Njegov roman Junak našeg doba od ogromnog je značaja za rusku, ali i svetsku, književnost. U njemu Ljermontov daje sliku Pečorina, prvog ruskog suvišnog čoveka i daje osnove za razvoj psihološkog romana. Prvenstveno je pisao pesme i poeme. Bio je poznat i kao pesnik Kavkaza, a upravo na Kavkaz ga je proterao ruski car Nikolaj I Pavlovič, i to, ni manje ni više, nego zbog pesme o Puškinu.
- Ima ljudi kod kojih je i očaj smešan.
- O, taštino! Ti polugo, kojom je Arhimed hteo da digne zemaljsku kuglu!
- Ponekad ja sebe prezirem… Ne prezirem li druge zbog toga? Postao sam
nesposoban za plemenite pobude; plašim se da ne ispadnem smešan u
svojim očima; drugi bi na mom mestu ponudio knjeginici son coeur et sa fortune,
ali reč ženidba ima nad mnom neku magičnu moć; ma koliko vatreno voleo
neku ženu, ako mi samo nečim nagovesti da treba s njom da se oženim –
zbogom ljubavi! Moje srce se pretvara u kamen i ništa ga više ne može
zagrejati. Osim ove, ja sam spreman na sve žrtve; dvadeset puta ću svoj
život, čak i čast staviti na kocku, ali svoju slobodu neću prodati.
Zašto je tako cenim? Šta imam od nje? Za šta se ja to spremam? Šta
očekujem od budućnosti? Zaista ništa. To je nekakav urođeni strah,
neobjašnjivo predosećanje… Jer ima ljudi koji se nagonski boje pauka,
bubašvaba, miševa. - Da budeš nekome razlog bola ili radosti, a da nemaš na to nikakva
posebna prava – nije li to najslađa hrana našeg ponosa? A što je zapravo
sreća? Zasićen ponos. - Strasti nisu drugo nego ideje u prvom svom razvitku; one su svojina
mladog srca i glup je onaj ko misli da će one celoga života njime
vladati. Mnoge mirne reke počinju bučnim slapovima, a nijedna ne skače i
ne peni se iz samog mora. - Moja ljubav nikome nije donela sreće zato što ja ništa nisam
žrtvovao za one koje sam voleo. Voleo sam radi sebe, radi svog ličnog
zadovoljstva. Zadovoljavao sam samo čudnu potrebu srca pohlepno gutajući
tuđa osećanja, tuđu nežnost, tuđe radosti i patnje i nikad se nisam
mogao nasititi. Tako onaj kojega mori glad iznemogao zaspi i vidi pred
sobom obilna jela i penušava vina, on sa zanosom guta vazdušne darove
svoje uobrazilje i čini mu se da je lakše; ali čim se probudi, sna
nestaje… Ostaje dvostruka glad i očajanje. - Urođena mi je strast da se nečemu protivim; celi je moj život samo niz žalosnih i neuspelih protivljenja srcu ili razumu.
- Nema ništa paradoksalnijeg od ženskog razuma: žene je teško uveriti u
nešto, treba ih dovesti dotle da se same uvere. Dokazi kojim one nište
svoje predrasude vrlo su originalni; da bi se naučila njihova
dijalektika, treba naopako okrenuti sva naučna školska pravila logike. - Nema ženskog pogleda što ga ja ne bih zaboravio gledajući zupčaste
gore, obasjane južnim suncem, gledajući plavo nebo ili slušajući šum
potoka, što pada s hridine na hridinu. - Ne, ja te tako vatreno ne ljubim,
Ljepota tvoja ne blista za mene:
U tebi svoje prošle patnje ljubim
I mlade svoje dane izgubljene.
- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -