I to čini svako divlje stanište na planeti, kao što je Amazonska prašuma koju čujete u pozadini. U stvari, umerene i tropske prašume stvaraju treperav životinjski orkestar, trenutno i organizovano izražavanje insekata, gmizavaca, vodozemaca, ptica i sisara. Svako zvučno okruženje divljeg staništa ima jedinstvene karakteristike, koje sadrže neverovatnu količinu informacija i neke od njih želim da podelim sa vama danas.
Zvučno okruženje ima tri osnovna izvora. Prvi izvor je geofonija ili ne-biološki zvuk koji se javlja u datom staništu, kao što je vetar među drvećem, voda u potoku, talasi duž morske obale, kretanje Zemlje. Drugi izvor je biofonija. Biofoniju čine svi zvuci koje proizvode organizmi u datom staništu istovremeno i na istom mestu. Treći izvor čine svi zvuci koje proizvode ljudi i to se zove antrofonija. Neki od tih zvukova su kontrolisani, kao što je muzika, pozorište, ali većina je haotična i nepovezana i to zovemo bukom.
Nekada sam smatrao zvuke divljine za beznačajni artefakt. Jednostavno su postojali, ali bez nekog značaja. Međutim, nisam bio u pravu. Iz susreta sa zvucima shvatio sam da njihovo pažljivo slušanje pruža neprocenjivo oruđe pomoću kojeg možemo proceniti zdravstveno stanje staništa kroz čitav spektar života.
Kada sam počeo da snimam krajem ‘60-ih godina, tipične metode snimanja su bile ograničene na delimično snimanje određenih vrsta, u početku uglavnom ptica, a kasnije i sisara i vodozemaca. Za mene to je ličilo na pokušaj da razumem veličanstvenost Betovenove Pete simfonije izdvajanjem samo jedne violine iz konteksta orkestra i slušanjem samo tog dela. Na sreću, sve više institucija primenjuje sveobuhvatnije metode od onih koje smo ja i nekoliko mojih kolega uveli u sferu ekologije zvučnog okruženja.
Kada sam pre četiri decenije počeo snimanje mogao sam snimati deset sati za jedan sat korisnog materijala, dovoljno dobrog za album ili filmsku muziku ili muzejsku postavku. Sada, zbog globalnog zagrevanja, manjka resursa i ljudske buke, među mnogim drugim faktorima, snimanje iste stvari može potrajati i do 1000 sati pa i više. Punih 50 posto moje arhive potiče iz staništa tako korenito izmenjenih, da su ili potpuno tiha ili se više ne mogu čuti u originalnoj formi.
Uobičajen način za procenu staništa bio je vizuelno prebrojavanje određene vrste i brojanje pojedinaca unutar vrste na datom području. Upoređujući podatke koji povezuju gustinu i raznolikost onoga što čujemo, mogu da dođem do preciznijeg rezultata. Želim da vam pokažem nekoliko primera koji ilustruju otvorene mogućnosti, uranjanjem u ovaj univerzum.
Ovo je dolina Linkoln. Ona je na tri i po sata vožnje, istočno od San Franciska, u planinama Sijera Nevade, na visini od oko 2000 metara i već mnogo godina snimam tamo. 1988., jedna drvna kompanija je ubeđivala lokalno stanovništvo da na okolinu neće nikako uticati nova metoda koju su isprobavali, i koju su nazvali “selektivna seča”, mestimična seča drveća, umesto seče na celom području. Uz dozvolu za snimanje pre i posle radova, postavio sam opremu i snimio veliki broj jutarnjih horova po strogom protokolu i kalibrisanom snimanju jer sam hteo zaista dobru osnovu. Ovo je jedan primer spektrograma. Spektrogram je grafička ilustracija zvuka proteklo vreme je s leva na desno preko stranice – u ovom slučaju predstavljeno je 15 sekundi – a frekvencija je od dna ka vrhu stranice, od najniže frekvencije do najviše. Vidite da je profil talasa predstavljen na donjoj trećini ili polovini stranice, dok su ptice, koje su nekad bile na toj poljani, predstavljene gore. Bilo ih je mnogo. Ovo je Linkoln Medou pre selektivne seče.
Posle godinu dana sam se vratio i koristeći iste protokole i snimajući pod istim uslovima snimio sam nekoliko primera istih jutarnjih horova i evo šta imamo. Ovo je posle selektivne seče. Profil talasa je takođe predstavljen u donjoj trećini stranice, ali vidite šta nedostaje u gornje dve trećine.
Sada ćete čuti detlića.
Vraćao sam se u dolinu Linkoln petnaest puta u poslednjih 25 godina i mogu vam reći da biofonija, gustina i raznolikost te biofonije, ni približno nije onakva kakva je bila pre radova. Ali evo slike doline posle seče i vidite, iz perspektive fotoaparata ili ljudskog oka, kao da nijedan prutić ili drvo ne nedostaju, što potvrđuje tvrdnju kompanije da nema uticaja na okolinu. Međutim, naše uši govore drugačije.
