U sedamnaestom veku, mogli smo pisati o komičnoj iluziji. U naše doba, iluzija je postala tragična. Ona je sada politička.[1]
Ljudi našeg doba, s još većim žarom nego oni iz devetnaestog veka,
vezuju za politička pitanja svoje strasti i nade, ali žive u neobično
mučnom političkom transu. Uprkos prethodnim iskustvima, nismo stekli
realističku predstavu o svom položaju, dok stalno uplitanje mita
osujećuje političke impulse, a naša razmišljanja čini zastarelim.
Tačnije, okolnosti nas navode da se bavimo jučerašnjim izvesnostima;
postajemo svesni beznačajnosti javnog mnenja, čak i kada se ono afirmiše
nekim veličanstvenim plebiscitom; znamo da je suverenitet naroda
etiološki mit, koji se ne može ostvariti; znamo da „opšte glasanje nije
ni efikasan proces kontrole ili ocenjivanja režima, ni najbolje sredstvo
arbitraže u borbi između sukobljenih političkih i društvenih sila, niti
proces primeren izboru najsposobnijih vođa.“[2]
Iako su nam događaji iz dvadesetog veka
jasno pokazali da su politčki pojmovi iz devetnaestog veka, negovani kao
istine, za nas postali samo bledi mitovi, većina naših sugrađana i
dalje živi u njima. Među njima su i sentimentalne demokrate, hrišćanski
idealisti, kao i oni toliko odani prošlosti, da kao dokaz promene ne
prihvataju nijedan politički događaj od Francuske revolucije na ovamo.
Ali, događaji su ipak uzdrmali ta starinska uverenja. Pravne i ustavne
strukture, koje su odgovarale starim mitovima, morale su postati sve
složenije, da bi zadržale privid efikasnosti. Ali, čak su i ti prividi
izgubili svoju privlačnost. Posledica toga je da poslednjih dvadeset
godina prisustvujemo usponu novih zvezda na horizontu, postepenom
razvoju novih mitova, koji zamenjuju one zastarele, stvaranju nove
političke iluzije, koja bi – kao i uvek – trebalo da prikrije stvarnost
koja nas pritiska i koju ne možemo kontrolisati. Zato mislim da ako još
imamo bilo kakve šanse da ponovo pronađemo neku vrednost u zajedničkom
životu, moramo odbaciti sve prošle i sadašnje mitove i steći punu svest o
političkoj stvarnosti, kakva zaista jeste.
Ali, ne verujem da se ta stvarnost može
sagledati pomoću alata koji je danas najšire prihvaćen: pomoću
matematičke, eksperimentalne i mikroskopske sociologije. Takvi pokušaji,
u nekim aspektima tako impresivni, donose pouzdane podatke samo po cenu
napuštanja predmeta istraživanja. Zanameriti mnoštvo faktora zato da bi
se proučio samo jedan, šematizovati ponašanje da bi se ono moglo
klasifikovati, prepuštanje predrasudama brižljivo maskiranim u krajnje
objektivne metode – to su samo neki od nedostataka takve sociologije.[3] Njeni metodi nam ne mogu omogućiti prelaz s mikroskopske analize ka makroskopskim zaključcima. Jedna novija studija[4]
ukazala nam je na svu složenost tog problema i otkrila kako
ekstrapolacija rezultata mirkoskopske analize vodi u čudnovati svet,
koji se nikako ne podudadra s političkom stvarnošću. Takva istraživanja
nameću određene predstave o političkoj stvarnosti i pokušavaju da
ustanove određene obrasce, a da se nikada ne hvataju u koštac s pravim
političkim pitanjima: neki suštinski element uvek nedostaje, neki
osnovni aspekt uvek ostaje zanemaren! Diskurzivni metod, iako naizlged
manje precizan, na kraju se pokazuje tačnijim.
Kao i neki hrišćani koji stalno pričaju o
bogu, hrišćanstvu i svojoj veri, zato što bi se, ako prestanu da
govore, mogli suočiti s neizmernom prazninom, tako i mi pričamo o
politici, u nesvesnom nastojanju da prikrijemo svu ispraznost našeg
stvarnog položaja. Reč je zamena za ono što izostaje, prizivanje nekog
neuhvatljivog entiteta, magijski obred, iluzorno prisustvo nečega za šta
čovek misli da se može uhvatiti pomoću jezika. U tome ima i
autosugestije: kažem nešto i to onda ponavljam; prema tome, to postoji.
