Propeleri električnih turbina na planinskom grebenu koji se vidi s
mog prozora danas se okreću neobično brzo. Sinoćna oluja je prošla, ali
vetar je još snažan, što u mrežu unosi dodatne kilovate električne
energije praktično bez dodatnog ulaganja (ili marginalnog troška, rekli
bi ekonomisti). Međutim, ljudi koji u sadašnjoj krizi već jedva sastavljaju
kraj s krajem moraće te kilovate da plate po istoj ceni kao da su
proizvedeni sagorevanjem najskupljeg tečnog gasa dopremljenog iz
Teksasa. Taj apsurd, koji nije ograničen samo na Grčku i Evropu, više se
ne može tolerisati.
Apsurd proističe iz zablude da države mogu
uspešno upravljati simulacijom kompetitivnog i efikasnog tržišta
električne energije kakvu sada imamo. Pošto do naših domova i preduzeća
obično dolazi samo jedan električni kabl, prepuštanje regulacije
trgovine energijom isključivo zakonima tržišta proizvelo bi savršeni
monopol – što je ishod koji niko ne želi. Ali države su poverovale da
svojim politikama mogu simulirati funkcionisanje kompetitivnog tržišta i
tako zameniti javne kompanije koje su nekada proizvodile i
distribuirale energiju. Što je zabluda.
Energetski sektor u
Evropskoj uniji odlična je ilustracija posledica primene tržišnog
fundamentalizma na organizaciju električnih mreža širom sveta. Evropska
unija je obavezala članice da elektrodistributivnu mrežu odvoje od
pogona za proizvodnju električne energije. Zatim ih je obavezala da
elektrane privatizuju
i predaju na upravljanje kompanijama koja će u tržišnoj utakmici nuditi
električnu energiju novoj kompaniji koja je sada postala vlasnik
elektrodistributivne mreže. Ta kompanija će, s druge strane, svoje
instalacije nuditi u zakup kompanijama koje električnu energiju kupuju
na veliko od proizvođača i u tržišnoj utakmicu se nadmeću za ugovore o
isporuci domaćinstvima i preduzećima. Očekivalo se da će konkurencija
između proizvođača držati pod kontrolom veleprodajnu cenu, dok će
konkurencija između maloprodajnih kompanija osigurati nisku cenu i visok
kvalitet usluge za krajnje potrošače.
Avaj, ništa od toga ne funkcioniše ni u teoriji, a kamoli u praksi.
Takav
pokušaj simulacije tržišta opterećuju dva kontradiktorna zahteva: s
jedne strane treba osigurati da mreža u svakom trenutku raspolaže neophodnim minimumom energije; s druge strane, investicije u energetski sektor treba nekako usmeriti u zelenu energiju. Rešenje koje su predložili tržišni fundamentalisti počiva na dva stuba: to su novo tržište kvota za emisije štetnih gasova i formiranje
cene uključivanjem marginalnog troška, što znači da bi veleprodajna
cena svakog kilovata morala odgovarati ceni najskupljeg proizvedenog
kilovata.
Tržište kvota trebalo je da motiviše proizvođače da
pređu na goriva koja manje zagađuju okolinu. Za razliku od fiksnog
iznosa poreza, cena emitovanja jedne tone ugljen dioksida zavisi od
ponude i tražnje na tržištu kvota. U teoriji, što bi industrija više
koristila nepoželjna goriva, kao što je lignit, to bi tražnja za kvotama
bila veća, pa bi cena rasla i tako podsticala prelazak na prirodni gas i
vremenom na obnovljive izvore energije.
Uključivanje marginalnog
troška u cenu trebalo je da osigura minimalni nivo snabdevanja u svakom
trenutku. Tako bi se sprečilo da proizvođači sa niskom cenom proizvodnje
ugroze proizvođače sa većim troškovima. Tako utvrđena cena obezbeđuje
proizvođačima sa niskim cenama proizvodnje dovoljno profita i motiva za
prelazak na jeftinije izvore energije, one koji proizvode manje
zagađenja.
Da bismo shvatili šta su zakonodavci želeli da
postignu, uzećemo kao primer jednu hidroelektranu i jednu
termoelektranu. Fiksni trošak izgradnje hidroelektrane je ogroman, ali
marginalni trošak je ravan nuli: kada voda pokrene turbine, svaki
sledeći proizvedeni kilovat ne zahteva nikakav dodatni trošak po
proizvedenom kilovatu. S druge strane, termoelektrana koja koristi
lignit jeftinija je za izgradnju, ali marginalni trošak je veći i
direktno zavisi od fiksne cene lignita potrebnog za proizvodnju jednog
kilovata.
Vezivanjem cene kilovata proizvedenog u hidroelektrani
za marginalni trošak kilovata proizvedenog korišćenjem lignita Evropska
unija je želela da kompanije koje grade hidroelektrane dodatno nagradi
visokim profitima. To je trebalo da podstakne investicije u dodatne
kapacitete za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora, ili su se bar
zakonodavci tome nadali. S druge strane, profiti termoelektrana su
znatno manji i nastavljaju da opadaju zbog marginalnog troška i rastućih
cena kvota.
Ali stvarnost ne mari za teoriju. Sa raskidanjem globalnih lanaca snabdevanja tokom pandemije, cena prirodnog gasa je počela da raste još pre napada Rusije na Ukrajinu. Pokazalo se da lignit, kao gorivo koje proizvodi
najviše zagađenja, ipak nije najskuplji, što je podstaklo nove
dugoročne investicije u fosilna goriva i infrastrukturu za tečni gas. S
druge strane, formiranje cene uključivanjem marginalnog troška omogućilo
je energetskim kompanijama da izvuku mnogo više novca od krajnjih
potrošača, besnih zbog činjenice da plaćaju cenu koja je zapravo viša od
prosečne cene proizvodnje električne energije. Očekivano, pošto od
propelera koji im se vrte iznad glava i kvare im pogled nisu videli
nikakvu korist – bilo za sebe ili za životnu sredinu – potrošači su se
okrenuli protiv vetroparkova.
Rast cene prirodnog gasa razotkrio
je sve endemske probleme koji se javljaju kada se pokušaj simulacije
tržišta primeni na prirodni monopol. Sve smo videli: Kako proizvođači s
lakoćom dogovaraju i nameštaju veleprodajne cene. Kako opscenost
njihovih profita, naročito onih od energije iz obnovljivih izvora,
okreće javnost protiv zelene tranzicije. Kako režim simuliranog tržišta
onemogućuje zajedničke nabavke koje bi umanjile energetske troškove
siromašnih zemalja. Kako se maloprodajno tržište pretvara u kazino u
kome se energetske kompanije klade na buduće cene energije, izvlačeći
profit kada im ide dobro i oslanjajući se na državnu pomoć kada opkladu
izgube.
Vreme je da odustanemo od ove simulacije. Umesto toga,
potrebne su nam javne energetske mreže u kojima će cena energije
odgovarati prosečnom trošku proizvodnje uz izvesnu dobit. Potrebno nam
je oporezivanje
emisija ugljenika, uz korišćenje priliva da se pomogne
najsiromašnijima. Potrebne su nam investicije u zelene tehnologije
budućnosti u rangu projekta Menheten (korišćenje vodonika, veliki
plutajući vetroparkovi na moru). Konačno, potrebne su nam lokalne mreže u
vlasništvu lokalne zajednice izgrađene na već postojećim obnovljivim
izvorima (solarne ćelije, turbine i baterije) u kojima će lokalna
zajednica biti vlasnik, upravnik i korisnik.
Project Syndicate, 29.08.2022.
Preveo Đorđe Tomić