Piramida ispred Luvra, foto: Peščanik
Reizbor francuskog predsednika Emanuela Makrona sa komotnom razlikom u
odnosu na protivnicu prikrio je uzajamnu zavisnost njihovih političkih
tabora. Makron i njegova protivnica, ultradesničarka Marin Le Pen, ne
podnose jedno drugo, ali opstaju u nekoj vrsti simbioze koja ukazuje na
mnoge aktuelne probleme u Francuskoj, Evropi i šire.
Bauk moguće
pobede Marin Le Pen obnovio je tradiciju podrške suprotnom kandidatu i
njegovog povratka u Jelisejsku palatu. Pre 20 godina Žak Širak je
ujedinio 82% biračkog tela protiv oca Marin Le Pen, Žan-Mari Le Pena.
Ovog
puta je bilo drugačije. Strah od Žan-Mari Le Pena je 2002. doveo do
Širakovog trijumfa. Ove godine je to bila dvosmerna ulica: dok je Le Pen
svakako pomogla Makronu da okupi jasnu većinu, i Makron je podupirao Le
Pen. Rezultat govori sam za sebe: ona je osvojila 42% glasova. Tokom
proteklih 5 godina rasla je uzajamna zavisnost Makrona i Le Pen i to ne
uprkos njihovim međusobnim antipatijama, već bar delimično zbog njih.
Širakov
ponovni izbor 2002. bio je izgrađen na koaliciji desnice, centra i
levice, a protiv ksenofobične ultradesnice. Pre 5 godina, suočen sa
istom pretnjom krajnje desnice, Makron je napustio šablon,
predstavljajući se kao neko ko nije ni levo ni desno. Strategija je bila
uspešna, možda i previše: Makronova mantra „ni levo ni desno“ zarazila
je njegove najžešće protivnike.
Mladi ljudi i pripadnici
prekarijata odbijaju da procenjuju predsedničke kandidate kao leve ili
desne. Oni vide da Francuskom vlada otuđeni svet novca zbog koga njihovi
životi nazaduju. I Makrona vide kao oličenje tog sveta. Po njima, nova
politička podela je ona između priznatih političara koji obećavaju da će
očuvati taj svet i pobunjenika koji se zaklinju da će ga srušiti.
U
predizbornoj televizijskoj debati između dvoje kandidata Makron je
uspeo da se predstavi kao oličenje efikasnog, kompetentnog
administratora koji razume sistem i ume bolje da upravlja njime. Ali to
ne impresionira birače koji žele da se taj sistem ukine, a ne da se
njime bolje upravlja.
Makronov pristup me je podsetio na tvrdu
proevropsku struju u Britaniji koja nije računala na inat birača sklonih
brexitu. Što im se više govorilo, uz grafikone i statistike, da će im
brexit doneti samo nevolje, sve su više bivali oduševljeni idejom
podnošenja kolektivne žrtve da bi srušili sistem za koji su verovali da
je naštelovan protiv njih.
Opet u poređenju sa francuskim izborima
2002, velika je razlika između široke koalicije koja je podržala Širaka
i podrške koju je dobila Makronova opcija „ni levo ni desno“. Pre 20
godina levi glasači podržali su desnog političara da bi sprečili dolazak
na vlast Le Pena. Širak je shvatao da je te glasove pozajmio od
etabliranih političkih snaga, poput Socijalističke partije i
Komunističke partije, i vladao je po tom nepotpisanom dogovoru sa inače
žestokim kritičarima establišmenta. Nasuprot tome, Makron je 2017. uspeo
da eliminiše partije levice i desnice pre nego što je prizvao bauk Le
Pen kako bi u potpunosti dominirao francuskom političkom scenom.
Pošto
je ušao u Jelisejsku palatu, a u parlamentu obezbedio apsolutnu većinu,
Makron je krenuo da ispunjava svoju agendu, rasterećen Širakovih
obaveza, ograničen samo interesima krupnog kapitala i štedljivom
Evropskom unijom posvećenom interesima tog kapitala. Za nekoliko godina
učinio je Pariz gradom povoljnijim za poslovanje, revitalizovao je
francusku startap scenu i smanjio zvaničnu stopu nezaposlenosti.
Ali
prekarijat se proširio. Sve lošije prilike u kojima žive mnogi birači
direktna su posledica politika koje oni vide kao klasni rat, vođen
protiv njih lično: poreske olakšice za ultra bogate, deregulacija
otpuštanja, regresivni porez na emisije ugljenika i rešenost da se
značajno podigne starosna granica za odlazak u penziju u zemlji u kojoj
je prosečan životni vek siromašnih muškaraca 13 godina niži od dobrostojećih.
Ta
stvarnost je postala temelj povratne veze u kojoj se politički opusi
Makrona i Le Pen uzajamno jačaju. Iako svakako nisu u dosluhu –
očigledno su alergični jedno na drugo – dinamika među njima oblikuje
politički ćorsokak koji omogućava
novu vrstu akumulacije kapitala za novu vladajuću klasu. Makron u
krajnjoj liniji služi toj klasi, čija je vlast jača kada je neko poput
Le Pen zvanična opozicija.
Ništa od ovoga ne treba tumačiti kao nespremnost da se zauzme strana. Pre 5 godina pozvao
sam levicu da glasa za Makrona protiv Le Pen. Bila mi je dovoljna i
sama pomisao na krajnji užas koji su osećali moji francuski prijatelji –
posebno oni tamnije kože – suočeni sa mogućnošću da se Le Pen dočepa
policije i ministarstva unutrašnjih poslova.
Pokazalo se da je to ove godine bio teži zadatak, mada je DiEM25 (pokret kom pripadam) odlučio da uputi istu preporuku
našim francuskim članovima. Povratni efekat sprege Makron-Le Pen suzio
je jaz koji ih je nekada razdvajao u vezi sa ljudskim pravima i
elementarnim ljudskim dostojanstvom. Kako da zaboravimo Žeralda
Darmanina, Makronovog ministra unutrašnjih poslova, koji je prošle
godine optužio Le Pen da je „preblaga prema imigrantima“?
Političari
slični Makronu nigde ne uspevaju da dorastu liberalnom racionalizmu za
koji se navodno bore. Krijući se iza svog „ni levo ni desno“ narativa,
oni podržavaju iracionalnu kombinaciju stroge javne štednje i spasavanja
banaka koja je dovela do 12 godina stagnacije, sprečavajući ozbiljna
ulaganja u zelenu energiju. Tokom pandemije, poklekli su pred
besmislenim kršenjima građanskih prava. Danas demonizuju umerene glasove
koji upozoravaju na opasnosti sukoba između Natoa i Rusije i podržavaju
sporazum između Sjedinjenih Država i Rusije koji bi neutralnoj Ukrajini
omogućio da uđe u EU, ali ne i u Nato.
Pouka Makronovog reizbora
glasi da je, u klasnim društvima, podela na levo i desno i dalje
suštinska. Kad centrističkim političarima pođe za rukom da to prikriju,
upletu se u povratnu dinamiku sa ultradesničarima što čini da zvuče
oštrije i iracionalnije, dok ultradesnica počne da deluje
prihvatljivije. Čak i kada pobeđuju, centristi gube.
Project Syndicate, 25.04.2022.
Prevela Milica Jovanović