Stefan se vraća kući kako bi s porodicom proslavio bakin rođendan, i to prvi put nakon smrti majke Nece. Želeći da završi film o majci i da pomogne psu, kog je nehotice povredio, povratak kući označava početak Stefanovog putovanja ka isceljenju nakon gubitka mame. A taj Stefan je glavni glumac, scenarista i reditelj najboljeg filma na 31. Sarajevo film festivalu.
„Reditelj odvažno i znatiželjno prilazi duboko ličnoj temi, i sa svojim saradnicima prepliće elemente fikcije i dokumentarnog izraza u film očaravajuće melanholije i suptilne lepote“, obrazložio je žiri odluku da Srce Sarajeva za najbolji film dodeli ostvarenju „Vetre, pričaj sa mnom“ Stefana Đorđevića.
Svetska premijera filma „Vetre, pričaj sa mnom“, koji je proistekao iz stvarnog životnog iskustva Đorđevića, i u kom, pored autora, igraju članovi njegove najuže porodice, desila se na čuvenom festivalu u Roterdamu, a regionalna na Sarajevo film festivalu. Nagrada Srce Sarajeva za najbolji film nosi posebnu težinu za Stefana Đorđevića, jer je, kako se priseća u razgovoru za Nova.rs, sarajevski festival prvi na kojem je bio:
– Pre 15 godina bio sam u Sarajevu s filmom „Tilva roš“, i bio je to moj prvi filmski festival. Kada smo razgovarali gde bismo voleli da plasiramo film, odmah sam rekao da su to Sarajevo, kao regionalna premijera, i Festival autorskog filma kao beogradska. To su dva festivala koja su mom senzibilitetu najbliža. S obzirom da je svetska premijera bila u Roterdamu početkom godine, ova dva festivala su nam se tada činila dalekim. Ali sve se nekako spontano namestilo, što je divno i presrećan sam zbog Sarajeva.
Pominjete „Tilva roš“ Nikole Ležaića, koji je bio vaš glumački debi na velikom platnu, i ostvarenje koje je ponelo Srce Sarajeva za najbolji film sad već davne 2010. godine…
– Da, i poznajem jako puno mladih ljudi koji vole taj film. To je generacijski film koji je sirov, realističan, a opet poetičan. Lepo ljudi reaguju i danas. Činillo mi se da je prirodan sled okolnosti da film o mojoj majci i porodici, bude moj prvi dugometražni kao reditelja. U „Tilva rošu“ sam, takođe, bio Stefan i kao da sam sebe portretisao, a sada sam opet Stefan, no to se „namestilo“ zbog moje mame.
A uoči starta Sarajeva osvojili ste nagradu za najbolji međunarodni film na festivalu u Meksiku, pre toga i u Italiji.
– Najznačajnije i najlepše mi je kako ljudi reaguju na ovaj film. A nisam mogao da ni da pretpostavim da će publika biti tako otvorena za ovakav film. Bilo da se prikazuje u Sarajevu, Meksiku ili, recimo u Tajvanu, gde je bila premijera pre nekoliko meseci, dakle na potpuno različitim stranama sveta publika s podjednakom snagom reaguje na film. I to je prelepo, pogotovo što smo se moja porodica i ja potpuno ogolili u filmu. Posle projekcija ljudi mi prilaze, jer imaju potrebu da podele sa mnom iskustva, svoje tragične događaje, gubitke. U početku mi to nije bilo nimalo jednostavno, ali to i jeste suština umetnosti. Najlepše je kad je umetnost interaktivna. I dalje, kroz interakciju s publikom, učim još uvek o suočavanju s gubitkom, kako bi trebalo da pričamo o tome, da bi trebalo da budemo otvoreni a ne da držimo stvari u sebi, da ih gutamo i budemo besni.
Film je netipičan za srpsku kinematografiju, intiman je, te koliko je bilo izazovno izgurati ga?
