Avanturizam je sredinom dvadesetog veka kulminirao u ponašanju koje
odvaja sebe ne samo od svih presudnih pitanja egzistencije i njenog
univerzalnog značenja, nego se izdvaja i iz istorije, i čovek lišen
svesti baca se u ono što je baš u tom trenutku aktuelno, u takozvanu
situaciju (egzistencijalizam, situacionizam). Uveren je ako se što više
zatvori od bivstva, njegovo prisustvo u sada biće intenzivnije. To je
najnoviji korak životne strategije avanturiste. Praksa, rutina,
virtuoznost, prisustvo duha, sport, diplomatija, poslovi, politika,
poezija, slikarstvo, muzika samo su područja improvizacije,
provizorijuma, pojačavanja lucidnosti kako bi on uzeo svoj deo iz takve
situacije, odnosno kako bi opljačkao životni sadržaj situacije,
odbacujući bilo kakve ograde i disciplinu, na ovom očajnom stupnju gladi
za životom on svesno stupa u moral insanity. That’s more than dying (D.
Tomas). De Ružmon piše da je to révolte contre l’amour de Dieu et du
prochain – pobuna protiv Boga i protiv ljubavi čoveka. Ne ostaje ništa
drugo do požuda nagog ja. Tačan opis nepristrasno okorelog ponašanja
nalazi se kod Dostojevskog u liku Stavrogina. U ovoj neljubavi slepa
lucidnost se pretvara u ludilo, drhtavo uzbuđenje čoveka koji živi u
permanentnom zločinu nalazi se na nivou genijalnosti; i jadnija,
nedarovitija i bleđa varijanta ovoga ponašanja u hiljadama primera vri
po velegradovima sveta, kao diplomate, umetnici, lekari, novinari,
bankari, vojnici, univerzitetski profesori, sveštenici, ali naročito kao
političari i naučnici, u kojima se celokupna ljudska sudbina pretvara u
egoistički eksperiment, odnosno u izbezumljenu avanturu, morbidan blef
koji se u razularenoj pomami tetura iz jedne situacije u drugu.
Bataj piše da u svakom trenutku života, čak i u patnji postoji neko
neobjašnjivo uživanje, ono „što ni suze ne mogu da dosegnu” (Vordsvort).
Potresno je da se ovo uživanje danas gubi. Njegovo mesto zauzima
naročito sramna glad za životom, i čovek sve manje uživa, više je u
specifičnom uzbuđenju koje je potpuno nebitno i prazno, i više nigde
nema meda života.
- Nema takozvanog objektivnog utvrđivanja činjenica, i
najjednostavnije utvrđivanje činjeničnog stanja ima svoj metafizički
sadržaj. - Svaka izjava je bezuslovno jedan stav nekog duhovnog sistema.
- Duhovni sistem se realizuje kao sistem vlasti.
- Tvrdnje lucidnosti obeležava animozitet pothranjivan protiv srednjovekovnog hrišćanstva.
- Ono što je lucidnost stvorila u prvom redu nije istraživački metod,
nego duhovni sistem koji hoće da postavi temelje apsolutne moći. - Lucidnost prosvetljava sve, izuzev sebe same.
- Pozadina lucidnosti je okultna, i ovo okultno ponašanje pokazuje da
nije načisto sa sopstvenom demonskom prirodom, ne zna da život ne
sređuje, nego ga razara, ne uzdiže, nego ga muči, i ne oslobađa, nego ga
podjarmljuje, i na koncu ga ne hrani, nego eksploatiše. - Materijalizam je duhovni sistem okultne prirode lucidnosti; ako čovek
oduzme materijalizmu da je nastao iz animoziteta pothranjivanog protiv
klerikalizma, i to ga održava, od njega ne ostaje ništa drugo do zbrkana
fikcija. - Lucidnost je po uzoru na srednjovekovnu pseudologiju izgradila sistem
laži, i od svih duhovnih sistema poznatih u istoriji najviše se on
primiče totalnoj laži. - Cilj totalne laži jeste da celokupno čovečanstvo, sve do najmanjeg
elementa njegovog života dovede u zabludu, i da ga pretvori u puko
sredstvo vlasti. - Kao što je u srednjem veku osnova sistema vlasti bila religija, u novom dobu je osnova sistema vlasti nauka.
- Duhovni sistem iskorišćen u interesu prakse vlasti bezuslovno se pretvara u sistem laži.
- Zajednica dovedena u zabludu posredstvom laži dehumanizuje se,
degeneriše, u modernoj varijanti postaje subegzistentno plebejska: usled
prakse vlasti stvorene posredstvom ove lucidnosti nastao je mob
(hinduski: avama, odnosno rulja izvan kasti). - Lucidnost ne razrešava krizu, nego je prouzrokuje.
- Sredinom dvadesetog veka prvi i jedini glavni neprijatelj čovečanstva je ekstremna lucidnost.
Na pitanje kako da čovek razreši evropsku krizu, postoji odgovor.
Od do sada formulisanih mišljenja najozbiljnije je ono K G. Junga,
koji je rekao: teškoćama datim u sadašnjosti čovek će samo u tom slučaju
moći da se suprotstavi ako mu lična organizacija bude bar toliko
savršena kao što je kod lucidnosti.
Defekt lucidnosti jeste što isključuje. Pojačana dnevna muška svest
koja isključuje dete, ženu, mudrost starosti, ali isključuje i spavanje,
san, i isključuje religiju, umetnost i metafiziku. Posledica ovakvih
isključenja može biti samo abnormalnost. Ko želi da prevaziđe lucidnost,
u prvom redu treba da realizuje u sebi najvišu moguću lucidnost, i onda
je dopuniti svim onim što je lucidnost isključila, time samog sebe
učiniti univerzalnim, i utemeljiti se u celovitosti. Samo će tako moći
da se realizuje spavanje, san i posle dnevne budnosti onaj stupanj
svesti koji Vedanta naziva četvrtim (turijam), što je budnost (vidja).
Budnost je sublimirana i univerzalno prosvetljena svest koja je
osetljiva, univerzalna, otvorena i pozitivna, odnosno brahmanizovana
svest čoveka. Budnost nije negativna ni u kojem smeru i odnosu. Sve što
je postalo budno svoga bivstva i što postoji ne može se opozvati ni
ukloniti, to pripada ozbiljnosti igre sveta. Viteza, avanturistu treba
prihvatiti i prosvetliti i uzdići, ne odbiti. Cilj nije veliki
istorijski trijumf, nego prosto, blisko i lako – biti normalan.
Bela Hamvaš
Tisapalkonja, 19. januar 1962.