Prema Zakonu o radu i nezi u Holandiji, žene uživaju mnoga prava kako
bi porodice mogle da ostvare dobar balans između radnog vremena i
vremena za svoje članove. Npr.,, ako trudnica aplicira za posao, nije
dužna da obavesti svog potencijalnog poslodavca o svom stanju, niti
trudnica može biti odbijena za posao zbog toga što je trudna. Takođe,
trudnice ne smeju biti otpuštene, kao ni porodilje do 3 meseca po
porođaju. U slučaju da rade po ugovoru koji se završava u ovom periodu,
trudnice i porodilje imaju sva prava na zdravstveno osiguranje i
bolovanje. Do 6 meseci po rođenju deteta, zaposlena mama ne sme da radi u
noćnoj smeni, kao ni prekovremeno. Za mame koje doje, moraju biti
obezbeđene odgovarajuće prostorije za dojenje na poslu.
Ono što za Holanđanke predstavlja problem
je to što žene, bez obzira na to da li su majke ili ne, vrlo često rade
pola radnog vremena. Ovo ženama u Holandiji značajno otežava uspinjanje
na korporativnim lestvicama. Delimično iz ovog razloga, samo par žena
se nalazi u vrhu holandske industrije, a diskusija o tome kako i žene i
muškarci treba da balansiraju život i karijeru, uvek je aktuelna.
O tome kako je biti mama u Holandiji piše nam Ksenija.
Doselila
sam se u Holandiju u šestom mesecu trudnoće. Moj suprug je dobio ponudu
za posao, pa pošto u Beogradu nismo imali sjajne uslove za zajednički
život, odlučili smo se da probamo život u inostranstvu. Za mene je to
značilo još veću promenu nego što sam očekivala. Susret sa Holandijom, a
pre svega sa njenom filozofijom trudnoće, porođaja i nege dece bio je
za mene burno iskustvo. Osam godina i dvoje dece kasnije, mogu da kažem
da kao i svaki sistem, i holandski ima svoje mane i prednosti. Ukratko
bih ga opisala kao – potpuno drugačiji.
Zdravstveni sistem, porođaj i nega
U
Holandiji je zdravstveno osiguranje obavezno za sve stanovnike i plaća
se iz svog džepa. Svaka punoletna osoba je obavezna da mesečno uplaćuje
premiju, izbor osiguravajuće kuće je slobodan, a osnovna cena je oko 90
evra po osobi. Ako bih izabrala moto pristupa trudnoći i porođaju u
Holandiji bilo bi to „samo što prirodnije”. Prvih 12 nedelja nema
pregleda, nema održavanja trudnoće, nikakvih intervencija, kako Bog da. I
kasnije je pristup maksimalno prirodan i neinvazivan. Trudnoću vode
babice, pregledi su jednom mesečno i svode se na razgovor sa trudnicom,
ponekad merenje stomaka krojačkim metrom (kakav su naše bake koristile) i
osluškivanje stomaka stetoskopom. Ultrazvučni pregledi se obave
uglavnom dva puta tokom trudnoće, između 10. i 12. nedelje i ponovo oko
20. nedelje.
Porođaj kod kuće i dalje je tradicija, čak u
pojedinim sredinama pomalo i nametnut, iako na kraju ipak sama trudnica
bira. Interesantno je da osnovni paket osiguranja ne pokriva mogućnost
porođaja u bolnici po želji porodilje, već samo ukoliko postoji
medicinska indikacija. Ukoliko žena želi da se na svoj zahtev porodi u
bolnici, važno je da unapred uzme prošireni paket, kako ne bi morala
sama da snosi troškove porođaja. Zdrava trudnica sa urednom trudnoćom
lekara uglavnom ni ne vidi. Ukoliko dođe do komplikacija, dobija uput za
bolnicu i ginekologa, ali glavna osoba koja prati trudnoću i vodi
porođaj je babica.
U prvoj trudnoći nisam imala izbora,
živeli smo u malom mestu, na oko pola sata od Roterdama, i po principu
poštanskog broja, pripao mi je lokalni zdravstveni centar sa mladom, ali
veoma prijatnom i veselom babicom. Čim sam sredila boravišnu dozvolu i
osiguranje, mogla sam da se registrujem u njenoj ordinaciji i do kraja
trudnoće sam odlazila kod nje na preglede. Bebi se nije žurilo, ali ni
babici, pa smo ušle i u 42. nedelju. Kada je porođaj konačno krenuo,
babica je došla kod nas kući da me pregleda; prošle smo još jednom kroz
razgovor „a da se ti ipak porodiš ovde”, ali ja sam ostala odlučna i
isterala svoju želju da svakako odemo u bolnicu.
