Okitili smo se sa još malo zlata zahvaljujući našim odbojkašicama koje su pobedom nad Nemicama postale evropske prvakinje. Borile su se svim snagama protiv sportistkinja koje je dovoljno videti pa da se shvati o kakvim gromadama je tu reč. Protivnice su delovale sigurno, da ne pričamo o nemačkom duhu pri zajedničkoj misiji.
U toku igre koja je varirala od superiornog nadmetanja do promašaja i grešaka zbog kojih se gubi koncentracija, kada su Nemice bile nadmoćne i time sigurnije u sebe, naš selektor je bodrio devojke, obraćajući im se kao da su muškarci: Joco, samo napred (upućeno Jovani Brakočević), Nikola, šta smo se dogovorili (Jeleni Nikolić). Iako su, kao žene, pokazale dovoljno snage, lucidnosti, spretnosti potrebne ovom sportu, čest je slučaj u našoj kulturi da se roditelj pokroviteljski i nežno obraća ženskom detetu sa „sine” dok je nezabeležen primer suprotno, da se sin, ponos i dika porodice, oslovi sa „kćeri”. Možda je, preimenovavši ih u muškarce, selektor Terzić želeo da pokrene fizičku snagu i izdržljivost svojstvenu ovom polu ali sumnjam da bi se naši rukometaši, takođe sjajni i sa zlatnim medaljama, obodrili da ih je neko sokolio sa „Brankice, ti to možeš” ili „Vladanka, ne daj se”.
No najvažnije od svega jesu pobeda i prvo mesto zbog kojih su se devojke vidno radovale. Timski sport, kakav je odbojka, u kojem važi divno pravilo „jedan za sve a svi za jednog”, zbog jakog zajedništva ublažava gorak osećaj poraza, ali isto tako, zbog ujedinjenih snaga i strategije povezane „kamernim sviranjem”, izuzetno uvećava osećaj uspeha. Bile su ponosne dok se na tronu svirala naša himna, i mi sa njima, jer se uspesima naših sportista i umetnika polako ispravlja imidž Srbije kao postojbine „loših momaka”. Ne samo da imamo zlatne momke već, eto, pokazujemo da imamo i zlatne devojke.
U isto vreme, druga ponosna manifestacija morala je da bude otkazana jer je policija posumnjala u mogućnost da zauzda razjarene homofobične i agresivne protivnike, kojima bi „parada ponosa” poslužila samo kao šlagvort za bestijalna razbijanja i povređivanja. Nisam sigurna zašto se ova parada poziva na ponos, ali shvatam da pripadnici od društva i javnog mnjenja prokažene seksualne orijentacije žele da prošetaju gradom i na taj način se javno obračunaju sa stidom koji im je svakodnevno nametnut i diskriminacijom koja ih svrstava u građane drugog reda.
Ova parada ima protivnike više među muškarcima koji, napadajući gej populaciju, žele da se pre svega dopadnu muškarcima ali sam čula i kletve iz ženskih usta, sve zarad brige oko očuvanja tradicije i porodičnog blagostanja. To da mi gledaju deca! Ipak, svako dete, dok mu roditelji spavaju dubokim snom posle dirindženja, može bez cenzure, jednostavnim pritiskom na dugme daljinskog da se uključi u porno-program gde trojica razuzdanih veselnika ispijaju pivo nad golom ženom koja se uvija i stenje. Tata, tata, šta rade ove čike i teta? Slave maturu, sine. Ali vicevi nam služe da bismo nekako uspeli da progutamo poveću pilulu pornografskog srama u kojem je pre svega žena, jer je muškarčevo zadovoljstvo vidljivo i ne može da se odglumi, ponižena i oskrnavljena, sa zaista dobrim izgledima da radoznalom mališi dočara lepotu ljubavi, braka i porodične idile.
Majkama i očevima, grupama za očuvanje nacionalnih svetinja, koje bdiju nad našom savešću ni na pamet ne pada da se zbog ovoga pobune i transparentima zaštite porodicu, koja se svakim danom cepa po šavovima pre nego što se čestito i sastavila.
Licemerno javno mnjenje, večiti nosilac okoštalih stavova i banalnih stereotipa daleko ispod promišljanja autentičnog pojedinca, nameće stid prema homoseksualnosti ali zato ne razvija stid prema ratu. Nikad mi neće biti jasno da majka neguje dete, drhti nad njim sve dok ne poraste, budi se na svaki njegov kašalj, a onda ga ponosno pošalje u rat. Ali mi je potpuno jasno da današnja porodica bez jasnih i čvrstih moralnih načela stvara i „vaspitava” nasilnike s kapuljačama i štanglama, koji bi se opet rado obrušili na tuđe glave i beogradske izloge. Uostalom, članovi gej populacije rođeni su u takozvanim seksualno normalnim porodicama. Neka nas ne čudi što homoseksualni partneri traže da im se dozvoli usvajanje dece. Možda će za decu imati više ljubavi i strpljenja od mame koja se na roditeljskom sastanku, gde je posle tri godine upoznala profesore svog deteta, pravda da za svoga sina uopšte nema vremena.
Tekst je preuzet iz Politike