Prvi esej svako od nas napiše u školi. Nisam izuzetak. Ali jedini primeri kojih se sećam su oni koje sam pisala na kraju, za ispite u poslednjim razredima srednje škole. U jednom sam upoređivala Hitlera sa Staljinom. U drugom, Martina Lutera Kinga Mlađeg s Malkolmom X. Najviše sam se ponosila onim u kom sam razmatrala da li je pesnik Džon Milton zaista bio – kao što je rekao Vilijam Blejk – „na strani đavola, a da to nije znao“. Dobro sam prošla na završnim testovima mada to nije bili izvesno. Nisam se proslavila na probnim ispitima prethodne godine; pušila sam suviše trave i retko učila. Onda sam se pribrala – donekle – ali sam ipak imala utisak da me taj zadatak prevazilazi. Cela moja budućnost zavisi od nekoliko eseja napisanih u školskoj sali, za najviše tri sata? Stvarno? Devedesetih godina to smo zvali „meritokratija“. Takav sistem ocenjivanja odgovarao je smelima i nadmenima, druge je pokopavao, a bogatim đacima je bilo svejedno jer su njihove škole od prvog dana svojim učenicima usađivale tehniku pisanja eseja. U školi kakva je bila moja ispiti su stizali kao veliko iznenađenje. Dotle je škola za nas uglavnom bila mesto za druženje, lonac za mešanje raznih grupa tinejdžera, od kojih su mnogi tek nedavno došli u zemlju – nešto poput minijaturnih Ujedinjenih nacija, ali s lakšim pristupom psihodelicima. Bezmalo polovina učenika otpala je na prvoj prepreci; oni su napustili školu odmah posle završnih ispita na prvom nivou srednje škole, sa 16 godina. (Za to svedočanstvo obično se uči devet predmeta, a za viši nivo samo tri.) Mi preživeli trudili smo se da skočimo kroz sve uže obruče meritokratije. Za one kojima matematika nije išla i koji su kuburili s prirodnim naukama, svaki obruč je podrazumevao esej na određenu temu (moji predmeti su bili engleski, istorija i pozorišne studije). Stavljeno nam je do znanja da uspeh na tim ispitima nije samo važan već da nam od njega zavisi život. Morali smo da napišemo pet-šest strana o usponu čartističkog pokreta – inače… Šta je značilo „inače“? Da nikad nećeš zarađivati više od minimalca, da ćeš zauvek živeti sa mamom, da „nikad ništa nećeš postići“. Bila sam paralisana od straha.
A onda se dogodio preokret. Nastavnik engleskog me je poveo na stranu i na papiru mi nacrtao pravougaonik sa strelicom u svakom uglu, a onda dodao još jedan manji koji je počinjao na sredini gornje stranice prvog i ispod njega poslednju strelicu, u istom položaju. „Šest tačaka“, rekao je nastavnik. „Kad se ide u pravcu kazaljke na satu, prva strelica je uvod, poslednja je zaključak. Kapiraš?“ Ukapirala sam. On je nastavio: „Druga strelica je uglavnom razvijanje onog što si rekla u uvodu. Treća je ili dalje razvijanje ili izigravanje đavolovog advokata. Na četvrtoj nazireš kraj, pa počni da rasplićeš, da rezimiraš. Na petoj si korak bliže kraju, pa ponavljaj raniju građu samo s varijacijama. Sa šestom si stigla do cilja, do zaključka. Prosto kao pasulj. To je sve.“ Imala sam utisak da me je moj preopterećeni nastavnik pustio u svoje svetilište, da je on crtao pravougaonik sa šest strelica na svojim ispitnim esejima pre mnogo godina. „Da, i ne zaboravi da u mali pravougaonik upišeš naslov, bolje ćeš se koncentrisati.“
Kad sam dobila taj dragoceni savet imala sam sedamnaest godina. Uskoro ću napuniti pedeset. Mada više ne crtam pravougaonik, taj čarobni, jednostavni plan usađen je duboko u moju sivu masu i osvetljen kao kondenzator fluksa iz Povratka u budućnost. Još ga koristim. Još mi je u mislima kad god sednem da pišem stvari poput ove koju sad čitate. I dalje se divim njegovoj bezličnoj i nemilosrdnoj snazi. Kad sam otišla da polažem te zastrašujuće ispite, odmah sam nažvrljana taj crtež na klupi i njegovo dejstvo je bilo trenutno. Disanje mi se usporilo. Osetila sam mir. Prosto kao pasulj. Ono što se činilo kao nemoguć zadatak pretvorilo se u praktičnih šest strelica koje zrače iz središnjeg pojma. A strelice jedan i šest su već gotove (i dalje najpre napišem početak i poslednju rečenicu eseja). Sad mi, znači, ostaju samo četiri strelice. Po mom iskustvu, svaka vrsta pisanja zahteva neki smirujući trik iz džedajskog repertoara, a kad pišem esej moj trik je taj pravougaonik.
