Zvoni telefon, javlja se glas sa druge strane i pita me da li hoću da budem promotor na zimskom sajmu knjiga u Novom Sadu. Prihvatam jer volim i poštujem knjigu. Nikad joj nisam pravio uši u cilju obeležavanja mesta gde sam stao sa čitanjem, nikad nisam olovkom ili još gore hemijskom podvlačio rečenice za koje sam mislio da su važne, pazio sam na njih. Čovek koji me je zvao zove se Roman, zanimljivo. Zamišljam da me je pozvao neko ko se zove Saksija, za sajam cveća na primer. Čak sam i pripremio okvir obraćanja prisutnim ljudima o neophodnosti čitanja. Sve se to podudara sa tim da i na svog sina vršim pritisak da počne da čita da bi sebesebi mogao da objasni i svetu oko sebe, da zna da se izrazi da kaže kako mu je i šta mu treba. Decu jedino možemo da učimo da misle, ostalo je viša sila na koju ne možemo da utičemo.
Došao je i taj dan, kasnim kao i uvek, ali stižem na vreme. Čak je i autobus na usputnoj stanici hteo da ode bez mene. Trčao sam za njim, kao nisu me videli, ustvari baš ih briga. U autobusu razmišljam o situaciji u kojoj se nalazimo. Knjige su sve skuplje, a ljudi sve gluplji. Glup se čovek boji knjige kao đavo od krsta. Polupismen uvek može da opravda sebe. Putovanje mi prolazi u sličnim razmišljanjima dok trešte narodnjaci i baja kontrolor puši u autobusu. Smeju se glasno i još glasnije pričaju. Sedim napred i jako mi sve to smeta. Tako su prezreli, a nezreli, već pomalo neupotrebljivi za normalnu komunikaciju. Kao da ne vole što moraju da rade za sebe i druge, oni žale što nisu rođeni bogati i da mogu slobodno da se gospodare.
Stižem u Novi Sad i hvatam taksi. Vozi me Bulevarom do Spensa. Gledam kroz prozor ogromne nove zgradurine. Novi Sad koji sam poznavao ne postoji više. Čeka me čovek da me sprovede do glavnog čoveka koji me je zvao, pričajući usput događaj vezan za mene kojeg ja ne mogu da se setim. Dolazimo gore i upoznajem svog domaćina. Izgleda fino,drugačije no što sam zamišljao. Sedamo za sto da me uputi u ceremoniju otvaranja. Tu je još jedan novinar i valjda predsednik gradske biblioteke.
Počinje otvaranje. Posle nekih ljudi izlazim na binu sudbinu. Pokušavam da budem šarmantan,pronicljiv, istinit. Imam sreće više nego pameti. Mnogi koji nisu imali sreće ostali su bez pameti. Govorim o tome da je znanje retko, ali svima dostupno, da je znanje skupo jer se plaća iskustvom,mesom svog života, da ljudi treba da čitaju poruke vremena da bi znali zašto im je tako i kako će im biti, da su knjige prozori na mozgu iz kojih dolazi svetlost i da je bolje biti ograničen knjigom nego sopstvenom glupošću. Ne davim i sve se dobro završava,sajam je otvoren.
Prilazi mi neka novinarka sa diktafonom tražeći da ponovim sve što sam rekao. Kako ponoviti inspiraciju. Tu se muva i neki lunatik sa kamerom i kaže da snima neki video rad. Traži da se predstavim na šta ja odgovaram da se ne predstavljam, a onda me pita ko sam ja ustvari,kaže da mu ličim na nekog ali ga je udario adrenalin pa ne može da se seti. Dečko izgleda raspamećeno, hoće da me zagrli i da se slikamo zajedno, odbijam grljenje jer ludilo je prenosno. Završavam sa njim dajem par intervjujčića o neophodnosti čitanja i odlazimo na koktel.
Odjednom smo izdvojeni i osamljeni i jako je toplo, vidim moj domaćin se ljuti što su mu doneli vruće piće. Napravila se konfuzna situacija. Zovem ih da izađemo napolje,na svetlo,vazduh,među knjige. Pošto se sve odjednom raspalo pozdravljam se sa svima i prihvatam predlog prijatnog novinara da me odveze na stanicu. Gutnuo sam autobus za jedanminut. Muvam se po stanici a u ruci držim sertifikat ambasadora knjige. Kakav sam ja to ambasador bez prevoza, pitam se. Hvatam linijski taksi i odlazim kući pun utisaka.
Na kraju želim da kažem: brinimo o svom mozgu jer danas je velika privilegija razmišljati svojom glavom. Razvijajmo maštu koja će nas odvesti iz ove frazerske svakognevnice koja nas praznim mislima davi kao omča oko vrata. Osetimo sebe i budimo svesni da postojimo,izađimo iz sebe, i otkrijmo sebi novi svet. Čoveku treba malo da bi se osetio čovekom. Dok ne nađe to malo puno traži. Vidimo se među koricama.Knjigu u šake.
tekst preuzet sa www.politika.rs