Nepraktičan je zato što niko od malobrojnih koje ovo dotiče neće
pristati, a da ne pobegnu iz zemlje, na konfiskaciju tri četvrtine
(zapravo četiri petine) novca koji zarade, bila ona opravdana ili ne;
zato što bi to bio porez na uspeh, a ne na nasleđeno bogatstvo; i zato
što bi, da bi se došlo do ovog nivoa poreza na visoke zarade, porez
morao da se poveća na sve zarade, počev od vrlo niskih.
Koristan je zato što predlog otkriva da će svi, imajući u vidu
krajnju ozbiljnost situacije sa državnim finansijama, morati da podnesu
deo tereta.
Drugim rečima, budući da aktuelni predsednik nije kontrolisao javne
rashode, i budući da je tvrdoglavo smanjivao poreze najbogatijima,
koristeći rupe u zakonu, njegov naslednik će morati da sprovede vrlo
brutalne mere.
Podaci o stanju državng budžeta su inače nepoznati, i (kao što smo
videli u slučaju Španije, gde je država prikrila veliki deo javne
potrošnje) najverovatnije je da su francuske državne finansije u mnogo
gorem stanju nego što se tvrdi: verovatno ćemo se posle 6. maja
probuditi i u trenutku istine videti katastrofalnu situaciju, koju će
nam pokazati tržište, to jest naši poverioci.
Po mom mišljenu, da bi se postigli skromni ciljevi koje predlažu
vodeći kandidati (balansiran budžet po isteku narednog predsedničkog
mandata), moramo pronaći najmanje 20 milijardi evra do 2012. i 30
milijardi do 2013. To će zahtevati drastičnu štednju, značajno podizanje
poreza i zapušavanje većine rupa u poreskom zakonu. Sve ovo mora
pogoditi čitavo stanovništvo, ne samo najbogatije i one koji najviše
zarađuju.
Međutim, situacija je ozbiljna zbog sledećeg: šta god da se uradi na
smanjenju javnog duga (plašenje preduzetnika velikim porezom,
kažnjavanje siromašnih smanjenjem socijalnih davanja, zatiranje
potrošnje, smanjenje javnih ulaganja), obavezno će imati negativan
uticaj na rast, iako je rast jedino trajno rešenje za nezaposlenost i
zaduženost.
Zato je potrebno razmišljati u okvirima ne smanjenja nacionalnog
duga, već podsticanja rasta. U okvirima smanjenja siromaštva, a ne
kažnjavanja bogatstva.
A da bismo to uspeli, novi predsednik neće moći da izbegne tri hitne mere.
Da naloži, preko Revizorskog suda, reviziju državnih finansija, kako bismo što pre znali kakve su mere potrebne.
Da smesta pogura sve jasno identifikovane strukturne reforme koje
podstiču rast, ali koje nisu primenjivane, zbog otpora nekih danas vrlo
moćnih interesnih grupa.
Da predloži skok u evropsku federalizaciju, jedini siguran izvor finansija za ključne investicije koje mogu generisati rast.
L’Express Blog, 05.03.2012.
Preuzeto sa prijateljskog Peščanika