Tačno je da čovekova reč postoji i da se, na neki način, time možemo
zadovoljiti. Možda su reči nesvesna reakcija na sporo i kritičko buđenje
naše svesti. Pošto bi praznina, kao neizbežna činjenica, bila
nepodnošljiva, moramo uništiti tišinu svojim govorom i ispuniti prazninu
zvukom, da ova ne bi postala suviše zastrašujuća. Upotreba zvuka i
govora kao zamena za supstancu, obred je koji seže sve do početaka
ljudske vrste. De Sad je pisao svoj dnevnik da bi uzdigao osrednja
iskustva i nekako nadoknadio odsustvo svojih amorous ancillaries
(ljubavnih pomagača). Sredinom XIX veka, ljudi su počeli da pričaju o
kulturi, samo zato da bi jadikovali kako je ona u krizi. Beskrajne priče
su doprinele naglom propadanju kulture, kao što i zemlja koja se
masovno naoružava stalno govori o miru i nastavlja da u prvi plan istura
goluba i maslinovu grančicu. Isto tako, neki diktator, sa svojom
policijom i partijskom organizacijom, jeste taj koji će svoje
najvatrenije pristalice podsticati da drže govore o tome kako je sloboda
konačno stečena, a demokratija ostvarena.
Ako je neka stvar rešena, zašto pričati o
njoj? Ako se zaista živi u miru i slobodi, zašto od njih praviti
predmet priče? Samo njihovo postojanje i uživanje u njima trebalo bi da
su dovoljni. Ako nečeg ima u izobilju, šta bi se tu još moglo dodati?
Ljubavnik sjedinjen s voljenim bićem nikada ne piše pesme; poezija
nastaje samo kao posledica odsustva i gubitka. Poezija je samo verbalna
afirmacija ljubavi, kada je od nje ostao samo oblak, žaljenje, strepnja
koja samo pogoršava našu nesigurnost.
Ponekad zatičemo na delu
makijavelističku volju, namerne prevare ljudi potpuno svesnih pravog
stanja – diktatorske vladavine, magijskog obreda – kao i ljude koji na
delotvoran način, posredovanjem nadahnute reči, doživljavaju neku
stvarnost koja samo simulira ono što im je oduzeto. Sloboda čak može
delovati stvarnije kada je proglasi neki vođa, u senci svog Gestapoa,
nego u paralizi koja nastaje zbog različitih mogućnosti koje nam nudi
naša oslabljenja sposobnost odlučivanja. Ipak, mnogo češće,
verbalizacije političkih vođa dolaze iz ljudskog srca kao spontani,
duboki odgovori, koji treba da prikriju nepodnošljivu situaciju u kojoj
bi se za ono do čega nam je najviše stalo moglo pokazati da je zapravo
poraz, senka, odsustvo, iluzija. Ali, mi se držimo te iluzije; izabrali
smo je kao svoju vrednost; moramo verovati u nju; ona mora ostati
nezavisni i postojani predmet na koji se možemo osloniti, od kojeg
možemo živeti. Onda možemo pričati o njoj i ponavljati to kao čarobne
reči, da bismo sebe uverili kako to posedujemo, poznajemo, uživamo u
tome. Iluzija postaje duboko pravilo, koje se stalno potvrđuje, ali i
teorema političke interpretacije: režim koji najviše govori o nekoj
vrednosti jeste režim koji svesno ili nesvesno poriče tu vrednost i
sprečava je da se ostvari. To je ono što nas dotiče na skromnijem
političkom planu. Svakog dana pojavljuju se nove naučne, polemičke,
didaktičke i filozofske studije o politici i demokratiji. Svaka od tih
studija – i ova moja, iznad svih – svedoči o našoj privrženosti tim
čovekovim dostignućima, politici i demokratiji, ali i o strahu koji nas
muči, zato što, u dubini duše, dobro znamo da od njih nije ostalo ništa
osim reči.
Žak Elil, 1965.
[1] Ne može se pronaći nijedna
definicija „političkog“ koja bi bila u isti mah iscrpna i opšte
prihvatljiva. Razlike u stavovima u toj oblasti su dobro poznate. Ipak,
ovde ću taj pojam koristiti delom u uobičajenom smislu, delom u
ograničenom smislu, to jest, ne samo u odnosu na određeni sistem. Na
primer, što se mene tiče, politička materija („le politique“), jeste
domen, odnosno sfera od javnog značaja, koju proizvodi i predstavlja
država. Politika („la politique“) se odnosi na delovanje koje se odvija u
tom domenu, na ponašanje političkih grupa i bilo kakav uticaj koji se
može postići na osnovu tog ponašanja. Zato u taj drugi pojam uključujem i
bavljenje „javnim pitanjima“, kao oblik konkurencije između grupa koje
za sebe tvrde da mogu rešiti probleme koji se javljaju u društvu.
[2] L’État et le citoyen, u izdanju Club Jean Moulin, Paris, Éditions du Seuil, 1961.
[3] Pitirim Sorokin: Tendances et
déboires de la sociologie américane, Paris, Éditions Montaigne, 1959.
Originalno objavljeno kao Fads and Foibles in Modern Sociology and
Related Sciences, Chicago, Henry Regnery Co., 1956. Jacques Ellul:
Propagandes, Paris, A. Colin, 1962.
[4] François Bourricaud, Esquisse d’une théorie de l’autorité, Paris, Plon, 1961.