***
Moje sledeće iskustvo pisanja eseja desilo se na koledžu. Ostala sam posvećenica bezličnog metoda pravougaonika, ali tada je bila 1994, postala sam punoletna u vreme kad je proglašen kraj istorije i kad se činilo da je na intelektualnoj sceni ostalo samo ono lično. U skladu s tim, okrenula sam se za 180 stepeni i moj prvi esej na studijama engleskog jezika bio je strasna ispovest o tome šta mi je značila književnost kao devojčici u Londonu tokom osamdesetih. Tu ideju sam oživela tako što sam sve pisce koji su mi bili važni – i žive i mrtve – pretvorila u likove koji sa mnom večeraju i onda počinju da diskutuju o tome kako je njihovo delo uticalo na Zejdi, to jest na mene lično, i kako sam ga ja konkretno doživljavala. Bila sam ludo ponosna na taj esej. U gluvo doba noći protrčala sam kroz dvorište koledža i gurnula ga ispod vrata kabineta mog profesora. Dva dana kasnije vratio mi se s kratkim komentarom: Ovo nije esej.
Bila sam očajna, ali trebalo je da to očekujem. Taj odgovor je bio savršen primer „duha Kembridža“ – tako je glasio naslov knjige koju sam prethodnog leta kupila u antikvarnici pre nego što sam otišla na Kraljev koledž, ne bih li razumela s čim ću uskoro imati posla. Sredinom devedesetih, od studenata tog koledža se očekivalo da razviju isti duh koji se od njih očekivao sredinom 16. veka (koledž je 1441. osnovao Henri IV). Digresivan, objektivan, ironičan, filozofski, elegantan, racionalan duh. Ja nisam bila ništa od toga. Bila sam ekspresivna, haotična i sve gnevnija. Moj gnev je dobrim delom bio usmeren na sam univerzitet. Što sam bolje upoznavala kolege, to sam bila gnevnija. Nisam znala da postoje škole iz kojih znatna većina učenika samo uklizi u britanski ekvivalent Ajvi lige, godinu za godinom, bez ikakvih problema. Kako su svi oni to „zaslužili“? I zašto se činilo da ima tako mnogo Bertija Vustera,1 a tako malo Alena Tjuringa? Meni su ispričali drugu priču: da svake godine dvoje-troje izuzetno bistrih studenata od ukupno dve hiljade (celo selo) napiše najbolje eseje i ode na najbolje univerzitete (što je samo po sebi nemoralno, ali je bar bilo razumljivo neupućenoj ambicioznoj tinejdžerki). Pokazalo se da to zapravo nema nikakve veze s esejima. Da nema veze sa zaslugom. Veoma malo crnih i crnpurastih studenata, grupice dece iz državnih škola, još manje grupice radničke dece iz predgrađa ili okoline Londona – bili su izuzetak koji potvrđuje pravilo. Kad mi je sinula ta misao, osetila sam se dementnom. Sindrom prevaranta je samo deo tog osećanja. Na prvoj godini sam doživela manji nervni slom i padala sam na ispitima tako što bih ušla u učionicu i napisala… ništa. Ne bih napisala esej o Gevejnu i njegovom Zelenom vitezu. Ne bih napisala esej ni o čemu. Samo bih odsedela tri sata gledajući u beli papir i onda otišla.
