobra zlih!
Uz jednog zlog jahača apokalipse devedesetih, ustoličenog tada u sedlo, jahala je i crnomanjasta žena promuklog glasa što mami mnoštvo na slušanje i obožavanje. Princeza tamnog vremena. I dok je princ tame, ovenčan ondašnjom slavom od mnogih besednika, vodio surove borbe za očuvanje tame u našim ionako tamnim predelima, princeza tame je sevala glasom i osvajala publiku kao ni jedan tadašnji vladalac. Dok su oni mnoštvo varali silnim kovanicama mitomanskog prizvuka, smeštenog u ruho naše epohe, ona je samo pevala i stajala pred mnoštvom u svilenim haljinama sa svojim podignutim jagodicama i iskošenim očima što su jetke usekline. I svakim danom, zbog njene nagosti pred poklonicima, prilazilo joj je sve više obožavalaca.
Princ tame ustreljen pade sa crnog konja, te nestadoše arhaizmi i mitomanija. Negdašnji legitmitet zameni novi za održanje nužnog zdravorazumstva. Ali iako sve prijašnje nestade, osta ono lepršavo i površno. Osta ono što se uz savremenost olako lepi. Osta ista matrica pop kulture. Osta isti kult obožavanja u svetu bleštave lepote i lake muzike sa očitom upotrebnom vrednošću. Osta isti ventil plebsa. Osta princeza tame bez princa tame.
Ali sa ostalom princezom, nasta i dilema. Da li je kriva za prinčeve svinjarije i izgled ranijeg doba? Da li je i ona doprinosila stradalništvu kojem smo bili izloženi? Ako jeste, čime? Dobro, nije pevanjem i vrckanjem tela mogla ubijati ili podstrekavati na ubijanje. Ona je razgalila mnoštvo, pesmom ljudima srce grejala, uveseljavala i svoje, i protivnike, jer princeza je reprezent većinskih poriva, ma šta mi proglašavali pravom muzikom i izistinskim vrednotama. Nju želi narod, i to se ne može osporiti.
Pored njegove oprostive nesavršenosti, narod je podao, u skupinama mahom zao, ako ne zao, onda luckast ili, u najboljem slučaju, glup. Tada je ipak najmanje štetan, sem ako glupost nije raspomamljena, jer tada se ista automatski pretvara u zlo. U stadijumu nevine gluposti, mehanizam održanja je i lepuškasta, popularna kultura iliti voljena i mažena kultura. Kultura jednostavne igre i zabave snažnog intenziteta.
E, sad, u tom području lagodnosti nas je zadesila nevolja. Tu caruje ranija princeza tame. Prva dama nemilog doba, kalendarski ne tako dalekog, te nas to doba još uvek zapuhne vetrom punim smrada koji nadražuje nozdrve. Nekako, ta tama je retro, a retro je u fazonu. Kajle, krstovi, trenerke sa obešenim kožnjacima… No, problem je veći od sasvim očekivanog i kontrolisanog retro udara.
Jedan deo naše bučne javnosti, naporan i uporan, zalaže se za sveopštu lustraciju. Metla kojom bi da nas počiste neselektivna je i čisti i prljavštinu i čisto, najviše prljajući same čistače. Priborom za čišćenje radikalni čistači su zašli i u princezine odaje. Nedugo nakon prinčevog pada, u vreme opše nestabilnosti što nas kratkotrajno, ali osetno, strefi, bez objašnjenja je zatočiše u smrdljivu tamnicu. Kad je izašla, ona postade još popularnija. Mnogi je zavoleše kao mučenicu. Na njenom ionako lepom licu ispisa se životopis, buran, lomljiv, promenljiv. Ubistvo zlog supruga, klicanje i obožavanje slušalaca, dugi zatvorski dani. Očita se to na širokom licu gorde lepote, obavijenom dugom crnom kosom.
Najzad, lepotica, ostavljena od zveri, upisa se u domaću istoriju pop kulture još jednim okupljanjem naroda u nezapamćenom broju. Svaki njen korak budno se prati, a rasprava o njenoj boji kose, celulitu na zadnjici, raskidu sa danima skrušenog udovičkog života predmet su opšte društvene rasprave. Princeza tame je vrlo vešta u svom odmerenom obraćanju publici i očito je da ona odlično shvata da je njen život, sam po sebi, rukovođen nepredvidivostima, postao javno dobro sa materijalom koji golica svekoliku javnost. Od klinaca do akademika.
