Kada malo bolje razmislim, pitanje iz naslova je podjednako apsurdno
kao ono „koja reka teče ispod savskog mosta“. No, imajući u vidu
činjenicu da uvek postoje oni koji misle da je u pitanju Dunav, možda ne
bi bilo loše da malo elaboriram na tu temu.
Kratak odgovor bi
bio – zato što sam ove nedelje dobio američku zelenu kartu na onoj
lutriji koju igram već nekoliko godina. Krajem juna, početkom jula,
supruga i ja odlazimo da živimo u Ameriku. Za početak idemo u Hjuston, a
za dalje ćemo videti.
A duži odgovor – sledi.
Kada sam
bio klinac maštao sam da imam svoj radio, maštao sam da radim intervjue
sa Bobom Dilanom, Nilom Jangom i da mi ceo život bude muzika. Onda sam
otkrio radio B92 i mislio da je to to. I jeste bilo to to, dok nije
počelo bombardovanje i sve otišlo dođavola. Kada sam počeo da radim na
njemu 2001. to je bilo samo iz pijeteta prema svemu onome što me taj
radio naučio u vreme dok shuffle nije pravio noćne plejliste i dok je
entuzijazam bio važniji od para. Prvo sam bio u Ritmu srca, a onda sam
2005. počeo da radim Gistro FM. A naziv emisije ima veze sa tim što sam
hteo da se ogradim od „neviđenog“ shuffle programa.
Završio sam
gimnaziju 1997. Sem muzike me je slabo šta zanimalo u životu. Prvo sam
upisao srpski jezik i književnost. Mešavina dosadnog staroslovenskog i
jezive ekipe koja je studirala sa mnom, rezultirala je odlukom da
napustim faks. Posle sam upisao filozfiju. Tu sam se smorio još više i
obnavljao sam faks samo da ne bih otišao u vojsku. Tih devedesetih sam,
nećete verovati, maštao da se zauvek odselim odavde. No, kako su mi išli
fakulteti, bilo mi je jasno da imam šanse napolju kao pošten čovek
ovde. Onda je otišao Sloba i činilo se da će biti bolje. Prijavio sam se
u civilnu vojsku (prva generacija) i bar tu bedu skinuo s vrata. Kada
su ubili Đinđića, znao sam da je gotovo sa nadom na ovim prostorima. No,
tada sam imao skoro 25 godina, već sam odustao od svih fakulteta, i bio
sam vrlo svestan da su šanse da sa gimnazijom odem odavde ravne nuli.
Na vlasti su se smenjivale veće ili manje protuve. Postalo mi je jasno
da partokratija odavde nikada neće nestati, ko god da vodi zemlju.
Problem je u sistemu, ne u Koštunici, Tadiću, Vučiču, ili nekom četvrtom
nesrećniku. I onda sam počeo da tonem. Iz godine u godinu sve više.
Svakakve poslove sam radio ovde. Izračunao sam da sam u poslednjih 18
godina primao platu na 12 različitih mesta. Od toga, samo na 2 (i
slovima dva) mesta, ta plata nije bila keš na ruke. Na deset mesta je
bila na crno. I kako godine prolaze, tu se ništa ne menja. Štaviše,
mislim da sada češće dobijam pare na ruke nego početkom veka. Verovatno
je to jedan od razloga zašto sa nepunih 40 godina života imam celih 16
meseci radnog staža.
Na trenutke sam ipak pomišljao da možda
ima nade. To je bilo onda kada sam pisao za Politikin zabavnik. To je
mirisalo na posao iz snova – pišem o muzici koju volim celog života, za
časopis koji čitam celog života. Ali jbg, ovi iz infostana ne primaju
ljubav umesto novca. Tri godine sam pisao za Zabavnik i uređivao Hit
stranu. Prve godine je lova bila ok, druge je kasnila, treće je nije
bilo. Ostali su mi dužni nekoliko hiljada evra. Ne vredi tužiti ih jer
su se osigurali. Ceo sistem je tako napravljen da tužbe stoje na sudu
godinama. Ja sam još i sitna riba u poređenju sa time kome su i koliko
sve ostali dužni. Imajte na umu ljude koji rade za džabe kada vam se
srce bude topilo na reči Politikin zabavnik, koje obično vezujemo za
nešto lepo, iskreno, za detinjstvo i nostalgiju. Na tu kartu i igraju.
