Prvima govore da su posvećeni demokratiji, vladavini prava, toleranciji i regionalnoj saradnji, da su svesni nezavisnosti Kosova, ali da o tome ne smeju javno da pisnu jer će nacionalisti doći na vlast. Zbog te neozbiljnosti, a i poslovične nesposobnosti srpske diplomatije, nemačka kancelarka je morala usred Beograda da izvuče uši celom državnom vrhu Srbije, a o toplom zecu koji je predsednika sačekao u Njujorku, od sramote niko ne sme da progovori ni reč…
Rusima govore da su duboko posvećeni „vekovnom slovenskom pravoslavnom bratstvu“, da nikada neće odustati od kosovskog mita, da bi im još dva NIS-a poklonili… Ruski hazjain zaboravlja onaj kredit od milijarde nečega, nema vremena da ih lično kažnjava, već to prepušta svom beogradskom diplomatskom predstavniku tanušnog glasa, plitke pameti i duboke čaše.
Jedini dokaz da je Kosovo i dalje deo Srbije jeste to što „politička elita Srbije“ govori iste laži i Srbima sa Kosova i ostalim građanima naše prelepe, napaćene otadžbine. Očigledna obeležja državnosti nazivaju novim, izmišljenim, nepostojećim izrazima. Granični prelaz, sa koga su nebrojeno puta vraćeni ministri i sekretari, nazivaju administrativnim. Administrativni prelaz – šta je to, ko tu prelazi – administracija, referenti i sekretarice? Pristaju na carinski pečat na kome piše „Carina Kosova“ , likujući nad samoproglašenim uspehom da je to statusno neutralno rešenje jer se na pominje Republika Kosovo. Kako ne postoje opštinske, regionalne i pokrajinske carine, već samo državne, očigledno je da su i time priznali kosovsku nezavisnost.
Tadićev novi „spoljnopolitički dečak“, sa 15 minuta diplomatskog i dva minuta pregovaračkog iskustva ubeđuje nas, retorikom naučenom za nekoliko časova na večernjem kursu političke izuzetnosti, da i dalje žanjemo diplomatske pobede. Kaže da nisu sve članice EU priznale Kosovo, što znači da ga nije priznala Unija, pa nam to niko neće postaviti kao uslov za pridruženje. Ne shvata, jer su i njega mentori slagali, da će svaka država koja je priznala nezavisno Kosovo tražiti od Srbije da to isto učini, jer ih na to obavezuju njihovi zakoni i odluke koje su donele njihove vlade i parlamenti. Naravno, Evropljani danas o tome ne govore glasno jer sumnjaju da će Srbija ikada ispuniti sve prethodne uslove. A šta bi i mogli da pomisle o državi koja je lider korupcije u regionu, a i šire, u kojoj se obična građevinska dozvola čeka pola decenije, u kojoj se važne, hitne odluke Ustavnog suda ne objavljuju mesecima, o vlasti koja ne može da proda ni zlatnu koku – Telekom.
„Ni Kosovo, ni EU“ – to je stvarna, tajna strategija naše pokvarene političke elite. Za Kosovo ih baš briga, a Evropske unije se plaše kao đavo krsta jer u uređenoj evropskoj Srbiji za njih ima mesta možda u zatvoru, možda na psihijatrijskoj klinici, a sigurno na smetlištu istorije. Mislim ovde i na vlast i na opoziciju, na ceo srpski politički karusel koji radi na starom principu Kurte i Murte. Ipak, nisu samo pokvareni nego su i glupi jer su svojim praznim obećanjima i demagoškim igrarijama preuzeli od Miloševića deo odgovornosti za gubitak Kosova.
Ono što se tamo dešava poslednjih nedelja je političko, ali i moralno dno. Zajedno sa Tačijem, besmisleni konflikt na Jarinju i Brnjaku podigli su na nivo usijanja. Neispunivši nijedno obećanje koje su dali svojim biračima, suočeni s nedostatkom pravih investicija, ogromnom nezaposlenošću, kolosalnim budžetskim deficitom, ponovnim masovnim odlaskom mladih i obrazovanih i svojim ostalim rezultatima, odlučili su se za oživljavanje stare, proverene teme ovdašnjeg izbornog folklora – odbrane Kosova!
Izjavama da vlast podržava barikade i da su one „osnovna činjenica“ odbrane Kosova, permanentnim baljezganjima o nekakvim crvenim linijama, bez osnovne i izlazne strategije, povlađivanjem lokalnim kmetovima da „oni, na terenu, najbolje znaju šta je najbolje za njih, za Srbiju“ postali su pokrovitelji direktnog sukoba lokalnih Srba sa onima koje je zvanični Beograd do letos zvao svojim partnerima, bezmalo prijateljima. I sve to samo zbog skorih izbora, samo zbog puke vlasti. Dno!
P.S. Svima koji su na sutrašnji dan, pre jedanaest godina, učestvovali u stvaranju uslova za bolju budućnost Srbije i onima koji su u proteklim godinama na tome iskreno radili, čestitam godišnjicu petooktobarskih događaja. One koji su razočarani u dostignuća 5. oktobra pozivam da se u osami, pred ogledalom, zapitaju šta su oni u protekloj deceniji stvarno uradili da ti rezultati budu bolji.
Tekst preuzet iz Danasa