Roman „Forward”, autora Slobodana Vladušića, (reč koju čitamo na tasterima kućnih plejera, rekordera ili kamera i označava premotavanje unapred) prati tri faze eksperimenta u kome je glavni „pokusni kunić” lik izvesnog Bože (Rakića) Govedine. U prvom delu, njegov glas preuzima kamera, čipom povezana sa ljudskim „nosačem”; u drugom delu glavni lik je osposobljen da preuzme ulogu naratora budući da je ponovo očovečen i oslobođen kamere, dok je treći deo zapravo krnji dijalog kome glavni lik prisustvuje ali ne progovara i ova završnica predstavlja potencijalno, ali ne i konačno razrešenje romana.
Bliska budućnost u kojoj se odigrava potraga za ubicom izvesnog tv-voditelja inicira ishitrene zaključke da je roman uokviren krimi i SF žanrom. Oba žanrovska predloška su, međutim, varka koja treba da održi budnom pažnju čitalaca ne bi li je, u konačnom skoru, usmerila ka onom bitnijem sloju romana: priči o konstituisanju jednog novog društva čijem praskozorju upravo i sami prisustvujemo, a izmeštanje radnje romana u blisku budućnost pojačava premise današnjice kao kroz uveličavajuće staklo.
Pod maskom reality show potrage za zločincem, kroz naratorsko oko humanizovane kamere, roman simulira dokumentarnost i validnost kazanog/viđenog u onoj meri u kojoj i sama tv forma reality emisija predstavlja montiranu, virtuelnu i potpuno iskrivljenu stvarnost. Vremensko i toponimsko pomeranje „reality romana” iz naše zemlje u blisku budućnost Rumunije nedvosmisleno ukazuje na paradigmu o današnjoj Srbiji, mada i šira poređenja nisu isključena. Reč je o atmosferi „postistorijskog” i posthumanističkog društva u kome toponimi nisu presudni, već opšti utisak o nastupajućem vremenu u kome se imperativi jednog reality-show (veselo-zabavno) preokreću u svoju suprotnost (groteskno-isprazno), obesmišljavajući podjednako zločin i smrt, tragediju i sreću, etiku i emociju. „Skupa produkcija za jeftine ljude”, reći će na jednom mestu Vladušić, ironizujući gotovo svaki segment romana, koristeći se iskustvima televizijskih emisija gde je „slika” (a u romanu je to oko kamere) datost kojoj se pre svega besvesno, a potom i bezrezervno veruje i koja dopušta da se bez komentara naporedo nahode (jukstaponiraju) nespojive stvari: voditeljkin smeh u prisustvu smrti, brendirana kultura, čovek kome svest preuzima kamera.
Oksimoronski monstrumi poput tvorevina zločin-smeh, Nike-univerzitet itd. proizvode forsiranu ironiju koja tokom romana varira od duhovitosti do sarkazma i postaje dominantna poetička ravan, podignuta do granica izdržljivosti čitalaca stavljenih u predapokaliptičnu, distopijsku atmosferu sveta u kome se dramatične pojave posmatraju kroz varljivo „olakšanu” vizuru medijskih slika, marketinga ili žanrovskih obrazaca.
„Forward” je, pre svega, roman koji pripoveda sa povlašćenih pozicija znanja, promišljenih uvida i moćnog baratanja jezikom. Sveprisutni autorski stav suverenog pripovedača brižljivo gradi slojeve pripovedanja koji posredno nude onoliko koliko je čitalac spreman da prihvati, što ovo štivo u velikoj meri čini prezasićenim do granica hermetičnosti. I dok je prvi deo nabijen humorom, pronicljivim asocijacijama, vešto vođenim dijalozima, u drugom delu roman bitno usporava opterećen digresijama (pa i viškom teksta), da bi se u poslednjem delu, kao blicem, osvetlile nove dimenzije štiva koje bi se u tom trenutku moglo iščitavati iznova, u novom svetlu. Sveprisutna ironija u velikoj meri ublažava pretencioznost pomenutih tema i metoda čije prethodnike sagledavamo u pinčonovskim teorijama zavere, Ejmisovoj postapokaliptičnoj atmosferi „Londonskih polja”, profesorskoj književnosti Umberta Eka ili Uelbekovoj distopiji, „Mogućnost ostrva”. Dobro uočeni apsurdi današnjice, narativno skeniranje medijsko-tehnicističko-futirističkog globalnog neba kao rešeta, rupama izbušenog humaniodnog Zemljinog omotača, zatim sveža i neobična ideja da se roman kompoziciono i tematski sačini kao reality-show, i sve to upakovano u jezičko-stilski perfektno izglancane stranice kakvim ne obiluje domaća proza u celini, zaokružuje „Forward” u daleko izazovnije štivo od onoga što se trenutno domaćem čitaocu nudi.
Tekst je preuzet iz Politike