Kada je puklo to sa Zabavnikom (negde 2012) malo mi je falilo da
napravim sranje većih razmera. No, kako sam imao uz sebe ljude koje
volim, uspeo sam da se nekako saberem. U međuvremenu je i zvanično
ugašen radio B92 (nezvanično ga nije bilo od ‘99, ako mene pitate) i
nakon što su inostrani „stručnjaci“ izračunali da lova leži u malom
broju zaposlenih, fonoteci od 200 pesama i programu koji se obraća deci
od 10 do 14 godina, na skali 92.5 je pokrenut onaj nesrećni radio Play.
Tada je Gistro FM nastavio život na internetu. Deset godina sam radio tu
emisiju na B92 volonterski, bez plate, iz čiste ljubavi. Za to vreme
broj ljudi koji me sluša mnogostruko se uvećao. Sada svaku epizodu na
Mixcloudu presluša između 1500 i 2000 ljudi. A ja plaćam snimanje svake
Gistro FM epizode. Istina, nije to neka prevelika lova, ali je simbolika
poražavajuća.
Opet sam pomislio da ima nade kada je pre nešto
više od godinu dana pokrenut Radio Aparat. I dalje mislim da je to
najbolji posao koji sam radio u životu. Tamo se rodila GistroPedija u
kojoj sam ugostio neke od najboljih ljudi koje znam. Tamo rade ljudi
koji se lože na stvari. Niz zvučnike tog radija se još uvek sliva
ljubav. Međutim, ovde je mnogo teško živeti samo od stvari koje voliš.
Pored posla na radiju, pišem za Politiku, Before After, City Magazin, i
puštam muziku gde god me pozovu. Nemam nedelju, vikend i odmor. Sve to
zajedno je jedva dovoljno da platim račune i skrpim se za život.
Činjenica je da nisam baš najštedljivija osoba na svetu, ali imam dugova
koliko hoćeš. A sve radim kako treba. I jebiga, ne mogu tako više.
Život je valjda malo više od plaćanja infostana.
Ne mogu da
živim u zemlji u kojoj nepismeni šljam koji je falsifikovao diplome
kroji sudbinu i u kojoj stalno biraš manje zlo. Ne mogu više da živim u
zemlji koja nema zakone i u kojoj ti svaka šuša sa Telegrafa ili Kurira
mazne tekst sa fejsbuka i zakači ga na svoj portal, a da ti ne traži
dozvolu. Ne mogu više da gledam kako mi pogled sa Gazele zaklanjaju one
odvratne zgrade za koje me niko nije pitao da li bih hteo da budu tu. I
zato bih voleo kada bi svi odavde mogli da zapale. Da im Beograd na vodi
bude kao Pripjat. Da im ostanu samo jeftine drolje pačjih usta i
balvani sa fudbalerskim frizurama iz rijalitija. Da ih uspavljuju pesme
vođa navijača sa severa i juga. Ne mogu više da osećam sramotu za njih
kada čujem da neki ministar otvori usta. Ruku na srce, ne mislim da su
američki političari nešto mnogo bolji od ovih ovde, ali tamo bar možeš
da imaš nekakvu nadu, možeš da se izoluješ od svega i ne moraš da budeš u
Trampovoj stranci da bi pokrenuo neki biznis. Tamo možeš da sanjaš. Ovo
ovde je groblje snova. A jebeš život bez snova.