– Najteže mi je bilo kako da pristupim celoj priči, od inicijalne ideje da čitava moja porodica bude u filmu, da budu otvoreni, jer je to bio način suočavanja s bolom zbog gubitka majke koji sam ja odabrao, ne oni. I kroz film i oni su pronašli način da se suoče sa stvarima o kojima ne bi tako otvoreno pričali. Ja se nikada pre nisam bavio pisanjem, iako mi je tata bio pesnik. Ali, ovo što sam napisao je vrlo lično, iskreno i ljudi to prepoznaju. Samo treba da se otvoriš, izložiš sebe i to će svako prepoznati.
Kada ste počeli da beležite bolest majke, a kada shvatili da sve želite da pretočite i u film?
– Spontano je sve bilo. Nisam želeo da beležim bolest majke, već njen život. Glavni okidač je bio način na koji je odabrala da se bori s bolešću – da bude u prirodi, okružena lepim, a ne šumovim i bukom. I to je bilo inspirativno. Sve je u toj prirodi bilo toliko lepo da smo najmanje razmišljali o bolesti. Bio sam obasjan time kako se mama bori sa svime, kako je pozitivna, ima veliku volju za životom i želeo sam to da zabeležim. Dugo sam je fotografisao, i nisam hteo da je snimam u početku. Obično snimanje podrazumeva sprovođenje velikih ideja, a ja to nisam želeo. Samo sam hteo da budem tu, prisutan s njom i da hvatam te male momente fotoaparatom. U jednom trenutku mi je mama rekla da hoće i da je snimam. I nedelju dana smo snimali taj materijal, a fotografisao sam je do samoga kraja, do smrti.
Koliko je prošlo od gubitka majke dok niste skupili hrabrost da počnete stvaranje filma?
– Bio je to proces koji je trajao dosta dugo, nekoliko godina. Ali svi ti delići su pomogli. Kad nam je teško u životu, ne možemo odmah da se otvorimo. Potrebno je praviti male korake jer vam pomažu da prevazilazite stvari koje vas muče i da biste mogli da sagledate sve iz objektivnijeg ugla. Najpre smo brat i ja u Kulturnom centru Beograda imali izložbu fotografija „Dnevnik o mami“. I bilo je puno toplih komentara i utisaka, pa je to bio prvi korak kada sam osetio da mogu da guram dalje. Da nije bilo te izložbe, ne znam da li bih uradio film. To me je ohrabrilo.
U filmu je čitava vaša porodica. Koliko je njima bilo teško da stanu pred kameru i ovaplote gubitak na velikom platnu?
– Nije bilo jednostavno. Ali, kada sam im saopštio ideju, prihvatili su je, jer su svi voleli mamu. A moja mama je radila mnogo teže stvari za sve nas, pa se niko nije premišljao. Kada nekog volite i spremni ste da date sve za tu osobu, jer vam je posvetila život – to je nešto najlepše. Puno smo pričali i nisam snimao ništa od toga. Imali smo nekoliko dana glumačkih proba da bih im dočarao iskustvo koje će doživeti na filmu. I svi su se snažno i otvoreno davali na probama, kao da su odmah znali šta je potrebno da bismo napravili film. I prvi put su u Sarajevu gledali i sebe i mamu na filmu, što je bilo vrlo emotivno iskustvo. A nekako mi je bliže da dajem instrukcije naturščicima nego pravim glumcima. Tako sam i ja rastao, tako je Ležaić s nama radio u filmu „Tilva roš“. Fotografija mi je takođe mnogo pomogla, jer sam slikao sve, od ulice, do porodice. I najpre sam svoju porodicu fotografisao. Bilo je komplikovano kada smo snimali s puno ljudi u jednom kadru, ali ja sam uporan, tako da smo izgurali.
