Film još nije napunio dve
decenije postojanja kada je dvasdesetčetvorogodišnji Čarli Čaplin
stvorio svog junaka Skitnicu, a čitav vek kasnije to je i dalje
najprepoznatljiviji lik u filmskoj istoriji, koji biograf Robert Pejn
opisuje kao “celokupnu ljudsku komediju upakovanu u jedan krhki telesni
omotač”.
Do kreacije je došlo sasvim slučajno, kada je američki reditelj Mak Senet, koji je pripremao film “Mejbelin neugodni položaj”, zatražio od mladog Engleza koji je nedavno došao u Holivud i dobio ulogu pored Mejbel Normand da obuče “nešto smešno”.
Čaplin je uvek tvrdio, u šta su mnogi sumnjali, da je kostim sastavio
na brzinu u garderobi Senetovog studija Kiston, koju je delio sa drugim
glumcima: ogromne pantalone Roskoa Arbakla zvanog Debeljko, cipele Forda
Sterlinga koje su bile toliko velike da je morao da nosi desnu na
levoj, a levu na desnoj nozi da ne bi spale, jakna sićušnog Čarlija
Ejverija. Broj ili dva manji “derbi” šešir pripadao je ocu jedne mlade
glumice, dok je štap Čaplin pronašao na zemlji. Sliku su upotpunili
malecki brkovi i crni krejon oko očiju.
KOSTIM I LIK: Kostim je tako stvoren pre lika, ali se iz odeće odmah rodila ličnost.
“Nisam ništa znao o liku, ali u trenutku kada sam se obukao odeća i
šminka učinili su da osetim kakva je on osoba. Počeo sam da ga upoznajem
i do trenutka kada sam stupio na scenu bio je rođen u potpunosti.
Gegovi i ideje za komediju samo su mi se smenjivali u glavi”, napisao je
komičar 1964. u svojoj “Autobiografiji”.
Priliku da pokaže kostim pred publikom Čaplin je imao u šestominutnom filmu “Dečije auto-trke
na plaži Venis”, koji je prikazan dva dana pre “Mejbel”. Dok je trka
trajala ulazio je i izlazio iz kadra i šepurio se pred kamerom, smetao i
kamermanima i malim vozačima na takav način da je publika umesto da
gleda trku, počela da prati šta on radi i da se smeje.
Tog 5.
februara 1914. prvi put je na platnu viđen bezimeni protagonista koji će
u naredne 22. godine od Čaplina napraviti prvu pravu filmsku zvezdu u
svetu. Pojaviće se u brojnim filmovima i različitim situacijama:
zaljubljen će pomagati na farmi u “Skitnici”, tragaće za zlatom u
“Zlatnoj groznici”, doći brodom u Ameriku u “Imigrantu”, pomoći slepoj prodavačici cveća da povrati vid
i sprečiti milionera da se ubije u “Svetlostima velegrada”, zarobiće
nemačkog cara u ratu (“Shoulder Arms”), brinuti se o napuštenom dečaku u
“Mališanu”. Poslednji put pojaviće se u “Modernim vremenima”. (Iako je
film već dobio zvuk, Čaplin nikada nije dozvolio svom junaku da
progovori, ali ga je pustio da na kraju ovog ostvarenja – peva.) Uvek je
bio siromah dobrog srca, spreman da pomogne onome ko se nađe u nevolji.
Putevi su mu se uvek ukrštali sa lepim ženama i bogatašima, ali nikada
od toga nije imao koristi, naprotiv.
SPLET OKOLNOSTI: Do tada su skitnice na filmu prikazivane uvek kao propalice ili alkoholičari.
Čarlijev lik bio je prvi klošar za koga biste pomislili da je to postao
spletom loših okolnosti i da, kao i odeća koju nosi, zna za bolje dane.
Pažnja koju poklanja svom pohabanom izgledu nije ništa manja od brige
nekog džentlmena. Ne znamo ništa o njegovoj prošlosti, ali nam je jasno
da njegovo ponašanje i držanje nisu u skladu sa teškim socijalnim
položajem u kojem se nalazi. On nije neradnik, već slika i prilika
“malog čoveka” s početka 20. veka koga je život odveo na margine, ali
koji je zadržao ljudskost i optimizam. Nije imao nacionalnost: sa njim
su mogli da se identifikuju milioni običnih ljudi u celom svetu koji su
strahovali od gubitka posla i egzistencije, oni koji su pred
svakodnevicom bežali u bioskope. Čaplin je nadživeo eru nemog filma, jer
mu nije bio potreban govor da bi ga gledaoci na planeti razumeli –
njegova poruka kroz mimiku i slapstik bila je izražajnija od svakog
izgovorenog teksta. Skitnica je bio udarac onim delovima društva koji su
verovali da takvi ljudi ne postoje i da su neki građani beskućnici
prosto samo zato što su lenji.