Istina, nije da
ovde baš ništa i niko ne valja. Mi što čitamo Ivana Tokina, Srđana
Valjarevića i Borisa Dežulovića, mi što slušamo Kralja Čačka, Nežni
Dalibor, Wooden Ambulance i grupu Ti, što plačemo na koncertima Nika
Kejva i Nila Janga, mi što idemo u bioskop i van Festa i Festivala
autorskog filma, mi što se klanjamo pred entuzijazmom Pop Depresije i
Bad Music for Bad People koji preko jedne decenije pokušavaju u ovu
vukojebinu da dovedu bendove koje niko drugi ne bi, mi što znamo da Exit
nije najbolji festival ni u Srbiji, a kamoli u Evropi, mi koji ne
ostavljamo auto sa upaljena 4 žmigavca na sred puta, mi koji smo
„hrabriji“ od Konana pa idemo da se vakcinišemo, mi koji se ne ponosimo
sticajem okolnosti kao što su nacionalnost ili seksualna orijentacija –
mi nažalost ovde retko kad prelazimo cenzus. A kako stvari stoje, plašim
se da se to neće skorije desiti, da ne kažem nešto grublje.
U
septembru smo saznali da smo ušli u uži krug lutrije za zelenu kartu. U
novembru smo dobili datum za intervju. Ove nedelje smo bili na razgovoru
i dobili smo zelenu kartu. Još uvek mi je teško da poverujem, još uvek
se štipam. Ceo život sam živeo samo na Voždovcu, a sada idem na drugi
kontinent. Ako ništa drugo, konačno ću videti jebenu Kaliforniju!
I da se razumemo – nemam iluzije da u Americi teku med i mleko. Znam da
je tamo Kapitalizam sa velikim K (a bolje čak i to nego ovdašnja
verzija burazerskog wannabe kapitalizma), znam da je tamo socijalni
život siromašan, znam da je zdravstveni sistem jeziv i da te lekari neće
lečiti ako nemaš pare, znam da je tamo ritam u kom kuca srce nešto
drugačiji nego ovde…Ali isto tako znam da bih tamo možda mogao da
ostvarim neki od svojih snova. Ne, nije to američki san. Jebeš to. To je
Skočin san. Isti onaj koji sam imao kada sam u Aranđelovcu kao klinac
sa dedom nosio mleko i kada je radio B92 bio jedini razlog koji je davao
smisao mom životu ovde. Tada nisam ni znao za taj glupavi izraz
„američki san“.
Želim da snimim dokumentarac o Yo La Tengo,
želim da intervjuišem Boba Dilana, Nila Janga, Houp Sandoval, želim da
napravim svoj radio, svoj muzički festival, svoj sajt i želim od toga da
zaradim samo malo više od plaćanja računa. Bar da mogu jednom godišnje
da na nekoliko nedelja otputujem u neku zemlju osim Grčke. Možda ništa
od toga ne uspem, možda budu hteli da im radim u nekoj kancelariji i
pišem vesti „nećete verovati šta je uradila Kim Kardašijan“. Ali u tom
slučaju, eto me opet na Voždovcu. No, to neću znati dok ne budem
probao….ili bar dok se jednom ne budem provozao nekim kabrioletom kroz
autput u Arizoni, dok mi sa zvučnika sviraju otpanjeni do daske Nil
Jang ili Dinosaur Jr.
Gistro FM će preko leta pauzirati
nekoliko meseci, a onda se vraća na Mixcloud. I dalje ću ovde na svom FB
zidu pisati priče, premda će one verovatno biti više u formi nekih
razglednica iz Amerike nego hronike o Cigama iz gradskog prevoza. A i ta
knjiga će se valjda napisati. Još uvek ne znam tačno kada, pssst!
Početkom maja, u Srbiju prvi put dolaze Yo La Tengo. Krajem maja punim
40 godina. Krajem juna odlazim da živim u Ameriku. Godina je tek počela,
a već sada mi je najveća u životu. Čuvajte mi Radio Aparat i ovo što je
ostalo od Beograda.