„Vetre, pričaj sa mnom“ izdvaja i fotografija…
– Imao sam sreću da radim sa Markom Brdarom koji je, po meni, jedan od najtalentovanijih direktora fotografije u regionu. Snimao je „Sigurno mjesto“, film koji se takođe bavi suočavanjem s gubitkom. I u svim filmovima koje je Marko radio osetio sam emotivnu i vizuelnu zrelost i snagu, a studirao kameru. Jako sam zahvalan što je prihvatio da radi film, ali tek kad je upoznao moga deku. Do tada se nećkao, ali kada ga je upoznao njih dvojica su postali najbolji prijatelji.
Kada ste prvi put pogledali film kakva su osećanja prevladala?
– Film sam mnogo puta gledao u montaži. Ali, prilikom svake nove verzije u montaži, trebalo mi je dve do tri nedelje da se „ohladim“ kako bih mogao objektivno da sagledam stvari. I dalje je sve to intenzivno za mene. I dalje reagujem na film kao neko ko je unutra, dotiče me i ne gledam ga često na projekcijama jer me emotivno „odradi“. Gledao sam ga na svetskoj premijeri i od tada, do Sarajeva, nisam. Posle filma obično imamo razgovore i treba biti sabran i koncentrisan.
A da li je film, na kraju, pomogao u suočavanju sa smrću i gubitkom majke?
– Apsolutno jeste. Ali to je komplikovan proces. Jako je važno da smo otvoreni prema svemu i da komuniciramo. I desilo se nešto lepo i za mene i moju porodicu – naši odnosi su postali mnogo bliži, intimniji, snažniji.
I jeste li poslušali mamin savet da treba čuti vetar, pričati s njim?
– Mama, pričajući o vetru, poručuje da je važno komunicirati sa sobom. Ako ne čuješ sebe, nećeš čuti ništa drugo. Trebalo bi da se zaustavimo da čujemo sebe, naročito kada osetimo da nas nešto stiska, umesto što smo konstantno u nekoj kolotečini i stalno mislimo da nešto moramo, negde jurimo. Moderno vreme svodi se na to da samo želimo da negde stignemo, nešto postignemo, da dotaknemo neke kapitalističke visine i time potpuno izgubimo kontakt sa samim sobom. I naravno da ćemo se razboleti u čitavom tom procesu jer ne brinemo o svom umu i telu. A to je najvažnije.
Pomenuli ste kako biste voleli da se beogradska premijera desi na Festivalu autorskog filma. No, zbog društveno-političke situacije mnogi festivali su otkazani ili odloženi?
– Jedino što me zanima u ovom trenutku jeste da li će biti normalnog života. Godinama unazad politika nam se uplela u živote. Ja ne moram da znam ko su svi ministri u vladi, ali došlo je do toga da smo svi „uključeni“ u politiku. I to je poražavajuće. Navešću jedan primer – iako je skejt scena u Srbiji mala, zapravo kao da ne postoji, pre dve godine je neki skejt park otvorila tadašnja premijerka. Dakle, politika je počela da se upliće u supkulturu. Poražavajuće je da čovek više ne može da nađe prostora za sebe, već mu se politika konstantno meša u život. Narod je ustao, jer ne može više da živi normalno u ovoj zemlji. Pa obrazovanje i zdravstvo su u poražavajućem stanju. Moja mama nije htela da se leči u bolnici, jer tamo ne postupaju ljudski. Bilo joj je mnogo važnije da bude u okruženju u kom će osetiti snagu i lepotu života. I ljudskost. A kad je o kulturi reč, ako pogledamo kako se prema njoj ophodimo izgleda da nam nije toliko važna. Svi kažu: Što bih gledao teške teme, ako živim težak život. I onda gledamo kriminalce ili neke gluposti koje nikog ne dotiču. Uz takve teme jedino raste kapital. Važno je da se bavimo sobom, da budemo otvoreni, jer ako ne širimo svoje znanje ne možemo se oplemeniti. Toliko ima lepih stvari u kulturi u našoj zemlji, ali za to nema prostora. Ali, narod koji je ustao postao je zajednica, te se nadam se da će i za kulturu biti prostora u budućnosti.