Kontinuiran san je savremena navika, a ne evoluciona konstanta, što bi moglo da objasni zašto se mnogi ljudi i dalje bude u tri ujutru i pitaju da li nešto nije u redu. Možda pomaže da znate da je ta navika duboko ukorenjena u nama, piše RTS.
Veći deo ljudske istorije osmočasovni neprekidan san nije bio uobičajen. Umesto toga, ljudi su obično spavali u dva dela tokom noći, često nazvana prvi i drugi san.
Svaki od ovih ciklusa sna trajao je nekoliko sati, a razdvajao ih je period budnosti od sat ili više, usred noći. Istorijski zapisi iz Evrope, Afrike, Azije i drugih delova sveta opisuju kako su, nakon mraka, porodice rano odlazile u krevet, zatim se oko ponoći budile na izvesno vreme, pre nego što bi se ponovo uspavale do zore.
Podela noći na dva dela verovatno je menjala doživljaj vremena. Tihi interval davao je noći jasnu sredinu, što je moglo da skrati zimske večeri i učini ih lakšim za podnošenje.
Ponoćni interval nije bio „mrtvo vreme“, to je bilo primećeno vreme, koje je oblikovalo način na koji se doživljavaju duge noći.
Neki su ustajali da obave poslove, kao što je potpaljivanje vatre ili provera stoke. Drugi bi ostajali u krevetu da se mole ili razmišljaju o snovima koje su upravo sanjali. Pisma i dnevnici iz predpoljoprivrednih i predindustrijskih perioda pominju da su ljudi tih tihih sati čitali, pisali ili čak tiho provodili vreme sa porodicom ili komšijama. Mnogi parovi koristili su ovaj ponoćni period budnosti za intimnost.
Literatura još od antičkih vremena, uključujući grčkog pesnika Homera i rimskog pesnika Vergilija, sadrži osvrte na „čas koji okončava prvi san“, što ukazuje na to koliko je dvofazni san bio uobičajen.
Kako smo izgubili „drugi san“
Nestanak drugog sna dogodio se u poslednja dva veka usled dubokih društvenih promena.
Veštačko osvetljenje je jedan od razloga. U 1700-im i 1800-im godinama, najpre uljane lampe, zatim gasne lampe, a na kraju i električna svetla, počela su da pretvaraju noć u korisno vreme za budnost. Umesto da idu u krevet nedugo nakon zalaska sunca, ljudi su počeli da ostaju budni duže u večernjim satima pod svetlom lampi.
Biološki, jako svetlo noću takođe je pomerilo naš unutrašnji sat (cirkadijalni ritam) i učinilo da telo manje teži buđenju nakon nekoliko sati sna. Vreme izlaganja svetlu je važno. Obično „sobno“ svetlo pred spavanje potiskuje i odlaže melatonin, što pomera početak sna na kasnije.
Industrijska revolucija transformisala je ne samo način na koji su ljudi radili, već i način na koji su spavali. Radno vreme fabrika podsticalo je jedan, jedinstveni blok sna. Do početka 20. veka, ideja o osam neprekinutih sati sna zamenila je vekovima star ritam dvofaznog spavanja.
U višenedeljnim studijama sna koje simuliraju duge zimske noći u mraku, bez satova i bez večernjeg svetla, ljudi u laboratorijskim uslovima često završe tako što usvoje dvofazni san sa mirnim periodom budnosti.
Studija iz 2017. godine o poljoprivrednoj zajednici na Madagaskaru bez električne energije otkrila je da ljudi i dalje uglavnom spavaju u dva segmenta, budeći se oko ponoći.
Duge, tamne zime
Svetlost podešava naš unutrašnji sat i utiče na to koliko brzo osećamo da vreme prolazi. Kada ti signali oslabe, kao zimi ili pod veštačkim osvetljenjem, mi se „odlažemo“ i gubimo u vremenu.
Zimi, kasnije i slabije jutarnje svetlo otežava usklađivanje cirkadijalnog ritma. Jutarnja svetlost je posebno važna za regulisanje cirkadijalnih ritmova jer sadrži više plave svetlosti, koja je najefikasnija talasna dužina za podsticanje proizvodnje kortizola i potiskivanje melatonina.
U laboratorijama za izolaciju od vremena i u studijama u pećinama, ljudi su živeli nedeljama bez prirodne svetlosti ili satova, ili čak u potpunoj tami. Mnogi su u tim studijama izgubili pojam o proteku dana, što pokazuje koliko se lako vreme „razlije“ bez svetlosnih signala.
Slična iskrivljenja dešavaju se u polarnoj zimi, gde odsustvo izlaska i zalaska sunca može učiniti da vreme deluje kao da je „odloženo“. Ljudi koji žive u visokim geografskim širinama i dugogodišnji stanovnici sa stabilnim rutіnama često se bolje prilagođavaju polarnim ciklusima svetla od kratkoročnih posetilaca, ali to varira od populacije do populacije i od konteksta do konteksta.
Stanovnici se bolje prilagođavaju kada zajednica deli redovan dnevni raspored, na primer. Studija iz 1993. o islandskoj populaciji i njihovim potomcima koji su emigrirali u Kanadu pokazala je neuobičajeno niske stope sezonskog afektivnog poremećaja tokom zime. Studija je ukazivala da genetika može pomoći ovoj populaciji da se nosi sa dugom arktičkom zimom.
Istraživanje Laboratorije za ekološku vremensku kogniciju na Univerzitetu Kil pokazuje koliko je snažna veza između svetla, raspoloženja i doživljaja vremena.
Zajedno sa svojim kolegama, predavač na Univerzitetu Kil Daren Rouds je u ambijentu virtuelne realnosti uskladio scene iz Ujedinjenog Kraljevstva i Švedske po ambijentu, signalima svetla i dnevnom vremenu.
Učesnici su gledali šest snimaka od po oko dva minuta. Procenili su da su dvominutni intervali trajali duže u večernjim ili tamnijim scenama u poređenju sa dnevnim ili svetlijim scenama. Efekat je bio najjači kod učesnika koji su prijavili slabo raspoloženje.
Novi pogled na nesanicu
Stručnjaci za spavanje ističu da su kratka buđenja normalna, i često se javljaju pri prelasku iz jedne faze sna u drugu, uključujući i blizu REM faze, koja je povezana sa živopisnim snovima. Važno je kako reagujemo.
Mozgovni doživljaj trajanja je „elastičan“ – anksioznost, dosada ili slabo svetlo obično čine da vreme sporije prolazi, dok angažovanost i smirenost mogu „skratiti“ osećaj trajanja. Bez onog intervala kada biste ustali, nešto radili ili porazgovarali sa partnerom, buđenje u tri ujutru često čini da vreme deluje sporo. U tom kontekstu pažnja se usmerava na vreme, pa minute koje prolaze mogu izgledati duže.
Kognitivno-bihevioralna terapija za nesanicu (KBT-I) savetuje ljudima da napuste krevet nakon otprilike 20 minuta budnosti, da se bave tihom aktivnošću pri prigušenom svetlu, kao što je čitanje, i da se vrate u krevet kada postanu pospani.
Stručnjaci za san takođe predlažu da se sat okrene ili prekrije i da se odustane od merenja vremena kad imate problem sa spavanjem. Mirno prihvatanje budnosti, udruženo sa razumevanjem kako naš um doživljava vreme, možda je najpouzdaniji način da se ponovo utone u san.