Cela moja akademska karijera mogla je otići tim putem. Ali na drugoj godini, pravac mog života je promenila trojka velikih esejista. Jedan od njih je bio moj profesor Piter De Bola („Ovo nije esej“ je bio njegov komentar). Drugu dvojicu – Tonija Tenera i Tonija Džada – nikad nisam upoznala. Sva trojica su bili „kingovci“, ali ono što im je zaista bilo zajedničko je, po mom mišljenju, klasna pripadnost. Naime, svi su poticali iz klase koju sam prepoznavala. Majka Tonija Tenera bila je učiteljica, a on je išao u lokalnu osnovnu školu. Toni Džad je bio sin dvoje frizera i odrastao je iznad salona u kom su oboje radili. A Pit je bio sin čoveka koji je s devet godina napustio kuću i školu i postao kasapin. Činilo mi se da nije slučajno što sva trojica gnevno, precizno i duhovito pišu o ulozi književne kulture u klasnim sistemima. Njihovi eseji su me nadahnuli: književnost je u njihovom delu bila nešto što me se živo ticalo, a ne ukras na građanskoj večernjoj zabavi. Pročitala sam Džadov esej o Sartrovoj političkoj neodgovornosti i Tenerov o skrivenim političkim stavovima Džejn Ostin. Slušala sam Pita kad je govorio o ulozi siromašnih u pejzažima i imaginaciji bogataša. Počela sam drugačije da razmišljam o svojim esejima. Nije stvar u tome šta meni lično znači Endru Marvel, već o tome šta Marvelov „Vrt“ otkriva o engleskom stavu prema zemlji i kapitalu. Na drugačiji način sam shvatila šta bi esej mogao biti. Razumela sam da su sva trojica „lični esejisti“ u smislu da im je strasno stalo do njihovih tema, ali oni sami su se retko pojavljivali u svojim tekstovima; njihove energije su bile usmerene na drugu stranu. Po uzoru na njih, upregla sam svoj gnev u trezveno izraženo objašnjenje, opis i analizu. Napisala sam eseje za završne ispite dosledno prateći Pitova uputstva, opisujući što sam življe umela ekonomske strukture i klasne hijerarhije skrivene u dizajnu aristokratske engleske bašte (šta prikriva ha-ha ograda – činjenicu da su zemlju obrađivali radnici). Moj ton je bio kontrolisan, bezličan. Ne mogu da natapam stranicu svojom krvlju, kao što neki rade, ili da koristim velika slova ili kurziv da bih izrazila emocije čak ni kad znam da se to od mene očekuje, da se to mnogim ljudima sviđa i da to vide kao znak autentičnosti. Nikad se nisam odrekla navika pisanja eseja stečenih u školi. I dalje ne želim da se ljudi poistovete s onim što kažem u svom eseju niti da ih dirne način na koji to kažem (kad pišem fikciju težim suprotnom). Samo želim da naglas razmišljam o stvarima koje su mi najvažnije.
***
Kako mogu znati šta mislim dok ne vidim šta kažem? Eto još jednog kingovca: E. M. Forstera. Razumem šta on kaže, ali je u meni taj proces obrnut. Mene obično trenutno skrene s puta svaka intelektualna moda i prvi nacrt eseja često je savestan i ciničan prikaz neke tekuće rasprave. Ali posle otprilike sat vremena shvatim da zapravo ne mislim ništa od onog što sam rekla i napisala. Ponovo čitam. Mrštim se. Brišem. Onda opet pokušavam; ovog puta dopuštam sebi da mislim pošteno, naglas, što je proces koji može pokrenuti neizbežnu unutrašnju raspravu. Svaki od tih tokova je izveden iz četiri velika izma: feminizma, egzistencijalizma, socijalizma i humanizma. Samo prvi je još uvek u modi, a poslednji je tokom više vekova tako srozavan, zloupotrebljavan i pretvaran u oružje da se gotovo ne sme pomenuti u pristojnom društvu. Ali to su ideje koje su me formirale kao tinejdžerku i koje istrajavaju u načinu na koji mislim i pišem. Šta god bila tema u pravougaoniku, one čekaju u zasedi, gurkaju me, ispravljaju, podsećaju me o čemu zaista razmišljam. U šta stvarno verujem.
U praksi su one kao četiri roditeljske figure, zvocaju mi, na primer, ako vide da se prema nekom živom biću odnosim kao prema sredstvu, a ne kao prema cilju – makar samo na rečima, makar samo na tren – ili tužno uzdišu kad upotrebim totalizujući termin „narod“, koji može da zamagli bar isto onoliko koliko i da rasvetli. One svaki moj esej pretvaraju u bitku. Egzistencijalistkinja koja sedi za mojim stolom oseća da je svako od nas bačen u dubinu egzistencije i mora da pliva, i da je to zastrašujuće težak zadatak. Ali socijalistkinja i feministkinja su svesne da nije svaka voda jednaka svim drugim vodama (neke su prozirni, hlorisani bazeni, oko kojih su podignute visoke ograde, a neke su močvare u koje ne bismo umočili ni prst na nozi). Humanista oseća: budete li insistirali na čistoj vodi za sve i na pravednosti tog zahteva, možda ćete morati da objasnite zašto ne pravite nijedan izuzetak kad koristite reč „svi“ – uprkos mnogim razlikama među ljudima, uprkos njihovim zasebnim istorijama i iskustvima – i da formulišete svoje argumente jezikom koji, u osnovi, nije metafizički (metafizički i religijski jezik takođe bi mogli obaviti taj posao, ali bi odbili ateiste). U redu, ali otkud sad to o vodi? To je romanopisac u esejisti, koji voli metaforu i oseća da će ona često biti razumljivija širokom krugu čitalaca nego što je to hiljadu strana zbijene argumentacije koju mu nudi Toma Piketi.