Smestili
su me u jednokrevetnu sobu, za standarde u Srbiji veoma dobro
opremljenu i udobnu (iako sam par meseci po porođaju pročitala da je baš
ta bolnica bila izglasana za jednu od najlošijih u Holandiji). Nisam
imala mogućnost da tražim epidural; te 2008. on je po zakonu još uvek
bio isključivo diskreciono pravo ginekologa. Babici su pomagale jedna
medicinska sestra i jedna učenica i svi su bili veoma ljubazni prema
nama. Kada se beba rodila nisu je kupali, odmah je smela da sisa i
zajedno su nas prebacili u sobu za oporavak. Beba je sve vreme bila uz
mene, u svom plastičnom boksu na točkove. Po holandskom običaju
poslužili su nam okrugli dvopek sa roze mrvicama (jer sam rodila
devojčicu) i nakon nekoliko osnovih pregleda, pušteni smo iz bolnice
istog dana, oko 7 i po sati nakon bebinog rođenja. Ovo je standardna
praksa u Holandiji – boravak u bolnici se svodi na minimum, zbog
troškova.
Kada sam drugi put bila trudna, već smo se
preselili u Hag i svesno sam izabrala da trudnoću vodim i porodim se u
bolnici koja važi za jednu od najboljih u Holandiji. Interesovalo me je
koliko će to drugo iskustvo biti drugačije (možda bolje, ili modernije,
bliže ovom koje bih imala u Srbiji?). Ipak, moram da priznam da nije
bilo većih razlika. Jedino što sam zbog brojnih komplikacija ipak stigla
do lekara, čak sam imala i CTG nekoliko puta (jedina od mojih
prijateljica ovde) i lekarka je na kraju odlučila da uradi indukciju.
Ova bolnica je bila mnogo modernija i doteranija od one prve, ali u njoj
su se rodile sve tri holandske princeze pa je taj sprat – porodilište i
neonatologija posebno renoviran i uređen. Kreveti sa sto dugmića,
monitorima za TV i internet, privatna kupatila uz svaki apartman, velike
mogućnosti izbora hrane, posete u bilo koje doba dana. Ovog puta je na
porođaju bio prisutan i lekar, doduše na samom kraju, i pošto sam
izgubila puno krvi, bilo mi je dozvoljeno da provedem još jednu noć u
bolnici. Bebac je sve vreme bio uz mene i bili smo sami u apartmanu.
Posebna
holandska tradicija je „kraamzorg” ili porodiljska nega. Svaka
porodilja ima pravo na korišćenje usluga patronažne sestre koja nedelju
dana dolazi u kuću porodice i obavlja sve poslove vezane za bebu, mamu,
plus kućne poslove koji se direktno njih tiču. Recimo, spremaće majci
hranu, ali ne i ostalim članovima porodice. Praće i peglati veš za bebu i
majku, ali ne i ostali veš koji zatekne. Ove tete, kako sam ih ja
zvala, pruže vrlo vrednu pomoć i podršku porodilji, ne samo oko dojenja,
nege bebe, već i psihički. Meni je veoma prijalo da sa nekim razgovaram
o svemu i svačemu, da mi malo pomogne da se smirim i vratim u svet oko
sebe, jer sam oba puta nakon porođaja imala utisak da sam u nekom
haotičnom tunelu.
Porodiljsko odsustvo, vrtići, pregledi i vakcinacije
U
Holandiji porodiljsko odsustvo traje samo tri meseca. Srećna okolnost
je što je moguće raditi skraćeno radno vreme ili na primer samo 3 radna
dana (naravno, uz odgovarajuće smanjenje plate). Ovu opciju koristi
većina majki i nije retko ni da žene napuste posao dok su deca mala.
Vrtići primaju bebe uzrasta od 10 nedelja do 4. godine, kada se kreće u
osnovnu školu.
Sa ćerkom još uvek nisam radila, pa sam s
njom bila kod kuće skoro dve godine. Sa sinom sam već morala da se
vratim na posao, i uz korišćenje pumpe, uspela sam da ga dojim šest i po
meseci, ali je celo iskustvo bilo veoma naporno, i za mene i za njega.
Vrtići
u Holandiji su privatne ustanove, sa ujednačenim, veoma visokim cenama.
Običaj je da dete ide u vrtić samo onih dana kada majka ide na posao,
recimo tri puta nedeljno. Deo troškova vrtića roditeljima se refundira
kroz povraćaj poreza, ali samo ako su oba roditelja zaposlena. Trošak za
jedno dete iznosi otprilike polovinu plate.
