Nikad nisam ni sanjao da ću postati pesnik-laureat Sjedinjenih Država. Kad su me pozvali iz Kongresne biblioteke, telefon je zazvonio baš dok sam prenosio kesu s namirnicama od kola do kuće. Nisu okolišali, već su mi odmah rekli da mi nude počast, a ne posao. Naravno, bio sam zapanjen i ne ispuštajući namirnice, rekao im da moram malo da razmislim i da ću im se javiti sutradan. Najpre sam pomislio, kome je to potrebno?
Još ranije sam se naslušao priča o beskrajnim čitalačkim turnejama prethodnih laureata, o kompleksnim projektima koje su razrađivali i sprovodili ne bi li poeziju učinili popularnijom u SAD i ništa od toga me nije mnogo privlačilo. S razlogom sam poslednjih trideset pet godina proveo u mirnom njuhempširskom seocetu. Volim da slušam kukurikanje petlova izjutra i pseći lavež noću. „Nema šanse”, rekoh supruzi. Nameravao sam da ih pozovem i učtivo odbijem. Ali, na moje iznenađenje, posle razgovora s mojom decom, predomislio sam se. Sin i ćerka su mi, nezavisno jedno od drugog, rekli da ću jednog dana zažaliti ukoliko odbijem tako veliku počast. I odmah sam shvatio da su u pravu. Još malo sam razmišljao, ali mi se po glavi neprestano vrzmalo to što su mi rekli. I tako sam pristao.
Imenovanje je objavljeno 2. avgusta 2007. Nekoliko sledećih sedmica telefon nije prestajao da zvoni. Dao sam nebrojene intervjue, telefonski ili uživo, gostovao u televizijskim i radijskim šou programima, primao filmske ekipe i fotografe u goste i dobio na stotine mejlova, pisama i paketa sa pesničkim rukopisima autora koji su želeli instant kritike ili pohvale. Lagao bih kad bih tvrdio da mi ta pažnja nije imponovala. Bilo je jako neobično svakodnevno razgovarati o poeziji sa toliko različitih ljudi: velikim televizijskim mrežama čiji su reporteri bili zaprepašćeni što čuju da iko u Americi čita ili mari za poeziju i mnogo boljim novinama i radio-stanicama gde ste sretali dobro obaveštene ljude koji su postavljali izazovna pitanja.
Pa ipak, pažnja kojom sam bio zasut bila je ne samo sveprisutna već i puna iznenađenja. Tražili su, na primer, da pročitam pesmu na otvaranju godišnje konferencije kanzaskih biznismena u Topeki, da me fotografišu u najpoznatijoj njujorškoj sladoledžinici dok jedem jedan od njihovih ogromnih specijaliteta, da me slikaju u mesari dok seckam meso satarom, da čitam pesmu na predstavljanju nove berbe čuvenog kalifornijskog vinograda i tako dalje. A pošto sam dobio kancelariju u Kongresnoj biblioteci i počeo u njoj da provodim po nekoliko dana svakog meseca, dobio sam i više poziva od vašingtonskih zvaničnika, koje sam uglavnom odbijao, uključujući i poziv Lore Buš da dođem u Belu kuću.
Ne znam da li ste toga svesni, ali naši pesnici laureati nisu pozvani da pišu prigodne pesme. Ovo zvanje se privatno izdržava – iz fonda koji je 1936. ustanovio potomak industrijalca Artura M. Hantingtona – jer je nezamislivo da bi se Kongres SAD ikad rastao i sa prebijenom parom u cilju promovisanja poezije. Republikanci, pogotovo, žive u stalnoj brizi da neko iz sveta umetnosti ne potkopava religijske i porodične vrednosti naše zemlje. Sumnjičavi su prema pesnicima jer misle da su subverzivni, slobodni mislioci, seksualni manijaci i drogeraši. Njihovi strahovi nisu sasvim neosnovani. Malo je američkih pesnika, živih ili mrtvih, koje biste smeli da odvedete kući da upoznaju vašu baku ili da se obrate vašoj grupi za proučavanje Biblije.
