1793
“En rêvant à la sourdine
J’ai fait une machine,
Tralala, lala, lala la,
Lala, lala la,
Qui met les têtes à bas !”
(“Razmišljajući tiho u sebi,
Napravio sam jednu mašinu,
Tralala, lala, lalala,
Koja skida glave!”)
(PESMA IZ 1793)
Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni,
nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečanstva. ne znamo odakle
su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi
zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih
moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu. Njihovo
je biće Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina.
Dve su vrste alfijskih bića, fazmi, kako bi rekli Heleni koji su sa
senima živeli prisnije nego mi sa senkama. Jedna trag ne ostavlja, druge
trag ne vidimo. Putanje života postoje, ali, plitke, neizrazite, nisu
od onih što se na tlocrtu sudbine golim okom opažaju ili su takve
prirode da ih kao ljudske stope ne primamo.
U kakvu vrstu ide život ličnosti što ćemo je pesnički nazvati
“čovekom koji je jeo smrt”, administrativno obeležiti kao građanina
Jean-Louisa Popiera, a upoznati blagodareći mojoj idiosinkraziji prema
zvaničnoj istoriografiji, nećemo reći. Delimično stoga što ne znamo,
delimično da neobičnu povest o njemu uskladimo s običajima starovremene
istrage koja konačne zaključke o osumnjičenom donosi posle hapšenja, a
ne one napredne što im s tim zaključkom na vrata kuca.
Ne očekujte da ime građanina Popiera nađete i u jednom kompendijumu
Francuske revolucije, ma kako iscrpan bio. Nema ga kod Carlyleaa, jer
ovaj je obožavao heroje, a ljudi se spominjao tek ako su kao žrtve časti
imali sudelovati u njihovim herkulskim Radovima, ali ga nema ni u
knjigama poštovaoca narodnih masa Mathieza, kome su i bogovi, nekmoli
ljudi, bili tek marionete Velike Majke Nužde, nevidljivim koncima vezani
za Njenu previšnju volju i pokretani potrebama Vremena, a pomalo
zabludama njegove lične doktrine.
Nema ga, najzad, ni u “L’ histoire de la société française pendant la
Révolution” braće Goncourt, gde bi se, po dvostrukom pravu, morao
nalaziti: neobičnošću sudbine i darom pisaca da u Carlyleovom herojskom
Haosu i Mathiezovom neljudskom Redu nazru paradoks što u sumnju dovodi i
Haos i Red, i Slučaj i Zakon. Nema ga takođe ni u opštinskim
protokolima Pariza, gde je živeo, ni u matičnim arhivama Liona, gde se,
navodno rodio (navodno, velim, jer za ovo, do njegove izjave, ništa ne
jamči).
Nije pod tim imenom ni u jednoj ličnoj uspomeni iz tog doba,
pribelešci, pismu, računu, dokumentu, posredno ili neposredno za njega
vezanom, koji bi meni, njegovom prvom biografu, pružio umirujući osećaj
da se ne bavim prividom. (Ima ga možda na jednoj Davidovoj skici, a
možda se kaže ne što se sumnja da je rad Davidov – nesumnjivo jeste –
već što nema dokaza da je neka od ličnosti, prikazanih ugljenom na poslu
za stolom u pisarnici Revolucionarnog tribunala uistinu Popier.)
Ima ga u usmenim predanjima iz tog vremena. I ima i nema, doduše, jer
koliko se izvesne vesti na njega mogu odnositi, toliko i ne moraju.
Ako me sada pitate zašto o Jean-Louisu Popieru pišem kao da je
postojao a za to dokaza nemam, ili ako ih imam, neodređeni su, nejasni,
protivurečni, ukratko nedovoljni, odgovoriću da činim to stoga što su i
dokazi da nije postojao podjednako neodređeni, nejasni, protivurečni,
ukratko nedovoljni.
Ako je to za istoričare po struci, rođake pasa tragača po krvi,
razlog da se njime ne bave, da svu pažnju posvete slavnijim
savremenicima: Dantonu, Robespierreu ili Jean-Paulu Maratu, roditeljima
Revolucije pod kojom je trajao, za pisce, skrvnitelje grobova, još je
bolji da ga od zaborava sačuvaju.
Povest počinje saznanjem da je čovek koga sam nazvao Jean-Louisom
Popierom postojao. Zbilo se to 1982, gotovo dvesta godina od pada
Bastille i Francuske revolucije u čiju je povest, bez svoje volje, silom
retkog zanata, uvučen. Dokazi nisu dramatični – nije ni njegov život –
dovoljni su, međutim, da mu egzistenciju izvan sumnje stave.
Svi su u Nacionalnoj arhivi, među “Documents inédits”, u seriji
Section Judiciaire, a da mi je do naučenjačke ubedljivosti, i ja bih
smeo reći da je ovaj životopis pisan avec des documents inédits:
- Popis kancelarijskih snaga Palais de Justice (Palati pravde),
zaposlenih u administraciji Revolucionarnog tribunala, datiran 29.