Mi smo sa
vrtićima imali različita iskustva. Sina sam iz prvog vrtića ispisala,
zbog stalnog premeštanja osoblja; za tri meseca je promenio deset
vaspitačica i bili su krajnje opušteni i svojeglavi po pitanju njegove
nege i hranjenja. Recimo, zvala sam ih jednom dok je još bio beba i
pitala da li su mu već dali mleko, na šta je hladan odgovor vaspitačice
bio: „Ne, pa nije još plakao”. U drugom vrtiću je išlo bolje, ali za
svakog ko je odrastao u Srbiji, pristup nezi dece u Holandiji mora da
bude šok. Bebe i deca se puštaju da puze i valjaju po podu i svi nose
cipele sa ulice. Dve vaspitačice gledaju grupu od 12 dece, u vrtićima se
ne služi kuvana hrana (jer se ona jede u 18 sati sa porodicom), tako da
dete provede dan na voću, par sendviča koji se jedu oko podneva i na
nekoliko slanih krekera koji su uzina oko 15.30. Igranje napolju se
podrazumeva svakog dana, sve i ako pada kiša; ruke se peru retko, svi
šetaju slinavi i musavi, ali to se smatra normalnim. Ne volim ni da se
setim koliko sam puta pregladnelo dete pokupila u 18 sati uveče.
Vaspitačica jednog od tih dana značajno naglasila da je taj dan „pojeo
čak 3 parčeta hleba!”.
Deca do 4 godine starosti imaju
pravo na besplatne preglede i vakcinaciju u „konsultacionim biroima”.
Ovde ih prate medicinske sestre i lekari opšte prakse koji daju savete o
ishrani, vaspitanju i nadgledaju roditelje da li pružaju adekvatnu
negu. Ovi biroi su samo za zdravu decu, a u slučaju da je dete bolesno,
ide se kod kućnog, tj. porodičnog lekara opšte prakse. Zdrava deca
tipičnog psihičkog i fizičkog razvoja ne odlaze kod pedijatra.
U
školu se polazi kada dete napuni 4 godine; ne čeka se septembar, već se
deca priključuju prvom razredu tokom cele godine. Prva godina škole
više je slična vrtiću nego školi, ali jednom kada je dete krenulo,
očekuje se da dolazi svakog dana. Kada napuni 5 godina, postaje zakonski
obavezno da pohađa nastavu i pritom nisu dozvoljena na primer putovanja
van školskih raspusta.
Život sa malom decom u Holandiji
Divna
stvar u Holandiji je što se sa decom ide svuda. Normalno je sa malom
bebom izaći na večeru u restoran, recimo. Gradski prevoz je prilagođen
kolicima, svaki toalet ima pultove za presvlačenje, a dojenje na javnom
mestu je normalna pojava. Baka i deda servis je mnogo manje zastupljen
nego u Srbiji, delom jer ljudi često žive daleko od roditelja, ali i
zato što su porodični odnosi Holanđana udaljeniji od onih na koje smo mi
navikli. Oba roditelja su podjednako uključena u živote dece. Često se
vide tate sa decom na biciklu, na plivanju, u „baby gym-u“. Deci se
dozvoljava mnogo više slobode, a očekuje se više samostalnosti u ranom
uzrastu nego u Srbiji. Sa druge strane, smatraju da je dete od 3 i po
godine u pelenama sasvim ok. Samo bez pritiska, bez forsiranja, ponovo
„što prirodnije”.
Druženje i umrežavanje
Pošto sam
ja kao stranac došla u Holandiju, nemam ovde rodbinu, nisam imala još
prijatelje, roditeljstvo je za mene u početku bilo vrlo usamljeno
iskustvo. S godinama sam stekla drugarice, ali prve dve – tri godine su
bile relativno puste u smislu druženja i podrške (osim kada su nam
dolazili roditelji u posetu). Ovde nije običaj da se ćaska sa drugim
mamama u parkiću ili igraonici; svako dolazi zbog sebe. Školski
rođendani se slave po principu – koliko godina puniš, toliko dece možeš
da pozoveš. Za malu decu rođendani se uglavnom slave kod kuće, i
nažalost, normalno je da i bliski drug ili drugarica ne budu pozvani
ukoliko se ne uklapaju u dozvoljeni broj gostiju koji su roditelji
odredili.
Na Fejsbuku ima mnogo grupa za povezivanje sa
drugim mamama, sa različitim ciljevima – razmena saveta, iskustava, i
ono što je veoma popularno – prodaja i razmena dečje polovne garderobe i
igračaka. Kupovina polovnih stvari za decu je jako zastupljena.
Holanđani ne vole da troše previše novca na ovakve stvari, pa će recimo
jedan bicikl, dokle god je u voznom stanju, da promeni i po 3 do 4 mala
vlasnika.
Moja deca jako vole da dođu u Srbiju ili da nama
u goste dođu bake i dede. Istovremeno, vidim da se ovde osećaju kao kod
kuće, jer ovo i jeste njihov dom. Ja mogu da kažem da sam se navikla i
smatram da sam srećna što mogu decu da podižem u uređenom sistemu i
zemlji u kojoj za njih postoji mnogo mogućnosti. Ipak, posebno mi bude
drago i prelepo kada dođemo u Beograd i odvedem ih da se igraju na mom
Tašmajdanu, pa ih onda gnjavim pričom „E, ovako je ovde i mama…”.
Autorka teksta je mama Ksenija Gabrijel