Nije tajna da su se nekada instituti za mentalno zdravlje pridržavali nekih veoma uznemiravajućih praksi i da su ozbiljne promene morale da se naprave.
Poznati Rozenhanov eksperiment iz XX veka pokazao je da lekari nisu bili u stanju da razlikuju zdravu od osobe sa mentalnim poremećajima, dokazujući da su mnogi zdravi pojedinci provodili dane zaključani u psihijatrijskim ustanovama.
Pre toga, u XIX veku, pionirka ženskog novinarstva Elizabet Džejn Kokran, poznatija kao Neli Blaj – po kojoj je urađen lik Lane Vinters u drugoj sezoni serije American Horror Story – istražila je i iznela na svetlost dana strahovite uslove u jednoj psihijatrijskoj bolnici. Neli je pristala da izvrši tajni zadatak za list New York World, sa ciljem da istraži užasne uslove u Ustanovi za mentalno zdravlje na ostrvu Ruzvelt – nekadašnje ostrvo Blekvel u Njujorku. Ona je kasnije objavila svoje iskustvo u knjizi “Deset dana u ludnici”.
Ni Neli ni njen urednik nisu znali kako će Neli uopšte da uđe u ovu ustanovu, a ono što ju je najviše brinulo je kako će izaći. Ona je provodila dane ispred ogledala vežbajući “lude” izraze lica, čak je prestala i da se kupa. Kada je bila sigurna u svoju ulogu, Neli se registrovala u Privremenom domu za žene pod imenom Neli Broun i tako otpočela svoje istraživanje.
Neli nikada pre toga nije imala kontakt sa mentalno obolelim osobama, pa joj je najteži zadatak bio da ubedi komisiju svojom glumom. Međutim, nije dugo trebalo da komisija pošalje Neli u ustanovu na ostrvo Ruzvelt. Ona se u svojoj knjizi priseća tog trenutka kada je zakoračila u zgradu i kada joj je jedna od pacijentkinja prišla i rekla: “Ludilo se ne vidi na tvom licu”.
Ona je u ovoj ustanovi za ljude koji pate od mentalnih bolesti provela deset dana, a ono čemu je prisustvovala ostavilo ju je u šoku. Iako je ušla unutra potpuno zdrava, nakon izlaska ostala je uznemirena i užasnuta. U knjizi je opisala sve grozne načine na koje su pacijenti mučeni.
Pacijenti su bili stalno ostavljani na hladnoći. Drhtali su i prosjačili za dodatnu odeću koja im nikada nije bila dodeljena. Osoblje je tuklo žene ukoliko ne bi poštovale naređenja koja su im data. Neli takođe napominje da nisu preduzimane nikakve mere za zaštitu tih žena. U slučaju požara, pacijenti bi goreli u svojim sobama, pošto niko ne bi došao da ih pusti napolje. Pacijenti označeni kao opasni, nisu dobijali odgovarajući tretman ili lečenje, umesto toga bili su vezani konopcima.
Takođe, Neli je napomenula kako je hrana za pacijente bila očajna. Dobijali su hladan čaj i hleb sa maslacem koji je bio nejestiv. Jednom je čak u svojoj hrani pronašla pauka. Najgora stvar bila je ta što su pacijenti bili primorani da jedu tu hranu, jer drugu nisu imali.
Neli u knjizi opisuje kako je bila prisiljena da odeću skida pred drugim ženama, a potom da se okupa u izuzetno hladnoj vodi. “Moji zubi su cvokotali, udovi su mi se tresli, a koža mi je postala plava od ledene vode. Dobila sam, jednu za drugom, tri kante ledeno hladne vode prosute na moju glavu. Osećala sam se kao da se davim dok su me vukli, gurali i tresli”.
Pacijenti su takođe bili primorani da sede na klupama od šest do osam ujutru i to bez pomicanja i razgovora. Nije im bilo dozvoljeno da čitaju, ili da pišu.
Ubrzo nakon izlaska iz ove ustanove, Neli je objavila knjigu u kojoj detaljno opisuje sva mučenja koja je preživela unutra. Knjiga je brzo postala pravi hit i rezultirala je istragom sa velikom porotom. Neli je napisala da su ovakvi uslovi mogli dovesti do toga da svaka zdrava osoba brzo mentalno oboli.
U knjizi Neli još piše: “Zadovoljna sam jer znam da će se o nesrećnim ljudima sada bolje starati zbog mog rada”.
National Geographic