Germinala (mart-april) 1973, iz koga se vidi da je na nepun mesec dana
od osnivanja suda u njemu radio pisar koji se zvao Jean-Louis Popier. - Imenik službenika zaposlenih u njoj na dan 9. Thermidora (27. jula)
1794, iz koga se doznaje da je taj Popier, Jean-Louis, rođen godine
1744. u Lionu i da je u municipalne knjige – koje u međuvremenu
pregledane to ne potvrđuju – uveden kao treće dete opštinskog pisara
Jean-Paula Popiera i matere Charlotte, rođene Moritz. - Podsetnik o dugovanju sudskoj Intendanturi sedmorice pisara Tribunala
– Popiera među njima – sume od 125 livara na ime stanarine za antičke
prostorije Palate pravde, rentirane između dva Thermidora godine 1893. i
1794.
Davidov crtež izbrisao sam iz dokaznog postupka. Na njemu se, doduše,
prepoznaje pisarnica Revolucionarnog tribunala, u živom se razgovoru
vide članovi Odbora javnog spasa Maximilien de Robespierre i Louis
Antoine de Saint-Just. te državni tužilac Fouquier-Tinville, ali se u
nejasnoj pozadini, među ovlašno skiciranim anonimnim pisarima, ni po
čemu ne može prepoznati Popier, čak ni znati da li je na slici, jer niko
ne zna kako je on izgledao, niti o tome ikakvu ideju ima.
Ono malo protivurečnih opisa što kroz legendu o njemu kruže potiče od
popularnih predstava o pisarima i svecima, i mogu se podeliti na dve
osnovne zablude: da je bio sitna rasta, pisarski zgurenih leđa, vodene,
bezizražajne puti i neuočljivog ponašanja, ukratko da je izgledao
činovnički neugledno, što mu je omogućavalo da tako dugo radi što je
radio; i da je krupan, svetački lep, uočljiv, kako u izgledu tako i u
držanju, što mu je, paradoksalno, takođe, omogućavalo da radi što je
radio.
Priznaćete da je pod takvim okolnostima najmudrije isključiti iz
hronike i sitnog i krupnog Popiera, a ostaviti jednog neodređenog, koji
će najbolje odgovarati i neodređenom poreklu i neodređenom životu svog
uzora.
Jedini sekundarni izvor usmeno je predanje iz doba Restauracije koje o
čoveku za koga tvrdimo da je Jean-Louis Popier govori kao o “sainte
personne”, svetoj ličnosti. Zavisno od porekla legende, ima on uvek
drugo ime, a njegovo delo drukčije oblike, ali, ma kako se pojedinosti
menjale, nikad u sumnju ne dovodeći ono zbog čega je svetost zaslužena.
Time smo se istoriji odužili i s izvorima završili.
Vraćamo se Popierovom delu, puštajući istinu da o njemu govori.
Pod istinom podrazumevamo, razume se, i ono što smo, u nedostatku
verifikovanih podataka, morali pretpostaviti da bismo priču pokrenuli s
neke mrtve tačke u koju je zapala zbog njihovog odsustva. Da ove slobode
nije, i cela bi se ljudska povest zaglavila, zaustavila još na
stepeništu Vavilonske kule, pa se krivim ne osećamo.
Prema usmenoj predaji, od koje ćemo ubuduće zavisiti, Jean-Louis
Popier je iz rodnog Liona u Pariz došao još za vreme ancien régimea, za
prve Neckerove vlade, negde oko 1781.
O njegovom životu do Revolucije malo se zna (odnosno malo
pretpostavlja). Stanovao je u jednoj od krivih, plesnivih uličica
predgrađa Faubourg Saint-Antoine.
(Odbacio sam tvrdnju da je prozor rentiranog sobička gledao na
kamenim lukom nadsvođen ulaz za kola u No. 30, Rue des Cordeliers, blizu
stare zgrade l’Ecole de Médecine, gde je stanovao l’ami du people.
Prijatelj naroda i neprijatelj svega ostalog, Jeann-Paul Marat.
S obzirom na antagonističku prirodu njihovih Radova, smeštanje jednog
jedva dokazivog Jeana u susedstvo Jeanu, nesumnjivo istorijskom i
nesumnjivo omraženom, činilo mi se apokrifnom intervencijom pesničke
duše u žitija, koje je, po nastanku i protivrečnostima, i inače ličilo
na “Ilijadu”. ako se ona shvati kao spev više homerida a ne jednog
rapsoda.
Jedan ga je supevač, eto, naselio u Rue des Cordeliers, preko puta
J.-P. Marata. Humanist očigledno nije verovao da je ljudska priroda,
kako je propovedao J.-J. Rousseau, dovoljna za dobra dela.
Pretpostavljao je da joj podstrek može dati samo nešto veoma opako i da
to mora živeti preko puta.)
Zna se, takođe, da je dugo radio kod nekog advokata, koji je kao
deputat Konventa pripadao nižim ešalonima glasačke mašine Gironde.
