Na protestu podrške studentkinji Nikolini Sinđelić u utorak 19. avgusta, mogli smo da vidimo dominaciju žena na obe strane. Zgradu Jedinice za zaštitu posebnih ličnosti i objekata (JZO), čijeg komandanta Marka Krička Nikolina Sinđelić optužuje za fizičko i seksualno zlostavljanje nakon privođenja, čuvale su policajke. Po dobro poznatom receptu, vlasti koriste žene po potrebi, kako bi poručili „i žene su na našoj strani“. Dodatno su možda želeli da istaknu da su i žene pripadnice policije za koju tvrde da trpi nasilje blokadera, i time poručili „oni tuku žene“. Te policajke koje su stajale ispred zgrade JZO trenutno nisu bitne. Možda se i one osmele u nekom trenutku da progovore o pritiscima koje trpe na poslu. Možda ih Nikolina Sinđelić i njena hrabra borba podstaknu da nam kažu kako je biti žena u policiji.
One su nisko na lestvici moći i za sada za njih važi isto što važi za sve pripadnike policije. Ukoliko smatrate da je u redu kršiti zakon i primenjivati nasilje nad građanima i građankama zarad korumpirane vlasti, budite svesni da korumpirane vlasti ne mogu trajati večno. Ukoliko se ne slažete sa kršenjem zakona kako bi pojedinci bliski organizovanom kriminalu zadržali svoje pozicije, progovorite o tome, dajte otkaz ili i jedno i drugo.
Protiv studentkinje Nikoline Sinđelić upregnute su i druge žene. Dijana Hrkalović je objavila njene intimne fotografije kako bi je diskreditovala. Ovde opet nije važna sama Hrkalović, ona je višestruko ucenjena žena. Važno je da je te fotografije morala da objavi žena kako bi kasnije svi pripadnici i podržavaoci vlasti mogli da nastave da ih distribuiraju. Neke žene, na pozicijama moći koje su mogle i morale da reaguju to nisu uradile. Ana Brnabić, predsednica Narodne skupštine, imala je važniji zadatak. Morala je da gura teoriju zavere da je nadstrešnica u Novom Sadu pala usled diverzije, a u službi „obojene revolucije“. Kao predsednica Skupštine, morala je da reaguje na preteranu upotrebu sile protiv mirnih demonstranata, morala je da reaguje na optužbe protiv Marka Krička i definitivno je morala da reaguje na objavljivanje intimnih fotografija studentkinje Sinđelić. Ali, vlast se mora očuvati po svaku cenu.
Konačno stižemo do žene kojoj je u opisu posla da reaguje na optužbe koje su iznete protiv komandanta JZO Marka Krička. Do žene koja je na poziciji moći. Koja svakako ima više mogućnosti nego policajka na radnom zadatku. Tatjana Macura, ministarka bez portfelja zadužena za rodnu ravnopravnost, borbu protiv nasilja nad ženama i ekonomsko i političko osnaživanje žena, mudro je ćutala, a zatim je objavila tekst u Politici. U pomirljivom i patetičnom tekstu, Macura lamentira nad rastom nasilja u društvu, poziva na mir i tuguje nad sudbinom žrtava porodičnog nasilja. Naročito je tužna što to nasilje u društvu utiče na privredu. Macura nije eksplicitna, ipak mora da čuva privid objektivnosti jer nikad se ne zna, možda i posle promena uspe da ubedi nekoga da je ona najbolja osoba za neku funkciju. I bez te eksplicitnosti sasvim je jasno koga krivi za nasilje. Jer da ne krivi građane i studente koji mesecima mirno protestuju, prokomentarisala bi nasilje koje inicira i sprovodi policija. Napisala bi bar neku rečenicu o zlostavljanju kome je bila izložena Nikolina Sinđelić. I neku rečenicu o zlostavljanju kome nastavljaju da je izlažu visoko pozicionirani državni funkcioneri i funkcionerke, kao i predstavnici vlastougodnih medija. Mogla je makar deklarativno da odradi onaj deo o „borbi protiv nasilja nad ženama“ iz svoje titule. Ona to ne čini i stavlja se na stranu onih koji štite nasilnike iz redova policije.
Nasilje koje je preživela Nikolina Sinđelić stavljeno je i u kontekst seksualnog nasilja sprovođenog nad ženama za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji 90-tih godina. U Srbiji nismo imali pravo suočavanje sa prošlošću. Ne postoji zvaničan državni otklon od nasilja i nasilnika. Ne samo to, nego nam se i osuđeni ratni zločinci skoro svakodnevno nude kao relevantni politički analitičari. Seksualno i druge vrste nasilja nad ženama koje odluče da javno iskažu stav, šira je tema i nije svojstveno samo nama. Ako smo već odlučili da menjamo sistem, da postanemo bolje društvo i da učimo, iskoristimo ovu priliku da naučimo neke stvari.
Ženama treba verovati. Svaka žena koja odluči da prijavi nasilje i naročito seksualno nasilje kome je bila izložena, rizikuje osudu javnosti, ili osudu okoline. Odnosno, ima mnogo više da izgubi nego da dobije. Nikolina Sinđelić je izuzetno hrabra mlada žena koja uživa podršku okoline i šire javnosti. To joj sigurno daje dodatnu snagu da se usprotivi zločinačkom režimu. Osudimo svako mizogino i seksističko vređanje žena prisutnih u javnosti. Bez obzira koga politički podržavaju. Podržimo žene u našoj okolini kada im je podrška potrebna.
Politike identiteta će nas uništiti. Pol osobe ne određuje njenu politiku. Ne treba očekivati od političarki, policajki ili sutkinja da budu senzitivnije na nasilje nad ženama. Žene su takođe deo patrijarhalnog sistema, i one su učene istim pravilima kao i muškarci. Nemojmo očekivati više od žena nego od muškaraca. Očekujmo od svakoga u društvu da osudi nasilje nad ženama.
Policija se mora temeljno reformisati. Policija je samo deo državnog aparata koji bi trebalo da bude na raspolaganju ženama žrtvama nasilja. Ali policija je prvi korak. Sada je ogoljeno ko su članovi policije i kako postupaju sa građankama i građanima. Žene žrtve nasilja treba tim istim policijskim službenicima da se obrate za pomoć. Ovaj korak će biti najteži i dok se on ne ispuni niko nema prava da postavi pitanje „zašto nije prijavila nasilje“.
Mnoge stvari su izašle na videlo od novembra prošle godine. Mnoge lekcije smo naučili, neke smo i zaboravili. Neka ovo bude jedna od lekcija koje ćemo dobro zapamtiti.