Njena lepota, prenaglašena estetskim zahvatima, nije izgubila na svojoj suštini, neupitnoj vatrenosti, i pored neumoljive plastificiranosti. I dalje mami puk, ali mami ga i glasom, stavom, ćutnjom, smirenošću, životnim dešavanjima. Naprosto, odličan produkt kulture pučine.
Oko njenog lika stalno leluja neopredmećena krivica. Tužbe su česte, ali su još nematerijalizovane i nikako da se princeza zbog same sebe, na osnovu dokazane pojedinačne odgovornosti, nađe pred licem zvanične pravde. Ali pred licem nezvanične pravde, heroina sopstvenih nedaća počesto je. Optužena je uglavnom za ono što ne spada pod pravo, već pod opšti moral neutisnut u pozitivno zakonodavstvo. Bludničila je, vodila nemoralan život sa lupežom, prkosila bedi naroda i slično. Moralizatori poriču njenu lepotu tvrdeći da je lepota svetla i prirodna. Istina, sa iskustvenim argumentima, svakodnevno ih ismejava, a dekadentni modernisti odavno dokazaše suprotno. „Lepoto, dođi iz pakla ili raja! Svejedno je!“ – kako je to još u pariskom splinu uzviknuo Bodler.
Princeza tame, jača no ikad u brojnosti publike, i dalje sedi na prestolu pop carstva, prkoseći provincijalnom intelektualizmu, karikaturalnom balkanskom snobizmu i ostalim izmima, stvorenim iz uvek vladajuće i legitimne malograđanštine, nenavikle na uvažavanje raznorodne fenomenologije u pojavnom obliku sumnjive žene nesumnjive lepote, obožavane zbog umeća da privuče mnoge bojom glasa i tela, a da istovremeno ona nije samo običan simbol pop kulture, već naša najgovorljivija ilustracija u javnom prostoru.
Sagleda li se Ceca dovoljno podrobno, samo malo ispod silikonske površine, očitaće se izgled postjugoslovenskog prostora, bliska prošlost i shvatićemo karakterologiju aktuelnog društva. Sama reč Ceca isrtava liniju sukoba na tlu bivše zajedničke zemlje, deleći je na istočni deo svikao na njene koncerte (obuhvata Srbiju, Makedoniju, Crnu Goru, Republiku Srpsku) i zapadni deo (Hrvatska, Federacija Bosne i Hercegovine) gde je persona non grata, ali samo u otužnim zvaničnim krugovima sa saopštenjima o štetnosti i kvarnosti četnikuše, dok se mladež opija njenim stihovima poput istočne. Istureni zapadni deo (Slovenija) upija grešnu srpsku pop kulturu sačinjenu od grehova vodeće grešnice iz prošlog desetleća.
Čitajući Cecu iščitaćemo naše društvo od razdraganih konzumenata umilne muzike željnih nevine zabave, preko mrzovoljnih jakobinaca sa uvrtelom revolucionarnošću u krajnje nerevolucionarnim krajevima (što bi na savremenoj lomači da pale lepu ženu jer je bivša družbenica zločinca, jer je kumovala sa podzemljem, jer je i dalje voljena zbog same svoje pojave) do raznobojnog srpskog medijskog konglomerata sa poslenicima javne reči zgađenim na nju kako bi dokazali snagu intelekta, ili oduševljenih njom kako bi egzbicionisali, kao i prvi, na brendiranom imenu i prezimenu.
Ceca je obeležje srpske, poslejugoslovenske pop kulture. Simbol protkan mnoštvom brzih eksplikacija i nešto sporijih implikacija. Kroz nju možete čitati ovdašnje područje razrađujući duge teorije, a možete se i neoriginalno sablažnjavati na tu turbo-folk-pop maniju. Naposletku se dođe do uverenja da postoje tako neke ličnosti koje plene pažnju iz neobjašnjivih razloga, a sve počinje karakterističnošću.
Priča o Svetlani Ražnatović poseduje i elemente legende, ali one legende što je stvorena za života glavne junakinje. Javnost Cecu omalovažava ili veliča projektujući svoju iracionalnost na nju i tako je pretvarara u svoj obožavani/omrženi znak raspoznavanja, a lepotu joj, i prvi i drugi, (ne)svesno priznaju. Naposletku, takve umorne lepotice zasluženo se odmore zaboravom, i to je onaj tihi pokrov preko lepotica i oko njih pletenog gromoglasja.