A onda ga, u Germinalu, na prelazu marta u april godine 1793, vidimo u
Palati pravde, za jednim od pisarskih stolova Revolucionarnog
tribunala. Kako je tamo dospeo, predaja ne kaže. Pretpostavljam da je
časnik Suda, na Dantonov predlog utemeljenog 10. Germinala, prolazio
kroz kancelariju njegovog poslodavca, krasnopis mu video, pa ga u sudsku
pisarnicu premestio.
Popier je, kao što se vidi iz Priznanice dugovanja, priložene uz
Dokument 3, imao rukopis kakav je Revolucija iziskivala: puritanski
oštar, rimski jasan, patriotski čitak, lišen kitnjastih digresija
rojalističkih povelja. Ortografija mu je bila nalik gotskim crkvama,
svedenim na konstrukciju šiljatih stereometrijskih oblika,
najpribližniju sankilotskom koplju, na kome je, u noćima Septembarskog
pokolja, nošena glava princeze de Lamballe ili na dan pada Bastille
glava njenog guvernera gospodina de Launaya.
Odbiti se nije moglo sve da se htelo. Značilo bi to na Trgu
Revolucije i sam “u vreću kinuti”. Tako se krasnopisac iz provincije
obreo na magijskoj raskrsnici između ideje i stvarnosti, Filosofije i
Istorije, Nacrta i Dela, pa i, neizbežno, iz piščeve nazadnjačke
perspektive, između Revolucije i Kontrarevolucije, na razvođu koje se u
to vreme nalazilo u svetlim kamenim holovima Revolucionarnog suda,
odakle se putevi račvahu: jedan da ode prema “Društvenom ugovoru” i “La
Nouvell Heloise” J.-J. Rousseaua, potom u nebo; drugi da sađe u mračne
podrume Conciergerieje, i ulicom Saint-Honoré stigne do giljotine na
Place de la Révolution, a odatle pod zemlju.
Na povesnoj raskrnici koja vidljivom postaje tek mnogo poznije, i s
neke druge hijazme, u međuvremenu takođe nevidljive, Popierov je
pisarski sto bio poslednji u nizu, s leve strane vrata i daleko od
prozora, u kancelariji Arhive, odmah do sudnice.
Posao mu je bio jednostavan. U Protokol je zavodio presude kako su
padale i predavao ih činovniku koji je sastavljao spisak za pogubljenje.
Spisak je istog dana poveravan dežurnom članu Tribunala. Ovaj ga je
odnosio u Conciergerieju, nadgledao prozivku osuđenika i pripreme za
smaknuće, ograničene na rezanje dugih kosa i širokih okovratnika, pratio
u zatvorenim kočijama njihove taljige do gubilišta, i kad bi im glave
padale u slamu ispod giljotine, kad bi u narodnom žargonu, “u vreću
kinuli”, njihovu presudu na licu mesta svojim potpisom pretvarao u
umrlicu.
Prema Dokumentu 3, već u julu 1793. posla je bilo toliko da se
Popier, sa šestoricom pisara, preselio u potkrovlje Palate pravde. Osim
nekoliko za spavanje dopuštenih časova, sve vreme posvećivao je
ažuriranju sudskog protokola. Upisivao je lične podatke osuđenika, ne
upuštajući se u pojedinosti, zadržavajući se na sadržaju krivice.
Sumiranje kontrarevolucionarnih prestupa, kojih je bilo sve više ukoliko
je Revolucija uspešnije tekla, zahtevalo je znatan duhovni napor.
Protokoli su nasleđeni iz starog režima, čije štedljive rubrike ne
behu predviđene za ovakvu epidemiju antidržavnih raspoloženja.
(Paradoks, ni uz svesrdnu saradnju dijalektičkog učenog Mathieza, ne
mogu da objasnim. Vekovima se ugnjeteni narod za svoja prava borio.
Najzad je do njih uz izvesnu pomoć J.-J. Rousseaua i Enciklopedista
došao, bio je najzad suveren, a stradao je za dve godine Revolucije više
nego za nekoliko vekova rojalističkog apsolutizma.)
Postupak se kasnije srećom, uprostio. Moglo se inače dogoditi da,
sledeći svoja čovekoljubiva načela, Konvent ukine smrtnu kaznu za buduće
krivce, a da giljotina još ubija bivše. Zakonom od 22. Prairiala, 10.
juna 1794, ukinuto je pravo na odbranu. Odbrana je proglašena
demonstracijom kontrarevolucionarnog nepoverenja u Narodni sud. Kao
dokaz “nedeljivosti vrline” zabranjena je i svaka druga presuda osim
smrtne ili oslobađajuće.
Revolucionarna praksa dovršila je prirodan proces lakonizacije
sudskog postupka odustajanjem od oslobađajuće i svođenjem svih krivica –
od prostitucije do konspiracije, od sumnjivog porekla do kiselog lica
na stalnim patriotskim poselima – Pariskih sekcija – pod sveobuhvatan
pojam ennemis du peuple, narodnih neprijatelja.
Tek tada je Popier mogao odahnuti. Naime, mogao bi, da već duboko
nije zagazio u čin koji ga je u očima homerida Restauracije načinio
svecem, a u mojim, hladnijim, temom za ovu priču.
Nastaviće se