“Taj momak ima više strana:
skitnica, gospodin, pesnik, sanjar, usamljenik, neko ko se uvek nada da
će mu se desiti romansa i avantura. Naterao bi vas da pomislite da je
naučnik, muzičar, vojvoda, polo igrač. A ipak, nije iznad toga da pokupi
opušak cigarete ili ukrade slatkiš od bebe”, objasnio je njegov tvorac.
Jer, Skitnica je možda pohaban i gladan, krade hranu i
sakuplja opuške, ali je ponosit i dostojanstven. (Štaviše, njegovo
otmeno ponašanje – pikavce drži u tabakeri – ukazuje na težnju da
pripada najvišim krugovima.) Ne da na sebe, a sposoban je i da šutne ako
treba da se odbrani. “Njegova srčanost ne dozvoljava da ga odbacuju ili
ignorišu. Drži do sopstvene vrednosti i ličnog ponosa najnižeg među
najnižima – jer, ko može da bude niže od Čarlija? Pokazuje određenu meru
nade koja može da se prepusti suzama, ali nikada očajanju”, napisao je
profesor komparativne mitologije Konrad Hejers posle Čaplinove smrti
1977. godine.
U samom Čarliju Čaplinu bilo je mnogo od Skitnice
i kada ga je sastavljao, smatra Hejers, sastavio je i samog sebe.
Uspešan, bogat mladi glumac i siromašni, usamljeni dečak sa
dikenskovskim detinjstvom ponovo su se ujedinili. Kao i njegov junak,
Čarli Čaplin je dobro znao kako je to kad si gladan. Zato hrana zauzima
bitno mesto u Skitnicinom svetu, od deljenja svog siromašnog obroka sa
drugima, do maestralnog gustiranja kuvane cipele kao da je pečeno pile u
“Zlatnoj groznici”.
TUGA I SMEH: Sin londonskih vodviljskih glumaca, Čarli je prvi
nastup imao kada mu je bilo samo četiri ili pet godina. Majci Hani,
poznatoj pod umetničkim imenom Lili Harli, pukao je glas usred pesme, pa
je direktor pozorišta uzeo za ruku dečaka koji je znao stihove napamet i
izveo ga na scenu. Mali Čarli je otpevao majčinu pesmu i zasmejao
publiku kada je odglumio da mu puca glas kao što je njoj. Njegova
karijera faktički je počela u istom trenutku kada se Hanina završila;
prestala je da nastupa i radila kao švalja, ali je ubrzo sa Čarlijem i
njegovim starijim polubratom Sidnijem završila u ubožnici. Kada je
doživela nervni slom i poslata u duševnu bolnicu, dečaci su na kratko
dati nasilnom ocu koji nikada nije živeo sa porodicom, ali je on ubrzo
umro od ciroze jetre. Odatle su odvedeni u sirotište, potom su se
priključili pozorišnoj trupi, a onda ih je put odveo preko Njujorka u
Holivud. Sunčana Kalifornija bila je kao san i tu će Čarli jednog dana
dovesti i bolesnu majku Hanu da u blagostanju okonča svoje dane.
Čaplin je komične situacije nalazio u svakodnevnom životu i stavljao ih u filmove, a najviše je upotrebljavao kontraste.
“Ako me juri policajac, on je uvek težak i trapav, tako da ja ispadam
lak i akrobata kad mu se provlačim kroz noge. Ako su grubi prema meni,
uvek je to neki krupan čovek, pa na osnovu kontrasta između velikog i
malog stičem simpatije publike. I uvek pokušavam da istaknem sa koliko
se ozbiljnosti nosim sa nekim smešnim događajem”, objasnio je glumac.
U Čaplinovim filmovima bilo je i tuge koliko i smeha, a “najbolniji
trenuci dobijali su humorističku notu”. Uvek kada Skitnicu ismeju,
izigraju ili mu slome srce, on uradi nešto što nas primora da se
nasmejemo – makar i sa knedlom u grlu, kako je to davno napisao jedan
kritičar.