Pretpostavljao sam da će sva ta halabuka splasnuti posle par meseci, ali je trajala tokom čitave godine mog nameštenja. Uloga laureata je, zahvaljujući četrnaestoro mojih prethodnica i prethodnika, postala dobro znana medijima i javnosti. te su me, pre ili kasnije, sve moguće lokalne novine, regionalni magazini i radio-stanice širom zemlje saletali da im dam intervju. Gotovo nikada ne bih rekao ne.
Tokom godina sam pročitao isuviše eseja književnih kritičara ili čak pesnika, u kojima se sa sigurnošću tvrdilo da je poezija generalno prezrena i da je gotovo niko u SAD i ne čita. Sećam se kako bi moji studenti književnosti zakolutali očima kad bih ih pitao da li vole poeziju, ili mojih starih srednjoškolskih drugova koji bi se istinski uzbunili kad bi čuli za moju neskrivenu ljubav prema njoj. Patriotski, sladunjavi i stihovi sa razglednica još se i mogu podneti, ali ono što moderni pesnici pišu odistinski vređa sve one „prave Amerikance” koje je Sara Pejlin tokom poslednjih izbora bez prestanka veličala.
Ipak, tokom vremena koje sam proveo kao pesnik laureat, otkrio sam da to nije istina. U zemlji u čijim školama se književnost iz godine u godinu sve manje izučava, gde sve manje ljudi čita knjige, gde i inače povodom najvećeg broja pitanja vlada potpuno neznanje, poezija se čita i piše više no ikad. Ko ne veruje, neka malo pročeprka po onome što je dostupno na mreži. Ko su ti ljudi koji su rešeni da prenesu na nju gotovo svaku pesmu koja je ikad napisana na ovom jeziku? Odakle im vremena za tako nešto? Nikakvo čudo što imamo toliku stopu razvoda u ovoj zemlji. A da ne spominjem na hiljade blogova, pesničkih onlajn magazina, i ozbiljnih i onih gde svako može da okači pesmu koju je njegova osmogodišnja kći napisala povodom smrti svoje zlatne ribice. Ljudi koji su mi se neprestano obraćali mejlovima i pismima deo su tog sveta. Hteli su da nedvosmisleno obznanim šta predlažem da se učini ne bi li poezija bila još popularnija u Sjedinjenim Državama. Za razliku od mojih prethodnika koji su imali gomilu pametnih ideja, poput one da se sobe u svim američkim motelima pored Gideonove Biblije snabdeju po jednom pesničkom antologijom (Josif Brodski) ili urgirali u dnevnim novinama da štampaju pesme (Robert Pinski), meni se činilo da je s poezijom sve u redu. Koliko sam mogao da vidim, danas se više poezije čita i piše no ikad u našoj istoriji.
Sledeće očigledno pitanje koje se postavlja jeste koliko toga išta valja? Više no što bi se ikada moglo zamisliti. Amerika možda ide do đavola u svakom drugom pogledu, ali valjane pesme se tu i tamo i dalje pišu. Ipak, ukoliko se danas čita i piše više poezije no ikada do sad, to mora da je zato što ona ispunjava neku iskonsku potrebu. Gde bi ovi Amerikanci, koji za razliku od svojih komšija nisu voljni da traže spasenje u crkvi, mogli da iskažu svoju ljudsku nevolju, negoli u pesmi? Gde bi drugde mogli da pronađu društvo istomišljenika kojima je stalo do nečega što su napisali Emili Dikinson ili Bili Kolins? Kad bi me pitali da sumiram svoje iskustvo pesnika laureata, rekao bih da u Americi nema ničeg što više uliva nadu, niti ičeg zanimljivijeg, od njene poezije.
Tekst je preuzet iz Politike