pexels.com, Sophie Dale
Ovih dana nam gotovo svakodnevno iskaču liste najlepših plaža koje su
nam manje ili više dostižne, fotografije skrivenih bisera Mediterana,
preporuke za rajska mesta na zemlji do kojih samo malo treba da se
pomučimo da dođemo, ali taj osećaj pred sudarom belog peska i predivnog
tirkiznog mora pamtićemo do kraja života… Ne nasedam više.
Gledam slike, divim se, ali s njih usput čitam i neke druge detalje.
Jer, i ja sam se svojevremeno tako naivno bila upustila u avanturu
otkrivanja jedne od najlepših plaža na svetu i zaista ću taj osećaj
zauvek pamtiti, ali ne samo u pozitivi.
Porto Katsiki je glavna atrakcija Lefkade, jedna od najlepših plaža u
Grčkoj, a nekoliko puta dobila je i titulu najlepše plaže u celoj
Evropi i jedne od najlepših na svetu. Uokvirena belim, strmim liticama,
sa belim kamenčićima koji dodatno naglašavaju boju savršeno plavog mora,
sa ponekim čamcem koji izgleda kao da lebdi u vazduhu… Videli ste
sigurno kako čudesno izgleda, fotografije plaže Porto Katsiki su
verovatno najzastupljenije u katalozima turističkih agencija pred letnju
sezonu. I, zaista, prosto je greh ne otići i videti je ako za letovanje
izaberete Lefkadu.
Zato je to bio prvi i jedini izlet koji sam zacrtala već na startu
letovanja. Do čuvene plaže stiže se brodom ili izuvijanim putevima
Lefkade. Mi smo krenuli motorom iz Nidrija i do tamo nam je trebalo
dobrih sat i po, ako ne i dva, malo smo se usput gubili, ali to je u
redu i očekivano, zato smo i poranili.
Računali smo i na strmi put i milion stepenika do same plaže, Porto
Katsiki – negde sam pročitala da znači zaliv koza, što dovoljno govori o
njenoj pristupačnosti. Ali sve to samo pojačava uzbuđenje, iščekivanje
tog pogleda koji pukne u trenutku i koji svakom nepredviđenom situacijom
u putu postaje još vredniji i ekskluzivniji.
I da, zaista je fantastičan bio tog jutra, kao s najlepših
razglednica. I to bez kafića na plaži iz kojih trešti muzika, bez
suncobrana i ležaljki na iznajmljivanje koje zauzmu celu plažu i
ogromnih brodova koji zauzmu ceo horizont, bez gužve.
“Ovde ćemo dolaziti svaki dan, ne pitam šta košta”, pomislila sam pre
nego što sam se sjurila niz stepenice, spremna da u trku bacim stvari i
uletim u to kristalno more. Sad mi žao što nisam ni ljudsku fotografiju
napravila čim smo stigli, jer se više nismo vraćali na tu rajsku plažu.*
Posle samo sat vremena sam se od avanturistkinje spremne da upamti
svaki detalj ovog blaženstva pretvorila u jedno od onih zanovetala koje
gledamo popreko na plažama ubeđeni da oni i ne znaju da uživaju u onome
što imaju oko sebe. I to na jednoj od najlepših plaža na svetu.
Jesam ja uletela u to kristalno more, ali brzo i izletela – voda je
bila ledena. Čak i meni koja se kupam i u oktobru i uvek hvalim da mi
posle niza godina letovanja na Adi Bojani nijedno more nije hladno.
Pritom, talasi su bili takvi da ne možeš lepo ni da otplivaš da se
zagreješ. Ok, bilo je nestvarno čisto, plavo i prozirno… Više to cenim
nego toplo more, nije mi problem ni da blejim u plićaku.
Onda je sunce krenulo baš da prži. Nismo ni razmišljali o
suncobranima, jer su nam turistički magazini obećali lep prirodan hlad
od stena koje se uzdižu nad plažom. Možda ga i bude u neko doba dana u
neko doba godine, ali tog dana slabo.
Usijali se oni savršeno obli i beli kamenčići, usijala se ja. Pokušaj
skakutanja do peškira neslavno je prošao, jer to više nisu bili prelepo
beli i obli kamenčići, već teško, vrelo kamenje, koje ti svaki korak
čini bolnim.
Da ne dužim, dobar deo dana na plaži provela sam naslonjena na neku
stenu, sklupčana da uhvatim to malo hlada koji je pravila (nesvesna da
sam već izgorela u vodi na podnevnom suncu), i u pozi u kojoj me kamenje
najmanje žulja, a izudarana stopala najmanje bole… Sve vreme
ubeđujući sebe da čak i samo taj pogled vredi svih muka.
Možda je i vredeo, mislim da bih se baš kajala da nisam otišla. Međutim, s druge strane, sad kad gledam, bio je to jedan protraćen dan letovanja – naravno, ako to dugo iščekivano i uvek prekratko letovanje kapiramo kao mnogo plivanja i uživanja u moru, izležavanja na plaži u prirodnom hladu po mogućnosti, udobno uvaljeni u mekani pesak ili šljunak, memorisanja svakog idiličnog momenta i ugađanja sopstvenom telu, koži, umu, u dodiru soli i mirisu mora, potpunom opuštanju na suncu u predvečerje i čudesnim prizorima zalaska… Ja ga bar tako kapiram.
Na Porto Katsiki plaži nismo dočekali zalazak koji sam želela da doživim. Otišli smo u trenutku kad smo shvatili da smo već potrošili svu vodu koju smo poneli i kad mi je totalno pukao film, jer trebalo je sad uzbrdo krenuti uz sve one stepenike… Nisam se fotkala ni u odlasku, a sve te fantastične fotke iz kataloga sada uzimam s rezervom i gomilom dodatnih pitanja.