A ja svoje eseje pišem za širok krug čitalaca. Oni su usmereni prema promiskuitetnom postdiplomcu i prema preopterećenoj bolničarki u Delhiju ili bogatom advokatu u Lagosu. Iako nikad nisam htela da se ijedan čitalac (tačnije da se iko) „poistoveti“ sa mnom, uvek sam želela da se „poveže sa mnom“, što nije isto. Nije potrebno da budemo slični jedni drugima pa čak ni da se sviđamo jedni drugima da bismo bili povezani. Potrebna nam je samo volja da stvaramo i nastanjujemo prostore u kojima postoji mogućnost solidarnosti. Za mnoge čitaoce, naravno, solidarnost je nemoguća. Ona može biti nepraktična, nezamisliva, mogu je doživljavati kao izdaju svog sistema mišljenja ili kao nešto odbojno. Ipak pokušavam da pišem na takav način da ta mogućnost opstane. Za mene je pisanje eseja upravo to: pokušaj da, uprkos spoticanju, ponovo u jeziku stvorim zajednički prostor, otvoren za sve. Na tom optimističnom mestu postavljam svoj štand, i moje ideje i argumente, naravno, ali u uvodnom pasusu ni od koga ne tražim da mi pokaže ličnu kartu. Tokom godina sam to naučila. Da bi se stvorio otvoreniji prostor, ponekad se mora olabaviti privrženost voljenim izmima.
Da je do mene, na primer, rado bih zamenila rahitični, loše skrojeni termin „humanizam“ nečim širim, prostranijim. Nekim blistavim neologizmom koji bi ljudsko blagostanje i dalje postavljao u središte naših društvenih i političkih procesa, ali bi obuhvatao i prvenstvo svih živih bića. Kao filozofija, on bi bio i oštra suprotnost sadašnjoj veri u nadmoć mašina i kapitala. Filoanimizam? Ne, to nije dobro ime (rado bih videla alternativne predloge). Taj govor bi bio delo mnogih ruku i glava koje shvataju da se ono što nam je zajedničko u ovim vremenima podela može činiti obeshrabrujuće sićušnim ili teško dostižnim – ali da ipak postoji. Uspeli smo da ga lociramo ranije, ne tako davno, služeći se jezikom kao kompasom. Na primer, najinspirativniji politički slogan (za mene) u poslednjih dvadeset godina uspeo je da stvori zajednički prostor jednom jedinom frazom: „devedeset devet odsto“.
***
Ponekad je sam čin traganja za solidarnošću opisan prosto kao kretanje ka „zajedničkom prostoru“, odredištu koje se olako odbacuje kao sredina, kao nigde, kao apolitično mesto. Ponekad se pretpostavlja da je to zona magijskog mišljenja u stilu „budi srećan i lupi dlanom o dlan“, u kojoj ljudi moraju da glume razdraganost da bi mogli da rade zajedno. Ja o tome radije mislim kao o „zajedničkom zemljištu“. A kad sednem da pišem esej, pomaže mi podsećanje na radikalne istorijske korene tog pojma. Zamišljam spaljeno vresište iz 19. veka, komad tla koji će uskoro biti ograđen silama kapitala i na kom se okupila velika gomila ljudi da bi protestovala protiv toga. Ne samo to. U tom prostoru predstavljeno je mnoštvo ciljeva koji se samo delom podudaraju, ali se zapravo svi tiču slobode. Abolicionisti, sifražetkinje, sindikati, radni ljudi i siromašni su tu u velikom broju, uz neke radikalne pristalice zemljišne reforme koje možemo nazvati socijalističkim hrišćanima i, da, u redu, nekoliko starih čartista. Plus poneki antivakser, šačica jakobita i par milenarista (kad nema ograda, svi mogu da dođu). Danas su se svi ti ljudi okupili da se suprotstave zajedničkom neprijatelju – zemljoposedniku – ali svi se prepiru i raspravljaju, a ti si sledeći govornik koji treba da se popne na improvizovanu govornicu i moraš da odlučiš kako ćeš se obratiti toj velikoj gomili. Možda imaš na umu vrlo konkretan cilj: neki poseban argument, jedinstvenu ideju, duboku želju da ljude za nešto pridobiješ ili da ih od nečeg odvratiš. Ali nisi u svojoj dnevnoj sobi, ni u crkvi, ni u sali za sastanke ni u svom kutku interneta, već na govornici na zajedničkom komadu zemlje; svako može stajati ispred tebe. Da li ćeš biti tako otvoren i širok da zapravo nećeš mnogo reći? Ili tako usko usmeren kao da govoriš samom sebi? Složeno pitanje. Neka retorika će definitivno biti potrebna. Moraćeš da ih zagreješ pre nego što im serviraš ono što si naumio. I ni na tren ne smeš zaboraviti da si okružen eksplozijom drugosti: ljudi s njihovim jedinstvenim istorijama, traumama, sećanjima, nadama, strahovima. Ta mnogostrukost, međutim, ne sme da pomeri tvoju posvećenost cilju – čak može da je pojača.
