Narkoman Nebojša Zarubac je mrtav. Ali, to nije bila „obična“ smrt „običnog“ narkomana kakvih svakog dana ima po Srbiji, a o svetu i da ne govorimo. Zarubac nije bio „običan“ narkoman, obični se prepuštaju poroku dok ne skončaju u nekoj rupi napušteni i zaboravljeni od svih. Ono što ga razlikuje od većine narkomana je to što je hteo i pokušao da se leči.
Nebojša Zarubac nije umro od droge. Umro je od ruke popa Branislava Peranovića. Sve donedavno njegova crkva, Srpska pravoslavna crkva, tvrdila je da je to – isceliteljska ruka. Ali, od kad je pop u Crnoj Reci uzeo lopatu u tu isceliteljsku ruku i počeo da „leči“ „decu Sodome i Gomore“ pred kamerama, svi su počeli da ga se odriču i peru ruke od njega bogojavljenskom vodicom.
Neće biti onako kao reče pop Bulović – da smo „svi odgovorni, pa i Srpska pravoslavna crkva“ što je službenik eparhije šabačke u nekakvom Centru za odvikavanje od droge u Jadarskoj Lešnici kod Loznice metalnom motkom ubio jedno nesrećno stvorenje.
Da li je Peranović samo neuravnotežen čovek? Sigurno da jeste. To se videlo još prošlog puta kad je šokirao javnost batinanjem u istom takvom „centru“ u Crnoj Reci. Ali, da li bi tako „neuravnotežen čovek“ nastavio da muči i batina bolesne da ga je njegova crkva izbacila iz svojih redova, rasčinila i predala redovnom sudu da mu se sudi „u ime naroda“. Ne, to se nije dogodilo, desilo se obrnuto – „slučaj Peranović je povučen“. Ubica u mantiji ostao je na slobodi i odrešenih ruku da, uz blagoslov svoje Crkve, nastavi s „iscelivanjem“ devijantnog ponašanja među pravoslavnom pastvom.
Otkako joj je dozvoljeno da se meša u svetovne poslove – državne, pravosudne, političke, vojne, obrazovne, kulturne – Srpska pravoslavna crkva postala je i svojevrsni klinički centar za lečenje „srbske mladeži“ i sredovečnih zalutalih ovčica od svih „sodoma i gomora“ modernog globalizovanog sveta. Dovoljno je pogledati novogodišnje, božićne i uskršnje poslanice poglavara SPC u samo poslednjih nekoliko godina – tu je zapisan i propisan lek (sveta vodica) za sva zla i boleštine koje su iz „obeščašćenog belog sveta“ stigle u Srbiju. A ako lek ne deluje, tu je lomača na kojoj pop Radović hoće da spali sve „bolesnike“ koji podržavaju i učestvuju u Paradi ponosa.
Uz mlitavu vlast, nespremnu da odbrani sekularnu državu, Srpska pravoslavna crkva nametnula se kao jedini tumač društvenih boleština (anomija) u Srbiji i kao patentirani iscelitelj duše „srbskog“ naroda. Kampovi za odvikavanja pravoslavaca od mnogih bolesti zavisnosti potrošačkog društva (što bi rekao pop Gavrilović) – slični Peranovićevom Centru za odvikavanje od droge – nicali su i niču širom Srbije pod okriljem Crkve, a po ugledu na bratsku Rusku pravoslavnu crkvu. Takvi kampovi služe za jačanje mladog naraštaja koji u njima okrepljuje telo i prima pravoslavne duhovne vrednosti srpskih domaćina. Ne uči se tu samo kako reagovati na naredbu „udri pedera“ i „ubij narkomana“, nego i kako disciplinovati buduću (ili vlastitu) ženu i naučiti je da bude uvek spremna da zadovolji svog domaćina i kojoj je doživotno „radno mesto“ uz šporet i kolevku. Tu se uči kako se poštuje svoja Crkvu, vera i nacija i da će bog imati razumevanja za bolesna lokanja pivčuge na svim okupljanjima gde se krepi nacionalni duh i telo. Kampovi služe i za olajavanje Čarlsa Darvina i njegove teorije, a propagiranje kreacionizma.
Šta je sve trebalo da se desi i gde je granica tolerancije države kad tek sad posle zločina u Jadarskoj Lešnici Ministarstvo zdravlja najavljuje da će „ispitati podatke u vezi sa statusom i delatnošću Pravoslavnog centra za lečenje bolesti zavisnosti Sretenje Branislava Peranovića“. I zašto samo tog Centra?
Zar država već nije bila dovoljno naklonjena prema popovima-propovednicima rata i etničkog ubijanja, koji su bili dika i ponos Crkve devedesetih godina prošlog veka, a da ih se ta ista Crkva nikad nije odrekla. Pop-siledžija-ubica Peranović samo je logični sled i ekstremni javno žigosani model terapije delovanja pravoslavne crkve, koji ona već duže vreme zagovara i primenjuje. Zato valjda episkop jegarski Profirije sada traži pokajanje kad kaže „krivi su i država i crkva“.
Tekst je preuzet sa prijateljskog Peščanika