Jedna od najvažnijih potraga u životu svakog čoveka je ona za
sopstvenim identitetom. Ko sam ja? Odakle sam stigao? Šta me određuje?
Ali ovo traganje je opasno putovanje, puno zamki i prepreka. Jedna od
njih je zatvaranje pred svetom koji me okružuje. Ako zaključim da me
određuje pripadnost jednoj grupi fokusiraću se samo na te veze i
prevideti sve ostalo što me čini. Umesto da me otvori prema svetu, ova
potraga me zatvara u ideju pripadnosti samo jednoj zajednici koja bitno
određuje ko sam ja.
Ljudi su mnogo složenija bića od toga. Ako se fokusiramo na samo
jedan deo našeg identiteta i zamišljamo da je jedino on važan, gubimo
šansu da saznamo ko smo u stvari. Naravno da su meni kao Jevrejinu
jevrejska istorija i kultura važne. Ali da bih zaista shvatio ko sam
sama priča o jevrejskoj zajednici nije dovoljna, jer sadrži mnoge
elemente koji su joj pridruženi sa drugih mesta. Na primer ja volim
fudbal, a to sam preuzeo od Britanaca koji su ga izmislili. Svaki put
kada damo gol mi smo pomalo Britanci. Volim da popijem kafu ujutru i za
to imam da zahvalim Etiopljanima koji su otkrili ovaj napitak Arapima i
Turcima, da bi ga oni posle raširili po celom svetu. Volim da tu kafu
zasladim jednom kašičicom šećera i za to zahvaljujem plemenima Papua
Nove Gvineje koji su počeli da uzgajaju šećernu trsku pre oko 8.000
godina. Ponekad sa kafom volim da pojedem i kockicu čokolade koja je
stigla čak iz tropskih šuma Amazona i Centralne Amerike, gde su
stanovnici ovih krajeva počeli da pripremaju pića i hranu od kakaa pre
5.000 godina.
Ima tu i tamo Jevreja koji ne vole fudbal, ne piju kafu i uzdržavaju
se od unošenja šećera u organizam i jedenja čokolade. Ali šta je sa
ivritom, jezikom kojim govorimo, pišemo i na kojem mislimo? Reč stolica
(kise) smo preuzeli iz sumerskog jezika, potop (bul) je stigao iz
akadskog, prsten (tabat) iz egipatskog, religija (dat) iz persijskog, a
vazduh (avir) iz grčkog. Ne samo brojne reči, već i čitave jezičke
strukture su ušle u ivrit iz drugih jezika, na primer aramejskog. Deo
Tanaha je napisan na aramejskom i isto važi i za Mišnu, Talmud i Hagadat
Pesah. Stanovnici Aram Damaska i Aram Cova su zaista obožavali boga
Hadada i ubili nekoliko kraljeva Israela i Judeje, ali su nam ostavili i
Had Gadju (čita se na seder večeri) i izraze Bleit Brera (bez izbora) i
Biš Gada (loša sreća). Verujući Jevreji napuštaju ovaj svet uz zvuke
molitvi na aramejskom jeziku, Neka se Svevišnji uveća i posveti. Ti
tekstovi kao i cela Biblija napisani su aramejskim a ne hebrejskim
pismom.
A sama ideja pisanja? Na tome moramo zahvaliti ne Aramejcima već
starim Sumercima. Hiljadama godina pre nego što je postojao prvi
Jevrejin, neki konzervativni štreberi su smislili neobičan start up:
došli su na ideju da uz pomoć zašiljene grančice utisnu razne znakove na
pločice od blata. Izmislili su različite kodove i tako je nastala
tehnologija pisanja bez koje ne bi bilo novina i svetih knjiga, ni
kompjutera i interneta.
Ne samo jezik i pisanje, već i veliki deo verovanja i običaja u
judeizmu su izmislili stranci. Na primer verovanje da čovek ima večnu
dušu koja nastavlja da živi i posle smrti se ne može naći nigde u Tori i
najverovatnije ga nije bilo u jevrejskom Tanahu. Nigde u Tanahu bog
nije obećao ljudima da će ih ako budu dobri posle smrti nagraditi, niti
se može pronaći da je pretio kažnjavanjem posle smrti ako budu loši.
Verovanja u besmrtnost duše i nagradu odnosno kaznu posle smrti su
stigla iz stranih izvora, verovatno iz Platonove i Zaratustrine
filozofije. Persijancima imamo da zahvalimo i za slatki par koji čine
đavo i mesija.
