Da je Kwartengov mini-budžet preživeo buru koju je izazvao,
bankari koji već zarađuju po milion funti godišnje dobili bi dodatne
poreske olakšice i bonuse bez gornje granice. S druge strane,
dostavljači koji na biciklima raznose pice dobili bi motivacioni govor u
kome se hvali želja za bogaćenjem. To je bila srž razvojne strategije
nove vlade ili, kako je to opisao bivši ministar za brexit David Frost,
protivotrov za probleme stagnacije i defetizma.
Koliko god da je primamljivo povlačiti paralele između zombifikovanih ideja o ekonomiji prelivanja (trickle-down economics) i klasičnih holivudskih horor filmova kao što je Noć živih mrtvaca,
imajući u vidu ozbiljnost trenutka primerenije bi bilo da se pozabavimo
mogućim kretanjem dodatnog novca koji bi se našao u rukama bankara.
Vlada tvrdi da bi ga oni investirali u ekonomski rast. Da nije u pitanju
bezočna laž, bio bi to dirljiv primer ludine nade. Za razliku od
Smithovih pekara, mesara i pivara koji su viškove ulagali u proizvodnju
još kvalitetnijeg hleba, mesa i piva, bankari bi novac uložili u neki
investicioni fond koji će ga dalje ulagati u deonice, derivate i
obveznice.
Menadžeri fondova kod kojih bi taj novac završio odavno
su odustali od investicija u proizvodne kapacitete. Zašto bi to radili,
ako znaju da mase nemaju čime da plate nove skupe proizvode? Umesto
toga, oni novac ulažu u kupovinu sopstvenih deonica (podižući tako cene
deonica i iznose menadžerskih bonusa) ili se kockaju na tržištima
derivata i nekretnina. Prljava tajna zombi ekonomije prelivanja je u
tome da samo jedna sila može sprečiti da taj začarani finansijski krug
izgubi ravnotežu i otme se kontroli: to je sposobnost države (ponekad i
centralne banke) da ga dalje hrani.
Margaret Thatcher, koju Liz
Truss navodno obožava, znala je tu malu prljavu tajnu. Na teži način je
naučila da sve što poreske olakšice za bogate čine jeste da dohodak
prelivaju naviše, u korist bogatih, ne donoseći društvu dividendu u
obliku ekonomskog rasta. Da bi njene neoliberalne politike proizvele
privid ekonomskog rasta, morala je da u finansijski začarani krug gurne
postojeće bogatstvo države (pre svega javni stambeni fond i javna preduzeća
za distribuciju gasa, električnu energiju i vodosnabdevanje). Ukratko,
njene politike su donele rast, ali ne zahvaljujući funkcionalnoj
ekonomiji prelivanja, već zato što je najveći deo javnih dobara
rasprodat po sniženim cenama i bačen u finansijski kazan Sitija.
To
je poslovni model koji se nije značajnije menjao od vremena Margaret
Thatcher. Doduše, poslednja laburistička vlada je iskoristila prilive od
oporezivanja Sitija da finansira Nacionalnu zdravstvenu službu i
socijalne usluge, ali proizvodna baza u Ujedinjenom Kraljevstvu je
nastavila da se topi. Tony Blair i Gordon Brown ne samo da su nastavili
proces finansijalizacije koji je Margaret Thatcher započela, nego su ga i
produbili na dva načina: uklanjanjem preostalih regulatornih ograničenja za Siti i daljim ulaganjem prihoda od deregulisanih javnih službi.
Pod
težinom sopstvenog hibrisa začarani krug finansijalizacije doživeo je
istorijski slom 2008. godine. Centralne banke i države morale su da
udruže snage da bi ga održale u životu. Tom divnom primeru ekskluzivnog socijalizma za finansijsku elitu George Osborne je priključio
i mere štednje, koje su daljim obaranjem agregatne tražnje eliminisale
sve preostale podsticaje za investiranje u proizvodnu bazu.
Četiri
decenije posle pokretanja neoliberalnog eksperimenta dokazi jasno
govore: ekonomija prelivanja je opasna opsena. Ekonomski rast ne reaguje
na poreske stope za najviše dohotke. Paul Krugman je nedavno pokazao
da Reaganovo smanjenje i Clintonovo povećanje poreskih stopa nisu
značajno uticali na putanju američke ekonomije. Isto tako, podaci iz
Ujedinjenog Kraljevstva govore protiv uverenja da je Margaret Thatcher
izvela Veliku Britaniju na put ekonomskog rasta. Na primer,
produktivnost u Velikoj Britaniji je 1979. zaostajala
17% za onom u Francuskoj i 18% u odnosu na Nemačku. Da li je Velika
Britanija uspela da ih sustigne posle 4 decenije primene poreskih
politika iz teorije o prelivanju i probranih mera deregulacije (kakvih u
Francuskoj nije ni bilo)? Ne. Francuska joj i dalje izmiče za 18%, a
Nemačka za 17%.
Iz ove istorijske perspektive, napadi na Liz Truss
su skoro nezasluženi. Naravno, nema sumnje da su nova premijerka i njen
ministar finansija napravili monumentalnu brljotinu. Ali nije pošteno
to što joj kritičari pripisuju sve grehe starog poslovnog modela koji je
Margaret Thatcher inspirisala, Tony Blair prilagodio, a Osborne
podržao, da bi ga brexit potkopao, a Boris Johnson zanemario. Nova
premijerka je napravila početničku grešku kada je pokušala da potuče
Rishija Sunaka (istovremeno odbacujući Johnsonov plan za razvoj
nerazvijenih regiona) birajući za sebe ulogu… Margaret Thatcher. Avaj,
za razliku od Margaret Thatcher ona nema pristup državnoj imovini koju
će upumpati u finansijski sektor, a centralna banka previše strahuje od
inflacije da bi štampala još novca za produžavanje finansijalizacije.
Truss pokušava da uradi nemoguće: da bude Reagan bez podrške moćnog
dolara.
Problem sa idejama koje odbijaju da umru je to što
inspirišu druge zombi ideje. Već ima naznaka da će Kwarteng, umesto da
likvidira zombija ekonomije prelivanja oživeti zombija mera štednje.
Zanemarivanjem činjenice da poreske olakšice za bogate ne generišu
ekonomski rast i da dosad primenjivane politike štednje nigde nisu
zaustavile rast javnog duga, Ujedinjeno Kraljevstvo je osuđeno na
suživot sa zombijima još dve godine.
Dobra vest je to što
ekonomski program nove premijerke praktično garantuje poraz torijevaca
na sledećim izborima. Šta će onda biti? Da li laburisti imaju plan kako
da raskinu zlokobnu petlju aproprijacije bogatstva u korist Sitija pod
pokroviteljstvom države? Budućnost Ujedinjenog Kraljevstva i sve nade za
otklanjanje bespotrebne štete nastale u prethodne 4 decenije zavise od
toga.
The Guardian, 01.10.2022.
Preveo Đorđe Tomić