Mladi studenti me uvek pitaju šta govore ove životinje, a ja zaista nemam pojma. Ali mogu vam reći da one izražavaju sebe. Razumemo li mi to ili ne, to je već druga priča. Šetao sam obalom na Aljasci i naišao sam na lokvu od plime, ispunjenu kolonijom morskih sasa, divnih mašina za uništavanje hrane koje su rođaci koralima i meduzama. Zbog znatiželje da čujem da li proizvode zvuk, spustio sam hidrofon, podvodni mikrofon presvučen gumom, niz deo gde su usta i stvorenje je odmah počelo da uvlači mikrofon u svoj stomak, a pipci su pretraživali površinu u potrazi za nečim hranljivim. Odmah ćete čuti statičke zvuke, vrlo duboke. (Statički zvuci) Ali pazite sad. Pošto nije našla ništa za jelo – (Trubeći zvuk) (Smeh) Mislim da se ovaj izraz razume na svakom jeziku. (Smeh)
Završetkom ciklusa razmnožavanja žaba krastača u Velikom basenu zakopava se do metar dubine ispod tvrdog pustinjskog tla na američkom Zapadu, gde može ostati i više sezona dok se ponovo ne steknu uslovi za njeno ponovno pojavljivanje. Kada u proleće ima dovoljno vlage u tlu, žabe će se dokopati površine i okupljati se u velikom broju oko ovih velikih, prolećnih bara. Oglašavaju se u horu koji je apsolutno sinhronizovan. Ovo čine iz dva razloga. Prvi je takmičarski, jer traže sebi parove, a drugi razlog je saradnja jer ako se sinhronizovano oglašavaju, stvoriće poteškoću predatorima kao što su kojoti, lisice i sove, koje bi izdvojile pojedinca za obrok. Ovako izgleda spektrogram žabljeg hora kada je sve u redu.
Jezero Mono je istočno od Nacionalnog parka Jousemiti u Kaliforniji i omiljeno je stanište ovim žabama, kao i pilotima avijacije SAD, koji treniraju borbene letelice brzinom koja prelazi 1100 kilometara na čas, na visini od samo nekoliko stotina metara iznad površine basena Mono, vrlo brzo, vrlo nisko i vrlo glasno. Antropofonija, buka koja potiče od ljudi, čak iako je šest i po kilometara od bare sa žabama koje ste malopre čuli, prikrila je zvuk žabljeg hora. Vidite na ovom spektrogramu da je polovina energije sa prvog spekrtograma nestala sa vrha spektrograma i postoje pauze u pevanju na dve i po, četiri i po i na šest i po sekundi, a zvuk mlaznjaka prikazan je žutom bojom na samom dnu stranice.
Posle preleta žabama je trebalo punih 45 minuta da se ponovo sinhronizuju, a za to vreme, pod sjajem punog meseca, gledali smo kako dva kojota i velika rogata sova nailaze, da bi zgrabili nekoliko žaba. Dobra je vest, da se stanište malo oporavilo i proredili su se letovi, pa se populacija žaba, koja je ‘80-ih i početkom ‘90-ih bila u smanjenju prilično povratila.
Hteo bih da završim izlaganje pričom koju je ispričao jedan dabar. Veoma je tužna priča, ali zaista ilustruje kako životinje umeju ponekad da pokažu osećanja, što je veoma kontroverzna tema među starijim biolozima. Jedan moj kolega je snimao na američkom Srednjem Zapadu, oko ovog jezera koje se formiralo možda pre 16 000 godina, krajem poslednjeg ledenog doba. Ono se delom formiralo i uz pomoć dabrove brane na jednom kraju, koji je držao ceo ekosistem zajedno u veoma nežnoj ravnoteži. Jednog popodneva dok je moj prijatelj snimao, iznenada i niotkuda su se pojavila dva lovočuvara, koji su bez nekog vidljivog razloga otišli do dabrove brane, ubacili štapić dinamita i razneli branu, ubivši ženku i mladunce. Užasnut, moj kolega je zastao da sabere misli i da snimi šta god može, tokom ostatka dana i te večeri snimio je izuzetan događaj: usamljeni mužjak dabra plivao je u sporim krugovima, neutešno plačući za izgubljenim partnerom i potomstvom. Ovo je verovatno najtužniji zvuk koji sam ikada čuo od bilo kog bića, ljudskog ili nekog drugog.
No, dobro.
Postoji mnogo aspekata za praćenje zvukovnog okruženja među njima su i načini na koji su nas životinje učile da igramo i pevamo, ali to ću sačuvati za neki drug put. Saznali ste kako biofonija pomaže da razjasnimo naše razumevanje sveta prirode. Čuli ste uticaj smanjivanja resursa, buke koju prizvode ljudi i uništavanje staništa. I dok nauka o zaštiti okoline pokušava da razume svet pomoću onoga što vidi, potpunije razumevanje možemo dobiti iz onoga što čujemo. Biofonija i geofonija su karakteristični zvuci sveta prirode i dok ih slušamo, podareni smo osećajem za mesto, a to je istinita priča o svetu u kojem živimo. U jednoj sekundi zvuk nam otkriva više informacija, iz mnogo perspektiva, od merljivih podataka do kulturnog nadahnuća. Vizuelno snimanje posredno uokviruje ograničenu frontalnu perspektivu nekog datog prostornog konteksta, dok zvuk proširuje taj opseg za 360 stepeni i potpuno nas obuhvata. Ako slika vredi hiljadu reči, onda zvuk vredi hiljadu slika. Uši nam govore da se šapat svakog lista ili stvorenja obraća prirodnom izvoru naših života, koji zaista može posedovati tajnu ljubavi prema svim stvarima, naročito prema ljudskom rodu, a poslednje reči prepuštam jaguaru iz Amazona.
Tekst je preuzet sa TED-a