Zamisli, na primer, abolicionistkinju s početka iz 19. veka, koja stoji na hladnoći i sluša radničkog aktivistu. On se zalaže za proširenje prava glasa s posedničke elite – muške, naravno – na sve radnike, ali nijednom ne pominje biračko pravo žena. Moja zamišljena abolicionistkinja je sve hladnija – i ljuća. Ali sužena pozicija govornika možda je podstiče na novi oblik solidarnosti, možda joj pomaže da shvati da borba za „oslobođenje“ robova nije dovoljna i da se istovremeno mora boriti za opšte pravo glasa. Kad ta abolicionistkinja sledeći put dođe na zajedničko zemljište, možda će biti raspoložena da stupi na govornicu i poveže mnoge oblike obespravljenosti, koji se na prvi pogled možda čine različiti, ali imaju važnih zajedničkih tačaka. Najzad, ono što je bilo zajedničko radnicima, ženama i robovima jeste činjenica da niko od njih nije mogao da glasa (tu tačku konvergencije često je pominjao Robert Vederbern, esejista, propovednik, sin jamajkanske robinje).
Koji govor može naglasiti sličnosti, a istovremeno priznati i očuvati razlike (rob nije u istom položaju kao seljak koji radi na tuđem imanju)? Koja vrsta jezika će oblikovati i ostaviti otvorenom mogućnost solidarnosti, makar one najpragmatičnije i privremene? Govornik će morati da bude otvoren, jasan i dosta vešt. Moraće da bude i relativno jezgrovit, da izloži svoju argumentaciju u, recimo, šest kratkih odeljaka. Njegov govor će biti strastan, ali ne štur, a mislim da bi mogla da pomogne i trunka elegancije koja omogućuje da argumenti skliznu pored uobičajenih odbrana njegovih slušalaca, mada će to klizanje – nalik patkinom kretanju po jezercu – podrazumevati mnogo nevidljivog rada ispod površine. Dakle, složen nastup. Zato što je gomila komplikovana. Zato što je život komplikovan. Esej u kom se može naći rečenica „To je zaista vrlo jednostavno“ nije esej za mene. Ništa što ima veze s ljudskim životom nije jednostavno. Ni estetika, ni politika, ni rod, ni rasa, ni istorija, ni sećanje, ni ljubav.
***
„Pisanje eseja“ je pre svega pokušaj.2 Moja verzija pokušaja sadrži izražavanje ideja na način koji je – nadam se – dovoljno otvoren da bi se čitalac i čitateljka osećali kao da i oni nešto pokušavaju zajedno sa mnom. Dok pokušavam, trudim se da ostanem aktivna (i da aktiviram), ali bezlična; naime, mada je lično izvesno zanimljivo, humano i živahno, meni se čini da je pomalo usko, privatno, pristrasno i parcijalno. Zato se u mojim esejima prilično često pojavljuje reč „mi“. Ne zamišljam da govorim u ime mnogih i ne očekujem da moja gledišta važe za sve, već nastojim da izdvojim onaj deo tla na kom se može reći „mi“. Kad nađete tu važnu tačku, možete da gradite na njoj. Egzistencijalistkinji za mojim radnim stolom to najbolje polazi za rukom. Ona kaže samoj sebi: Bezmalo svi ljudi koje poznajem doživeli su bol (kao i ja). A apsolutno svi ljudi koje poznajem jednog dana će umreti (kao i ja).
