Boris komentariše kako je sala, doduše najveća, praznjikava što u svima budi sumnju u kvalitet i atraktivnost filma jer naviknuti smo da ono domaće ne vredi. Ono malo manje domaće (ili malo više, kako za koga), ono preko Drine često i vredi. Ovo ovde domaće ne. Da li zbog lupe kojom ga gledamo ili njegove zjapeće praznine? Priznajem da provincijski umanjujemo provinciju, ali i provincija je do sada ostavljala značenje provincije u samo jednom nepohvalnom značenju.
Prvi deo prikazanog gledasmo uzbuđujući se na poznate nam fotografije grada, oskudni sleng i uočljivu atmosferu. Potom utihnu puckanje rukama, uzdasi, osmesi, polušapati i nestadoše početne reakcije gledališta spremnog da se nasmeje iskrama humorne svakodnevnice u vidu bulažnjenja sa noćnih izlazaka, dnevnog gluvarenja, obedovanja večite sarme večito neodrasle dece sa večito dosadnom mamom koja posle zadrema hrkajući iako tvrdi da gleda film. Zvukovi u velikoj sali izgubili su se u kolajućem polumraku preovlađujuće crne boje. Nisu nam pomogli ni glumci sa velikog ekrana groteskno palivši grobljanske sveće radi romantike na inicijativu devojke dok se balkansko momče ubrzo cimalo gore-dole upinjući se u jecajuću nju, a njene plačne jecaje ne znam da li čuje i ona sama jer ipak se lepršava dolepršala do zdravog, maljavog balkanca u tridesetima. Njegova kamera je realistično osvedočila romantičnu scenu mada nije po njenom ukusu, tj. nije kao u onim filmskim romansama koje upija kući dok mama zavaljene glave fijuče. Ono što je sledilo bilo je još tragičnije pokazujući koliko beše i ono što je prethodilo.
Do konca ćutke odgledasmo smioni poduhvat razotkrivanja preko platna banjalučke svakodnevnice zašećerene jakim šećerom ispraznog noćnog života, izgubljenih generacija odveć šifrovanih momaka upravljenih na sveže meso devojaka iz nadolazećih generacija, očigledno već nepovratno izgubljenih. U toj antičkoj tragediji na savremenoj pozornici tragizam smrdi u svakoj izlišnoj reči (ma, samo opušteno, širi pozitivu…), bahatom, vulgarnom ponašanju (kupujem čipke iz Voga, vozam se taksijem a od brata žicam kintu), ukorenjenom društvenom mehanizmu isprepletenosti uvezane vanpravnim vezama (half mi je karika u policiji). Iz tih lešinarskih veza i odnosa vaspostavlja se junak tragičar nevrednovanog rada. Preuzimajući stvar u svoje ruke on potvrđuje da smo izašli iz civilizacijskih okvira jer legitimnim se čini starozavetni princip osvete. Njegov akt pljačke i slučajni pucanj u moralnu nakazu propraćeni su odobravanjem publike. Surovost i krvoproliće necivilizacije poznati su nam, ne samo iz istorijskih čitanki, već i iz obitavanja u našem okružju.
Okružju bez institucija, bez pravnog regulisanja odnosa, bez zdravih vrednosti. Anarhičnom okružju namerno nemušto potpisanih anarhista. Okružju iz 32. decembra kojim je ovaj grad napokon priznao svoje crno sivilo u obliku šarene laže upisujući priznatom i prikazanom istinom sebe u gradove.
Iz tišine velike sale nespretno smo izašli. Lidija se žalila da u svemu vidi 32. decembar kog nema više pred očima uvaljenim u foteljske stolice, ali ga ima čim se napusti Palas. Odmah iza ugla, čak i pre. Ja sam izjavio da mi je muka i smestio je u želudac i stomak sartrovski je ne rastakujući. Zaželio sam samo koka kolu jer uobražavam da ona to smiruje. Lidiji i Borisu je isto muka i ozbiljno razmišljaju da pošalju mlađu braće i sestre u bioskop.
Ispušili smo cigare na mahove mlatarajući njima ponavljajući zapažanja. Zapitali smo se jesmo li to pogođeni jer je priča možda suviše lokalistički nastrojena? I da jeste, nismo marili. Glumačka izvedba nam deluje uglavnom autentično (meni je neodoljiva odlična Nataša Ivančević, Lidiji se sviđa izvedba Slobodana Perišića) jer na videlo iznosi tkivo koje i sami gradimo. Dim je i dalje vijugao, a muka je utrobu još prevrtala.
Svako je otišao u svoju noć rvajući se sa svojim 32. decembrom. Ne kazasmo, ali u muci nam se krije i neobjavljena provincijska žeđ za sličnim odgovorom ovog grada na sebe samog. Negde pred odlazak spomenuli smo kako mi nismo to iz filma (mladalačka bajalica), ali to nas dodiruje svaki dan. Katkad se i sudarimo s tim. Koliko mi onda nismo to?
Bez potrebe za patvorenim krajem, ali ne mogu da se ne pitam da li ovaj veliki filmski iskorak, sa onom fizičkom mukom, znači ono što zovu katarza? Ili je to samo mali, još neznatni pogled u opačinu duha i tela Banjaluke zahvaljujući značaju i vrednosti zagrabljenog iskoraka iz gliba.
Neka svako patetično i hrabro uzvikne: 32. decembar. Hoću još!