Od hrane i lekova preko umetnosti i filozofije, većina stvari koje
nas održavaju u životu i daju mu čar su stvari koje nije izmislio
pripadnik našeg naroda, već ljudi iz različitih naroda i kultura. Čovek
koji je hteo da uvredi kulturu afričkog kontinenta je podrugljivo
upitao: „Ko je Tolstoj plemena Zulu?“ Izgleda da je mislio da u afričkoj
kulturi ne postoji književno delo uporedivo sa romanima „Rat i mir“ ili
„Ana Karenjina“. Afroamerički novinar Ralph Wiley je na ovaj izazov
odgovorio na zadivljujuće jednostavan način: nije citirao spisak Zulu
pisaca kao što su Benedict Wallet Vilakazi, Mazisi Kunene ili John Dube
Langalibalele. I nije instistirao na tome da afrički pisci kao
Chimmamanda Ngozi Adichie, Chinua Achebe i Ngugu wa Thiongo nisu ništa
manje nadareni nego njihove zapadne kolege. Umesto toga, Wiley je u
knjizi „Dark Witness/Crni svedok“ napisao da „Tolstoj pripada i Zuluima –
osim ako nemate neki poseban razlog za podele i ograđivanje univerzalne
svojine čovečanstva i davanje isključivog vlasništva nad njenim
delovima različitim plemenima“.
Suprotno mišljenju fanatičnih rasista (i onih koji strah od
„kulturnog prisvajanja“ dovode do krajnosti) Tolstoj nije upisan kao
vlasništvo majke Rusije. Tolstoj pripada celom čovečanstvu. On je i sam
bio pod višestrukim stranim uticajima, posebno Francuza Viktora Igoa i
Nemca Artura Šopenhauera, da ne govorimo o uticajima koji su došli od
Hrista i Bude. Tolstoj govori o emocijama, pitanjima i uvidima koji su
za stanovnike Durbana i Johanesburga ništa manje važni nego za
stanovnike Moskve ili Sankt Peterburga.
Pre 2.000 godina rimsko-afrički dramaturg Terencije je izrazio istu
ideju kada je napisao: „Čovek sam i ništa ljudsko nije mi strano“. Svaka
osoba je naslednik celokupnog ljudskog stvaralaštva. Onaj ko traži uski
identitet samo u okviru jedne grupe u stvari potire svoju ljudskost. On
poriče ne samo ono što deli sa svim ljudima, već i mnogo dublje stvari.
Svi izumi i ideje ljudi od pre nekoliko hiljada godina su samo spoljni
sloj onoga što jesmo. Ispod tog sloja duboko u telu i svesti postoje
stvari koje su nastale tokom miliona godina evolucije pre nego što su
ljudi uopšte postojali. Ova duboka misterija je izražena u svemu što
osećamo i mislimo. Kako bismo razumeli ko smo, moramo se otvoriti prema
ovoj misteriji i istražiti je, umesto da se zadovoljimo time da
pripadamo jednoj grupi ljudi koja živi nekoliko hiljada godina na nekim
brdima pored jedne ili druge reke.
Razmislite malo o načinima udvaranja. Kako se osećamo kada ugledamo
nekog ko nam se dopada, kada držimo za ruku ili ljubimo nekoga prvi put?
Razmislite o buri emocija, nade i straha, leptirima u stomaku, toploti
tela, ubrzanom disanju? Šta su te stvari o kojima pisci pišu bez kraja, a
pevači neumorno pevaju? Odakle su one stigle?
To nisu stvari koje su Jevreji, Aramejci, Rusi ili Zulu izmislili.
Njih su izmislila razna stvorenja. One su se razvile tokom miliona
godina evolucije i njih delimo ne samo sa drugim ljudima već i sa
šimpanzama, delfinima, medvedima i drugim životinjama. Seder Pesah i Bar
Micva su rituali stari 3.000 godina koji nas povezuju sa stotinama
generacija drugih Jevreja. Nasuprot tome, prvo zaljubljivanje jeste
ritual star desetinama miliona godina koji nas povezuje sa milionima
prethodnih generacija sisara i još primitivnijih stvorenja.
Ako insistiram na tome da je moj identitet svodiv na pripadnost
jednoj ljudskoj grupi, onda sam sklon ignorisanju svega ostalog. U tom
identitetu nema mesta za fudbal i čokoladu, aramejski jezik i Tolstojeva
dela, a jedva ima mesta za ljubav. Ono što se dobija je skraćena priča
koja daje uprošćenu i jasnu sliku o tome ko sam, ali taj odgovor je
polovičan. Skraćena verzija je efikasna za smirivanje mojih sumnji, a
možda i za pobedu u raspravama o identitetu, ali cena za to je
previsoka: da nikada ne saznam ko sam zaista.
Poslednja autorova knjiga
je četvorotomni serijal za decu „Unstoppable Us. How Humans Took Over
the World / Mi Nezaustavljivi. Kako smo osvojili svet“, ilustracije
Ricard Zaplana Ruiz, Sapienship, čiji je prvi deo izašao i kod nas u izdanju Kreativnog centra iz Beograda.
Haaretz, 10.01.2023.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 16.02.2023.