– Već skoro dva meseca sam u kontaktu sa Andželinom Žoli. Ona je preko mojih agenata tražila da stupi u kontakt sa mnom, a oni su joj rekli da ja ne snimam filmove o ratu u bivšoj Jugoslaviji, što je istina. Nisam prihvatio ni kada su mi nudili jednu od glavnih uloga sa Džinom Hekmanom. Odbio sam iz jednostavnog razloga što su to sve uglavnom bili loši scenariji, jednosmerni, jednoznačni…
Sa crno-belom slikom onoga što se ovde dešavalo i Srbima kao jedinim krivcima?
– Da. Kada je čula zbog čega sam odbio, Andželina me je pozvala telefonom i zamolila me samo da pročitam scenario. Tekst je sjajan! To je ljubavna priča o jednom mladom Srbinu i muslimanki koji su se ugledali i zagledali jedno u drugo nekoliko večeri pre početka rata u Bosni. Tako počinje film, a onda sledi suludi rat. Radnja prati ratna zbivanja u kojima ta mala muslimanka završava u srpskom logoru, a taj mladić je na neki način spasava. Među njima se javlja jedna strasna, ali nemoguća ljubav.
Andželina je sama pisala scenario, zar ne?
– Da, sama je napisala dramu nakon što je čula istinitu priču u kojoj je ona njegova zarobljenica, a u stvari se vole i strasni su ljubavnici. Ta ogromna ljubav, ljubav do groba, ima neke elemente antičke tragedije. Nisu istinite priče da je film antisrpski. Juče mi je Andželina poslala mejl u kom je napisala da zna koliko je to bolna tema na ovom podneblju. Takođe nisu istinite ni priče da je bilo sa kim ovde kod nas razgovarala o produkciji.
Ni sa Željkom Mitrovićem i Filipom Gajićem?
– Ne, Andželina ni sa kim nije razgovarala o produkciji i to je važno da se zna. Prvi put je sada u Sarajevu razgovarala sa Harisom Silajdžićem i Željkom Komšićem u vezi sa tim da neke scene snima u Sarajevu, pošto će sve ostale raditi u Budimpešti.
Kakav je vaš lik?
– Igram oca glavnog junaka, srpskog patriotu. To je jako dobar karakter. On jeste nacionalista, pravi nacionalista, uvereni. Ali nije negativac. Priča o njemu je vrlo kompleksna. To je čovek koji nosi traume iz Drugog svetskog rata, u kom mu je pobijena familija. Nosi u sebi gorčinu i iz te gorčine ima takav stav i nacionalista je. Mi znamo da u ratu u bivšoj Jugoslaviji takvih situacija i takvih ljudi ima na svim stranama. Ovaj film se, dakle, bavi fantastičnom ljubavnom pričom i to je ono što je važno.
Poznajete li Andželinu odranije?
– Nikada je nisam sreo, ali znamo jedno za drugo preko Vanese Redgrejv koja mi je puno pričala o Andželini. Mnogo mi je važno kad vidim da uspešan čovek, kakav je ona, ima i tako divnu i humanitarnu misiju u svom životu da pomaže ljudima širom sveta.
Snimanje sa sinom Danilom
Publika na Letnjoj pozornici na Tvrđavi u Nišu izglasala je da se za najboljeg glumca treće večeri Filmskih susreta u Nišu proglasi Rade Šerbedžija, koji je u filmu svog sina Danila Šerbedžije „Sedamdeset i dva dana“ odigrao sjajnu ulogu.
Film su nazvali po istoimenoj narodnoj pesmi koju su i u filmu, ali i posle snimanja, za svoju dušu, pevali Rade Šerbedžija, Bogdan Diklić, Mira Banjac… Priča prati ličku porodicu koja živi od američke penzije deda Đurđa koju prima njegova udovica. Problemi nastaju kada baba umre, a familija ostaje bez prebijene pare.
– Kada sam pre nekoliko godina dobio scenario od Danila, koji je tada studirao u Ohaju, beskrajno sam se smejao. Znao sam da će film biti odličan, ali nisam znao da ću ja u njemu dobiti ulogu (smeh). Nas dvojica od ranog detinjstva imamo prijateljski odnos. Oduvek sam se ponašao prema Danilu kao prema zrelom i opasnom čoveku. On mene i ne zove tata već Šerbedžija! Saradnja sa njim kao rediteljem mi je jedna od najboljih u životu. Nas dvojica imamo sličan ukus i stav prema filmu, umetnosti, politici, životu… – priča Rade Šerbedžija.