Alice In Wonderland (2009)
Režija: Tim Barton
Uloge: Džoni Dep, En Hatavej, Helen Bonam Karter
Distribucija: Taramaunt
Nikad mi ta Alisa ništa nije značila, uostalom jel’ ima neki dečak kojem jeste? Slično je i sa ”Čarobnjakom iz Oza”, ni za to nisam mario u detinjstvu. E sad, znam da se ne sme ovako o klasicima, ali moji klasici su bili ”Bufalo Bil i Indijanci”, ”Teksas u plamenu”, ”Rat za čokoladu” i slične stvari. Koga je još briga za devojčicu koja je upala u rupu jureći za zecom, a onda odsanjala ”kao” neke opasne zverke i srela par kraljica/veštica. Ma hajde.
No, s druge strane, ovu novu Alisu priredio je Tim Barton, tako da sam mogao da budem poprilično siguran da njegova Alisa neće imati blage veze sa romanom Luisa Kerola iz 1865. godine. Barton je makar poznat kao autor koji se ne drži slepo literarnog predloška, već mu je on 
više kao neka polazišna tačka za dalju razradu. Sve to je, ipak, bacalo novo svetlo na ovaj odlazak u bioskop jer je jasno bilo da će, iako i nisam neki fanatični obožavalac Bartonovih maštarija, ovo ponovo biti pravi vizuelni spektakl i da će biti uvrnuto, možda i strašno, u svakom slučaju zanimljivo. Tu je bio zatim kao mamac i Džoni Dep u svom sedmom (!?) filmu sa Bartonom, a i trejler i plakati su izgledali prilično fenomenalno.
Uspeo sam, dakle, da se malo primirim i na kraju relativno razdragano i raspoloženo krenuo na projekciju. O J. i ne treba trošiti reči, ona je bila super raspoložena za ”Alisu u zemlji čuda”. Usput, u kolima, smislio sam da iskoristim dete da me uvede u film:
”Dobro, ti si to, ako se ne varam, čitala, jel da?”
”Imala sam je za lektiru u drugom razredu”, dobacila je nezainteresovano sa zadnjeg sedišta.
”Okej, ali to nije odgovor,” rekao sam, ”jel se sećaš bilo čega iz romana?”
”Pa ponečega, zeca i šeširdžije se sećam, onako”, priznala je na kraju.
”Dobro, idemo onda zajedno da otkrijemo šta je to beše Alisa tražila u svetu u kojem životinje govore”, završio sam sa unakrsnim ispitivanjem.
I dobro, pomenuti likovi su bili na mestu, ali nešto nam i nije bilo najjasnije. Alisa, naime, zaista pada u rupčagu, zaista sreće i zeca i kraljice, ali nas dvoje kao da smo zurili u nešto što ipak nismo nikada pročitali u literarnom nonsensu od originalnog romana.
Za početak, Alisa nema 10 godina i uopšte nije devojčica, već zgodna cura zrela za udaju. Njeni roditelji to i pokušavaju, ali bežeći od namenjenoj joj mladoženje, ova Alisa upada u rupu i stiže do mesta na kojem će ponovo sresti prijatelje iz prve posete ovom svetu. Dakle više nešto kao nastavak prave ”Alise u zemlji čuda” nego adaptacija Kerolovog romana. Anyway, ona se ničega ne seća, a ni žitelji zemlje čuda nisu najsigurniji da li je ovo ona Alisa koja ih je već posećivala. Svejedno, ona stiže da potpuno poremeti poredak stvari u ovoj bizarnoj zemlji i da se ozbiljno zameri crvenoj kraljici i njenoj sviti. Ima Alisa, ipak, i prijatelje, pre svega ludog šeširdžiju (J: ”vidi kako je ovde Ludi šeširdžija dobar, za razliku od onog iz Betmena”. Vrlo sam ponosan bio na ovu opservaciju.), zeca i mnoga druga stvorenja. Naravno, posle dosta peripetija, crvena kraljica je poražena, živela bela i tako dalje.
I kakav je bilans na kraju? J. mi nije dala nimalo prostora i pre nego što sam i mogao da beknem, ona je rekla da je njoj ovo genijalno. Tim rečima. I bez potpitanja, krenula je bujica: ”Prvo, ja kada bih i otišla u tu zemlju, ja se nikada ne bih vratila. Mislim, volela bih da si i ti sa mnom tamo, ali da imam takve roditelje kao Alisa, nikad ne bih želela da se vratim. Zamisli, njeni su hteli da je udaju za onog groznog tipa, pa kako to može uopšte? Drugo, likovi su fenomenalni, i mačka i pas izgledaju fenomenalno, ali meni je najbolji zec, sav je onako kao zbunjen i simpatičan. I ostali su super, i blizanci i bla bla bla…
Okej, tu sad mogu samo da završim. Ipak, moram da napišem nešto što njoj nisam rekao – malo je bilo i dosadno, malo se i dremnulo, a i beli zec je prilično psihodeličan. Barton je razočarao sa premalo jeze i horora, ali je zato ponovo oduševio svojim vizuelnim stilom – dakle prava Bartonovština, ali malo mlitava. Glavata Helen Bonam Karter, crvena kraljica, definitivno je najsenzacionalnija pojava u ovom filmu, superiorna u odnosu na Depa i ostale, bizarnija i od Tvidldama i Tvidldija, maštovitija od bilo kog CGI efekta. Dobro, istina je, bitno drugačije danas gledam i čitam onu Alisu iz XIX veka, ali Bartonova iz XXI kao da nije ni dovoljno moderna, a ni približno tako sumanuta kao ona Kerolova antropomorfna ludorija. Ko bi rekao da je i tako nešto moguće?
Ali, pa da, sad tek vidim, Barton je ovo za Dizni radio! Sad je konačno sve jasnije.
J: *****
Ja: ***1/2
Preuzeto sa www.mondo.rs