Te dve činjenice, jedna bezmalo, a druga potpuno univerzalna, predstavljaju najčvršće „mi“ koje znam i zaokupljaju moju imaginaciju još od tinejdžerskih dana. Tada mi je sinulo da smo svi okrenuti ka smrti i da se suočavamo s bolom, i odmah mi je se učinilo da je, na primer, čudovišnost smrtne kazne sasvim očigledna stvar i da je zatvor obično pojmovna greška, po kojoj je siromaštvo najčešći zločin. Tek na koledžu sam se srela s ljudima koji su, pošavši od istih osnovnih činjenica – bol, smrt – došli do veoma različitih zaključaka koji su njima izgledali sasvim razumni. Srela sam ljude koji su verovali u „zločinački mentalitet“. Srela sam ljude koji su mislili da je siromaštvo pre svega znak lenjosti ili nedostatka ambicije. Ono što se nekad činilo jednostavno postalo je složeno. Moja uverenja su ostala, ali je iščilelo moje verovanje da su ona sasvim očigledna ili da bi svi morali tako misliti.
***
Mimo činjenice da nikad nisam nameravala da budem esejista, tokom poslednjih dvadeset godina najviše me je iznenadio jedan detalj: da sam svoje eseje pisala ličnije nego što sam ikad nameravala. Ipak, kad bacim pogled na svoje „Ja“ u svim tim esejima, primećujem da je osobu koja kuca to „Ja“ teško dokučiti, čak i meni. Za početak, to Ja koje kuca reč „Ja“ nikad nije sasvim isto zbog načina na koji vreme funkcioniše. Zbog toga što je život takav kakav je. Bila sam siromašna, srednje zbrinuta i bogata. Volela sam žene, volela sam muškarce, ali nikad nijednu osobu nisam volela zbog njenog roda – već uvek zbog onog što ta osoba jeste. Ponekad sam sedela za svojim radnim stolom odevena kao Džoan Kraford. A nekad opet kao majstor koji je došao da popravi sudoperu. Sedela sam krajnje bezdetna, a onda vrlo puna deteta ili s detetom u kolevci pored mojih stopala. Bila sam majka britanske državljanke, a onda majka američkog državljanina. Kao polujavna osoba bila sam predmet raznih projekcija i gledala kako neprepoznatljive verzije mene kruže digitalnom sferom daleko izvan moje kontrole.
Ali sam takođe ostala ono što sam uvek bila: crna žena u kojoj su pomešane dve rase, rođena u severozapadnom kraju Londona kao dete jamajkanske majke i engleskog oca. Lično se osećam kao autsajder koji nigde ne pripada – što mi nikad nije smetalo – ali shvatam da u zajedničkom prostoru mojih eseja mnogi čitaoci imaju drugačija osećanja u vezi s trnovitim pitanjem „pripadanja“, pa često pokušavam da pišem rečenice koje uvažavaju i tu ključnu činjenicu.
Moje „Ja“ ostaje nešto raznovrsno – o tome sam često pisala – ali upravo ta raznovrsnost me tera da priznam tačke kontinuiteta: temelje. Ono u šta zaista verujem kao ljudsko biće. Svaka verzija mene je pacifista. Svaka verzija veruje da je ljudski život svetinja – uprkos činjenici da se ta reč najčešće koristi kao oružje u argumentima konzervativaca i da je neprihvatljiva u četiri izma koja su me najviše formirala. Ali ne možemo funkcionisati samo na izmima. Svaka verzija mene zna da su obrazovanje, briga o zdravlju, krov nad glavom, čista voda i dovoljno hrane prava, a ne privilegije, i da se moraju obezbediti u zajedničkom prostoru, koji mora biti zaštićen od hirova tržišta. Reći sve to znači (po mom mišljenju) reći goli minimum, što bezmalo znači ne reći ništa. Jedini značaj tih uverenja za mene kad pišem esej je to što su ona prilično nepromenljiva; bilo da prikazujem neki film, opisujem sliku, branim neki stav ili razmatram neku ideju, oni su čvrste strane mog prokletog pravougaonika, koji god naslov stajao na njegovoj sredini.
The New Yorker, 29.09.2025.
Prevela Slavica Miletić
https://pescanik.net/umetnost-pisanja-eseja/