Pred nama prijatno lice, sa krupnim, svetlim očima i predivnim osmehom. Na uglovima usana malo gorčine, jer je život nije baš previše mazio.
Rođena u Zagrebu, a detinjstvo provela u Sisku. Odrastala je uz stariju sestru Senku, kasnije istaknutu pevačicu. Kaže: Senka i Bisera, po meni, dva najlepša imena.
– Moji roditelji su voleli da zapevaju, i to u duetu. Kao Senka i ja – seća se Bisera. – Onda smo se udružili i sve četvoro pevali u horu Radničkog kulturno-umetničkog društva Rafinerije nafte u Sisku. Tata je tamo bio zaposlen.
Tako je muzika postala značajan deo njenog života, kao i scena gde je delila emocije sa publikom. I to, do dana današnjeg.
– Prvo sam se upisala u Srednju ekonomsku školu u Sisku na nagovor roditelja, ali nisam mogla bez muzike – nastavlja Bisera. – Paralelno sam u Srednjoj muzičkoj školi učila violinu, a privatno solo pevanje.
Posle mature, majka je zapošljava u Dekanatu na zagrebačkoj Šalati, da bi imala siguran hleb. Sedam dana je redovno dolazila na posao, a onda, posle jednog “sigurnog” doručka, rekla je zbogom toj sigurnosti. Otišla je u novi život ispunjen muzikom, emocijama, ali i neizvesnošću.
Preselila se kod sestre Senke u Beograd, koja je već ozbiljno plivala muzičkim vodama. Sestre su se družile sa priznatim beogradskim muzičarima. Bisera je vežbala i videla svoju šansu u Nemačkoj. Odlazi da peva u tamošnjim američkim džez klubovima.
– Amerikanci sa vojnom službom u Nemačkoj veoma dobro su se razumeli u muziku – priča Bisera. – Sve su znali, od soula, preko evergrina, do mjuzikla i niko nije mogao da ih prevari. Moje interpretacije su im se dopale, pa su često u zanosu dolazili na scenu, da igraju i pevaju sa mnom.
U Nemačkoj je provela sedam godina, a posle shvatila da joj Beograd mnogo nedostaje. Vraća se u prestonicu, gde joj kreće blistava domaća karijera. Pesma Arsena Dedića “Ne plači”, pa kompozicije Kornelija Kovača, nagrade na festivalima zabavne muzike u Opatiji, Zagrebu, Splitu otvorile su joj širom vrata u svet muzike.
Sa posebnim zadovoljstvom seća se gostovanja legendarne džez pevačice Sare Von u Beogradu. Kada je u klubu Doma omladine čula kako Bisera peva, Sara joj je rekla: “Šta ćeš ti ovde, hajde sa mnom u Ameriku”. Bisera joj se zahvalila i uzvratila pitanjem: “Zašto, kad tamo ima mnogo boljih pevača od mene”. Legendarna Sara je uz gromoglasan smeh odgovorila: “Ali, pobogu, nijedan beli. Beli ljudi u Americi ne umeju da pevaju kao ti”. Bisera je sve to bagatelisala jer nije želela da napusti Beograd, koji joj je do današnjih dana ostao u srcu.
Dok razgovaramo, kaže nam da nema muzike koju ne voli i za koju misli da ne može pevati. Ali, bluz, sa primesama Južne Amerike i Afrike, nekako joj je ostao najbliži srcu.
– Uvek sam pevala ono što osećam, i to je publika uvek prepoznavala – kaže Bisera. – Nikad nisam izigravala zvezdu, niti sam se gurala sa estradnim “zvezdama”. Mada je estrada iz mojih početnih vremena i sadašnja kao nebo i zemlja. Sada je sve prepuno kiča, šunda i neukusa.
Baš kao i nekad sa ocem i majkom i sestrom, i danas ne može bez familije. Čine je, pored Senke, zet Zafir i sestrić Vasil, koga posebno obožava.
Krajem prošle godine u Sava centru je imala koncert sa “Darkvud dabom”, u kojem je i Vasil za klavijaturama. Bio je to alternativni rok. A posebno oduševljenje su izazvali njeni hitovi iz sedamdesetih godina “Milo moje”, “Ručak za dvoje”… Od onda je nastalo nekakvo zatišje i Bisera nam kaže da misli da joj Beograd nije baš pružio onoliko ljubavi koliko ona njemu.
Neće, ipak, da kuka nad svojom sudbinom, ali ne može a da ne prozbori da se u ovoj državi malo daje za kulturu, i to u svim oblastima, a ne samo u muzici. Za bolji položaj kulture u društvu, spremna je da se bori uvek i do kraja. I u tome nikada ne odustaje.
GLUMAČKA KARIJERA
Bisera je, pored pevačke, imala i glumačku karijeru. Doduše, kratku, ali upečatljivu. Kod Srđana Karanovića igrala je u seriji “Grlom u jagode”, kod istog reditelja predstavila se i u filmu “Sjaj u očima”. U tom poznatom filmu otpevala je i naslovnu temu.