Sarajevska grupa Skroz sviraće 17. jula na Jelen OK Festu koji se održava na Tjentištu – NP Sutjeska. Bend Skroz nastao je sredinom devedesetih, a muzičari su bili dio ekipe iz Zabranjenog pušenja i Top liste nadrealista. Skroz je na domaću scenu donio originalan zvuk, nadahnut muzičkim pravcem grandž, koji je bio popularan devedesetih godina. Objavili su tri studijska albuma, a pjesme sa kojima su stekli širu popularnost su “Srušio sam stan” i “Sve sam jači”. Više o muzičkim počecima i karijeri grupe Skroz saznali smo u razgovoru sa Adnanom Šaran, autorom i pjevačem ovoga benda.
Ove godine ste na Jelen OK Festu. Da li ste ranije bili na ovom festivalu i kakva su vaša saznanja o njemu?
Ovo nam je prvi put da nastupamo na Jelen OK Festu. Čuo sam sve najbolje – prvo, zato što je na Tjentištu, a ta mi je destinacija jako draga, posebno zbog spomenika iz Drugog svjetskog rata. Biće mi baš drago otići do spomenika Savi Kovačeviću. Radujemo se nastupu i jedva čekamo da osjetimo tu atmosferu koju su nam mnoge kolege hvalile.
Šta za vas znači Tjentište, s obzirom na njegovu istorijsku važnost?
Mislim da se tamo odvijala peta ofanziva, i da je jako puno ljudi izgubilo živote. Kao što sam već rekao – među njima je bio i Savo Kovačević. To su stvari koje treba poštovati i ne zaboraviti.
Skroz ne svira baš često. Zašto je to tako?
Za vrijeme korone, kad smo svi bili primorani da pauziramo, došle su neke nove ideje. Tada smo fokus prebacili na snimanje dokumentarca i koncerta sa simfonijskim orkestrom u saradnji sa BHRT-om. Mislim da je to bio jedan od rijetkih koncerata tog vremena, sa ograničenim brojem ljudi u studiju A. Nakon toga smo počeli raditi na novim pjesmama i odlučili da sve to objednimo – stare singlove i nove pjesme – u jedan novi album. Imali smo i sporadične nastupe tokom tog perioda, ali smo svjesno usporili dok ne završimo album.
Hoćete li se više aktivirati nakon Jelen OK Festa – i u pogledu svirki, i autorskog rada?
Plan je da budemo aktivniji u cijeloj regiji. Prvo želimo završiti te nove pjesme do kraja godine, a onda se maksimalno posvetiti svirkama. Naravno, to sve ne ide bez tima – menadžmenta i saradnika – ali mislim da smo na dobrom putu da se sve to posloži kako treba. Kad to zaživi, biće nas više i svuda.
O grupi Skroz je nedavno snimljen dokumentarac. Koliko je autentičan? Ima li tu nešto što ste sakrili od javnosti?
Nismo ništa krili. Mi smo, što kažu, “javna tajna” – sve se zna o nama, i bilo bi glupo nešto muljati. Još sam i u godinama kad ne priliči lagat. Sve što se imalo reći, reklo se. Možda čak i previše za ovu malu sredinu. Nedavno sam ponovo gledao film i baš sam bio ponosan kako je to ispalo. Producenti su rekli da imamo materijala za četiri filma, pa smo se zezali da snimimo serijal. Film je, usput rečeno, dostupan na YouTubeu – neka ljudi ukucaju “Skroz Sarajevo”, pa nek’ pogledaju i koncert sa simfonijskim orkestrom. Veliko hvala Omaru Kuštiću, koji je sve to inicirao i pomogao da se realizuje i ostalima koji su bili dio ove priče.
Da li ste zadovoljni svojom muzičkom karijerom? Mislite li da ste mogli više dati ovoj sceni?
Dao sam koliko sam mogao, i još se trudim. Snimili smo tri albuma i sedam singlova, i zadovoljan sam – posebno kad se sjetim iz kakvog smo minusa krenuli. Vjerujem da još nisam rekao sve što imam.
Koliko je zapravo težak život muzičara u BiH? Čega se sve morate odreći da biste uspjeli?
Težak je život fizičkog radnika, pa možda nemam pravo kukat. Ali, realno – sistem kod nas nije baš najbolje uređen da štiti muzičare. U poređenju s kolegama iz regije, a da ne pričamo o svijetu, nama je svakako teže.
Koliko je tvoj brat Dino uticao na tebe kao autora?
Ma on se fur'o na Bruce Leeja i kung fu, nije me mogao na to navući. Ali jednog ljeta je došao s mora i pokazao mi kako zna svirat jednu pjesmu s tri akorda. To mi je bilo super i vjerovatno me tu negdje i “zarazio”. On je išao u umjetničku školu i donosio dosta dobre muzike, pa smo slušali sve zajedno. Mislim da smo mi u stvari međusobno uticali jedan na drugog.
Skroz je nastao u nezgodno vrijeme. Šta vas je držalo da se uopšte bavite muzikom početkom devedesetih?
Držalo nas je to što smo morali izbaciti iz sebe sve ono što nas je tištilo. Bili smo dio ekipe koja je svirala za dijasporu – nastupali smo sa Top listom nadrealista, Zabranjenim pušenjem i Elvisom J. Kurtovićem. Ja sam tada bio pjevač kod Elvisa i radio kao tonac. Kad se sve to završilo, skontao sam da imam i ja šta da kažem. Onda sam okupio ekipu iz Pušenja, snimili smo prvi album – i eto, ostalo je istorija.
Svoj prvi album ste snimili u Holandiji. Kako je došlo do toga? Koliko je Sula iz Pušenja pomogao?
Sula je došao kod mene i rekao da ima neke opcije u Zagrebu. Otišli smo, ali tada je tamo sve bilo u znaku tehna i diska – a to nije bio naš fazon. Predložio sam da idemo kod Elvisovog rođaka Zlaje Hadžića u Holandiju, koji je radio sa Nine Inch Nails i sličnim bendovima. Za tri dana smo sve snimili, ali Zlaja je tek tada skontao da mi nemamo ni marke da ga platimo. Ja sam ga tješio: “Ništa ne brini, kad se vratimo u Sarajevo, platićemo tvom starom.” I tako je i bilo. Nastavili smo saradnju i na drugom albumu.
Mnogo bendova iz devedesetih više ne postoji. Kako vidiš stanje na sceni danas – u BiH i posebno u Sarajevu?
Iskreno – stagnira. Nekad je bilo puno više prilika za mlade bendove, raznih manifestacija kao što je pokojni Čičak organizovao. Danas toga skoro da nema. Kad si mlad, najvažnije ti je da sviraš, popiješ nešto, upoznaš neku curu – bez velikih ambicija. A iz toga su se ranije rađale ideje, bendovi, priče. Sad je to sve nekako prigušeno, pod jorganom. Vjerujem da ima mladih bendova koji žele da se pokažu i kažu nešto, ali nemaju gdje.
Planovi grupe Skroz? Kad vas možemo očekivati u Banjaluci, i kad si zadnji put bio tamo?
Volio bih već sutra! Banjaluka mi je predrag grad. Svirali smo tamo nekoliko puta i svaki put je bilo super. Nadam se da se uskoro opet vidimo. Čim nas neko zovne – dolazimo. Viva Banjaluka!
Šta bi poručio čitaocima BUKA magazina?
Ostanite ono što jeste. Ne dajte da vas ponese komercijala. Radite ono što volite i nastavite biti glas razuma. Veliki pozdrav svim čitateljima BUKA magazina!